Od „ni slova“ do „bolje no ikad“: Šta pisci pišu u izolaciji

Od „ni slova“ do „bolje nego inače“, u tom se opsegu kreću odgovori na pitanje šta trenutno pišu pisci u doba opšte izolacije. I ništa od toga nema direktne veze, bar za sada, sa pandemijom koronavirusa.



„Zanat svoj, veštinu samotnu„ opevao je velški bard Dilan Tomas, opisujući svoj način pisanja. Samoća je osnovni preduslov za pisanje, reći će većina stvaralaca. Neki među njima ističu i važnost rutine, poput Harukija Murakamija, koji je o tome napisao i esej. Ali, i ta samoća je pre stvar izbora, nego što se nameće, kao sada, izolacijom. Domaći i pisci iz regiona govore za portal Nova.rs o tome da li sada kada provode više vremena među četiri zida uspevaju da pišu i o čemu.

Ninovci

„Ništa ovih dana ne pišem osim kolumne u ‘Danasu’. Ne ide nekako, ali krenuće već“, kaže kratko i jasno Svetislav Basara, jedan od najplodnijih i najpoznatijih domaćih autora.

Filip David, takođe dobitnik Ninove nagrade („Kuća sećanja i zaborava“, 2014), poznat podjednako po svojim knjigama eseja i prepiski (sa Mirkom Kovačem) koliko i po pričama i romanima, priča portal Nova da dane provodi čitajući, gledajući filmove i serije i komunicirajući sa bliskim osobama preko skajpa i vajbera, ljubazno je podelio sa nama i sećanje na to kako je Borislav Pekić pisao „Besnilo“, ali ovih dana ipak ne seda za sto sa namerom da piše novu knjigu.

„Trenutno nemam neophodnu koncentraciju za tu vrstu aktivnosti. Još je prevelika briga za drage osobe ovde, i u inostranstvu“, objašnjava David.

Najnovije ime u društvu „ninovaca“ Saša Ilić priča da mu je, nakon što je završio roman „Pas i kontrabas“, potrebno neko vreme, predah, pre nego što počne da piše nešto novo, tako da, kako kaže u polušali, trenutno piše „samo karte i pisma“.

Pauze između romana pravi i Dragan Velikić, ali ovih dana ipak seda za sto. Nakon „Adrese“, objavljene pre tačno godinu dana, dvostruki laureat Ninove nagrade trenutno piše novu knjigu.

„Posle svakog romana pravim pauzu od godinu dana, po nekom pravilu, ostanu tu neki restlovi, boja ostaje… Sad sam, tako je ispalo, počeo novi roman, u njemu će biti Beograda, Atine i Aleksandrije, a u tom ambijentu Levanta pojaviće se i obrisi Kavafija, jednog od mojih omiljenih pesnika. To ne znači da pišem njegovu biografiju, nije mi to ni namera, ali će se provući na neki način kroz to što pišem“, otkriva Velikić.

Srđan Valjarević, autor kultne zbirke pesama „Džo Frejzer i 49 pesama“, rado čitanih „Zimskog dnevnika“, „Dnevnika druge zime“ i romana „Komo“ (2007), ubrzo nakon što je taj roman dospeo u najuži izbor za Ninovu nagradu, povukao se i zapao je „ispod radara javnosti“. Oglasio se tek nedavno pričama o Fricu i Dobrili u Nedeljniku. Verovatno najpoznatji šetač među domaćim piscima pokušava da se prilagodi merama datim spolja, ali, na radost čitalaca, i piše.

„Roman sam završio i sad ga doterujem i razmišljam još o naslovu. Trebalo bi da bude objavljen, ali u ovakvom stanju sad ne znam ni šta će biti s tim. Pišem još neku prozu, tu ima svega i svačega. Na tome radim već par godina. Nije to baš dnevnik, ali ima beleški, pišem i o onome što sam čitao. Razmišljam još o formi, kako će to da izgleda još ne znam, još se poigravam. Time se baš sad bavim, ovih dana. Uspem da malo prošetam preko dana i posle sednem i pišem“, kaže Valjarević.

Društvene mreže i – olovka

Branko Rosić, autor romana „A tako je dobro počelo“ i „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“, kao i brojnih novinskih tekstova, intervjua i kolumni, kaže da i u karantinu, u samoizolaciji u vanrednom stanju, radi ono što i u redovnom – piše.

„Pišem SMS, vajber, votsap, fejsbuk, instagram poruke… jer je pojačana tražnja za kontaktom kada je onaj pravi kontakt ukinut i ljudi hoće blizinu bar u porukama kad im je propisano odstojanje u životu. Neke od tih poruka su prave priče i one su svedočanstvo (za sad neobjavljeno) o periodu dugih razgovora, puno hrane i čaja“, priča Rosić.

I Mirjana Đurđević, autorka 17 romana (regionalna nagrada „Meša Selimović“ za delo „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, 2009), uz opasku da je teško pisati u ovo vreme, okreće se takođe savremenim tehnologijama.

