Velika sala SKC-a u ponedeljak 5. oktobra bila je puna poštovalaca, prijatelja i kolega koji su prisustvovali promociji knjige „Pre nego što crvima kažem zdravo“, koja obuhvata tri nerealizovana scenarija međunarodno poznatog reditelja Srđana Dragojevića.
Dragojević je dovoljno popularan kod gledalaca njegovih filmova da su ga prihvatili i kao pisca, iako ovo nije prvi put da se pojavljuje u toj ulozi. Napisao je tri zbirke pesama i „Knjigu akcione poezije“ za koju je dobio nagradu „Branko Radičević“. Sve to se, međutim, događalo pre nego što se pojavio njegov prvi film „Mi nismo anđeli“ (1992) koji ga je proslavio. Objavio je i knjigu „Rane i dve priče za novu deceniju“, ali ona je došla posle filma „Rane“ (1998), pa zato nije privukla pažnju čitalaca. Zato se ova tri scenarija – „Nebesa“, „Bilo jednom na Istoku“ i „Škartovi“ – mogu smatrati Dragojevićevim literarnim debijem, kao i prava prilika da fanovi njegovih filmova otkriju koliko je dobar kao pisac.
O knjizi za koju se može reći da sadrži tri filma govorili su, pored autora, dramaturg i scenarista Dimitrije Vojnov, reditelj i pisac Dragoslav Bokan, a odlomke iz scenarija „Škartovi“ čitali su Goran Jevtić i Miloš Samolov.
Dimitrije Vojnov je istakao da je sa Dragojevićem sarađivao na pisanju scenarija i da je to za njega bila odlična „škola“ koju je kasnije koristio pišući sopstvene scenarije. „To je bilo sjajno iskustvo i značajno je uticalo na moje formiranje kao scenariste“, istakao je Vojnov i podsetio da ima mnogo knjiga u kojima su štampani već snimljeni scenariji, a malo ih je sa nerealizovanim scenarijima kao što je slučaj sa novom knjigom Srđana Dragojevića.
Inače, Dragojević je iskreno rekao da mu je velika želja da se sva tri scenarija ekranizuju, ili barem „Škartovi“ jer bi tako zaokružio trilogiju filmova o devedesetim, kojoj pripadaju „Lepa sela lepo gore“ i „Rane“.
Vojnov je primetio da su sva tri scenarija adaptacije proznih dela, ali da on smatra da je Dragojević napisao bolje scenarije nego što su predlošci. „To pokazuje koliko je Dragojević talentovan pisac“, dodao je Vojnov i ocenio da su njegovi scenariji veoma „pitki za čitanje i sugestivno napisani“.
Dragoslav Bokan je umesto pogovora napisao duži esej „Skrivena tajna filmske poetike Srđana Dragojevića“ za koji je kazao da je „apoteoza sigurno najboljem reditelju moje (i nešto mlađe) generacije, supertalentovanom Dragojeviću“. Zamoljen da odredi kom žanru pripadaju nesnimljeni scenariji, Bokan je kazao: „isterivanju istine“, a Dragojevića je nazvao „poetskim pankerskim pastirom snova“.
Srđan Dragojević, prvi veliki reditelj nove srpske kinematografije, ovom knjigom čitaocima je pružio ekskluzivnu priliku da pročitaju završnicu najbolje trilogije naše moderne kinematografije – „Devedesete“, najambiciozniji pokušaj rasvetljavanja tajni balkanskih vladara druge polovine dvadesetog veka i biografiju najneobičnijeg mogućeg svetitelja.