S velikom žalošću primili smo vest o smrti
Davida Albaharija, jednog od najznačajnijih i najuticajnijih pisaca savremene srpske proze.
U svojim delima bavio se pitanjima krize identiteta, prazninne, stradanja u Drugom svetskom ratu, neminovnosti patnje, zla i surovosti.
Rođen u Peći 1948, živeo je u Zemunu, a od 1994. do 2008. u Vankuveru. U Beograd se vratio 2012. godine.
Impozantan opus Albaharijevog stvaralaštva obuhvata više desetina romana, zbirki priča i eseja.
Prvu knjigu, zbirku priča „Porodično vreme“, objavio je 1973. u izdanju Matice srpske iz Novog Sada.
Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu „Ema i jež koji nestaje“ (2008).
Sa Žarkom Radakovićem objavio je „
Knjigu o muzici“ (2013) i „
Knjigu o fotografiji“ (2021).
Za zbirku priča „Opis smrti“ dobio je Andrićevu nagradu. Roman „Mamac“ dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Knjiga priča „Svake noći u dugom gradu“ dobila je Vitalovu nagradu za knjigu godine.
Osim romana, zbirki priča i eseja, veliki doprinos kulturi dao je kroz prevodilački rad. Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Atvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.
Knjige su mu prevedene na dvadeset i jedan jezik.
Bio je član SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.