„Sa jednom dragom koleginicom, koja iz objektivnih razloga želi da ostane anonimna, pišem viber-epistolarni roman 'Why Women Kill – srpska priča'. Roman je smešten u period od zaključavanja slučaja, u stan, do ispaljivanja slučaja iz istog. Paralelno radimo i na scenariju za seriju, u koliko sezona neizvesno je, pitajte Krizni štab. Tek, klifthengeri nam ne ginu“, kaže ona, napola u šali.

Za razliku od njih, dramski pisac Dušan Kovačević ne odustaje od pisanja rukom, i to smatra svetinjom. Pokušao je da piše na kompjuteru, kaže, ali mu to „izaziva mučninu udaljenosti“. Ovih dana je otvorio fioke sa svojim rukopisima starim 20-30 godina i „pronalazi raznorazna čuda“ i dodaje da to možda nikada i ne bi uradio da nisu, zbog pandemije, uvedene mere zabrane izlazaka. Kovačević podseća da se i na fakultet upisao 1968. godine „i odmah je počela revolucija“.

„Tako da meni nije ništa novo u ovoj situaciji da ne bih mogao da se koncentrišem na svoj posao“, navodi autor „Profesionalca“, „Maratonaca“, „Balkanskog špijuna“, „Radovana Trećeg“…

Uz pregledanje arhive kakve „sigurno ima svaki pisac u svojim fiokama“, Kovačević s vremena na vreme „zapiše neku sebi bitnu rečenicu, opservaciju na ono što se događa, na ono što je pročitao ili čuo“.

„Pisaću dok budem mogao da držim olovku“, ističe Kovačević.

Inspirativno vreme

A autor „Romana o pijanstvima“ Igor Marojević navodi da je još pre nego što je prošle godine objavio to delo počeo da piše novi roman kojim se „vraća svom etnofikcionalnom petoknjižju iz kojeg su do sada objavljeni naslovi ‘Šnit’, ‘Žega’ i ‘Majčina ruka'“.

„Za potrebe štiva, kroz razne spise i uglavnom dokumentarne filmove izučavam njegove glavne teme: Španski građanski rat u Barseloni i Madridu 1936, ilegalna komunistička dejstva u Kraljevini Jugoslaviji pred Drugi svetski rat, mahom u Zagrebu, Jasenovac 1943-1945, Blajburg i križni putevi 1945, beg od Srebrenice do Tuzle 1995. i NATO bombardovanje Beograda i Kotora 1999. sa završetkom u Madridu iste godine. Kako bih toliko događaja mahom krupnih simboličkih učinaka uopšte uspeo da obradim na srazmerno malom prostoru od nekoliko stotina stranica, bio sam prinuđen da praktično osmislim nov stil pisanja u kojem se skaz jednog pripovedača nadovezuje na skaz drugog, i tako, posredstvom ulančanih priča desetak naratora, kroz dobar deo najkrvavijeg od svih vekova. Radni naslov romana je 'Ostaci sveta' i nadam se da će knjiga biti objavljena tokom ove godine“, opisuje svoj novi spisateljski poduhvat Marojević.

I beogradski SF pisac Goran Skrobonja zvuči kao da ima pune ruke posla. „Prevodim za Lagunu biografiju Dženis Džoplin. Ostatak vremena provodim u pripremama za nastavak rada na novom romanu koji pišem zajedno sa Ivanom Nešićem i igrajući se na računaru“, ispričao je Skrobonja.

Nastavci i antologije

Dejan Stojiljković, autor „Konstantinovog raskršća“ i „Olujnog bedema“, upravo je završio novu knjigu.

„U izolaciji čitam, slušam muziku i gledam filmove i serije. I pišem, naravno. Upravo sam završio, posle dosta rada i odlaganja, novu knjigu. U pitanju je kratki roman 'Dukat za lađara' koji je direktan nastavak romana 'Olujni bedem'. Čitaoci neke njegove odlomke već sada mogu da pročitaju na sajtu Lagune u rubrici Bukmarker a knjiga će, nadam se, izaći čim prođe ovo vanredno stanje. Radim, takođe, i na nekoliko pripovedaka koju će se naći u mojoj novoj zbirci priča koju planiram da objavim na jesen“, kaže Stojiljković.

Književnica Ljubica Arsić, pored toga što je kao profesorka književnosti „svakodnevno u radnoj i kreativnoj vezi sa učenicima“, stiže i da piše, a priprema i antologiju priča.

„Trenutno završavam priču inspirisanu piscem Borislavom Pekićem za Laguninu knjigu priča posvećenu ovom velikanu. Takođe, pripremam antologiju priča o putovanjima, pod radnim naslovom Žudnja za putovanjem, u kojoj će učestvovati naši najznačajniji pisci sa do tada neobjavljenim pričama. Biće to neobična knjiga posvećena putovanju, koja nastaje u specifičnim okolnostima, u vremenu potpunog nekretanja i izolacije, što joj već s početka daje pečat izuzetnog umetničkog dokumenta“, najavljuje Ljubica Arsić.
 
Autor: Matija Jovandić
Izvor: nova.rs
Integralni tekst možete pročitati ovde.