Od gladijatorskih duela do Cezarovih poslednjih reči: Mitovi o starom Rimu

Istoričarka Meri Bird provela je karijeru istražujući tekstove i izvore vezane za stari Rim. Napisala je nekoliko knjiga na tu temu – uključujući njen poslednji rad, „SPQR: Istorija starog Rima“ – ali joj se ne čini da će uskoro staviti tačku na tu temu.

„Jedna od sjajnih stvari u vezi sa istorijom je to što ona na neki način nema zaključak – nikada“, kaže Birdova. „Istorijski tekstovi i istorijski dokazi koje koristite vam uvek nekako daju različite odgovore zato što postavljate različita pitanja.“

Birdova ističe da je istorija promenljiva disciplina i da su mnoga popularna shvatanja o starom Rimu više zasnovana na kulturi nego na činjenicama. Uzmite, na primer, „Et tu, Brute?“, Šekspirovu verziju poslednjih reči Julija Cezara. Birdova kaže da je to „jedan od najpoznatijih citata iz cele rimske istorije – samo što to Cezar sigurno nikada nije izgovorio.“

Bez obzira na njenu tendenciju da „ruši mitove“ o starom Rimu, Birdova ipak uživa u popularnim kulturnim reprezentacijama ovog carstva. „Ne postoji razlog da se ne uživa u ovim stereotipima i da ne budu izvor zabave“, kaže ona. „Sve dok imamo da umu da su to samo stereotipi.“

O njenim omiljenim filmovima i serijama u kojima se radnja dešava u starom Rimu

Veliki sam fan filmova o Rimu. Svi klasici – iako možda nisu precizni – mi govore nešto o Rimu. Svideo mi se „Gladijator“ i mislim da je prikaz gladijatorskih borbi u tom filmu, mada preuveličan, vešto i stručno urađen. A dopada mi se i „Žitije Brajanovo“.

Ali mislim da bih se najradije opredelila za televizijsku seriju „Ja, Klaudije“, koja je prikazivana u Velikoj Britaniji i  SAD 1970-ih. I potpuno je netačna, ali je prilično čudesna i pomalo banalizovana verzija rimske imperijalne moći.

O tome kako je Rim postao regionalna sila

To je veliko pitanje o Rimu, a mislim da je još veće pitanje od onoga na koje smo navikli da dajemo odgovor, a to je: Zašto je pao? Velika je zagonetka zašto je došlo do uspona. Na kraju, mislim da ne možemo dati jedan jednostavan odgovor, ali imam snažan osećaj da znam šta se tu dogodilo... Uspeh Rima je povezan sa njegovim stavom prema građanstvu, prema inkorporiranju neprijatelja u rimsku mrežu, rimski projekat, rimsku strukturu vlasti. Mislim da morate shvatiti da je većina antičkih ratova bila po principu udari i beži. Odete i razvalite zidine nekog neprijatelja udaljenog oko 80 kilometara, uzmete nešto robova, nešto stoke, verovatno i malo gotovine, i onda se oprostite i odete kući i verovatno uradite isto sledeće godine – ili pokušate, ili oni to urade vama.

Rim je iz osnova promenio pravila te igre. I kada potuku neke od svojih suseda – imajmo na umu, to nije ništa više od obične krađe stoke, kako bismo mi to nazvali – oni uspostave trajni odnos sa poraženim narodom tako što ih učine saveznicima ili, često, rimskim građanima... Lako je moguće da ljudi koje su pretvarali u rimske građane zapravo nisu želeli da postanu rimski građani, ali takav je rimski model. A posledica toga – pošto je glavna obaveza, kako u savezništvu, tako i u dobijanju statusa građanina, obezbediti trupe za rimsku vojsku – posledica toga je da je Rim vrlo brzo imao više vojnika na terenu nego bilo ko drugi, a u antičkim ratnim pohodima je bio veliki broj vojnika na terenu. Narodi ne pobeđuju zahvaljujući sofisticiranoj vojnoj opremi, a često ne pobeđuju ni zahvaljujući lukavim vojnim taktikama; pobeđuju zato što ih ima više.

O arhitekturi starog Rima

Mislim da kada zatvormo oči i pokušamo da zamislimo kako je izgledao stari Rim, prvo što nam padne na pamet jeste holivudski prizor blještavo belog mermera i planske arhitekture – amfiteatri, teatri i hramovi. Rim je na kraju takav i postao. Ako biste se vratili u Rim iz drugog veka nove ere, našli biste deliće tog veličanstva koje je zapravo počelo tek krajem prvog veka pre nove ere.

U trenutku kada Rimljani osvajaju veći deo sveta, koji osvajaju od trećeg do prvog veka pre nove ere, oni to čine iz grada sa niskim građevinama, izgrađenim od cigle, prilično trošnim – mreža krivudavih, vijugavih ulica. Ni nalik Rimu iz naše mašte. Do prvog veka nove ere, u njemu je već milion ljudi, ali on nije grad imperijalne veličanstvenosti koji zamišljamo. To će doći tek kasnije, a svakako neće doći dok ne otkriju lokalne zalihe mermera, koji eksploatišu. Kao što prvi imperator, Avgust, kaže: zatekao je Rim od gline, a ostavio ga je od mermera.



O atentatu na Julija Cezara

Atentati su bili izbliza i u ličnom kontaktu, osim ako biste koristili otrov, a otrov se ponekad koristio. Ali atentat na Cezara, kao i većina atentata u Rimu, bio je ubadanje nožem. I što više čitate o njemu – uprkos herojskom prizoru koji imamo u Šekspirovom „Juliju Cezaru“, na primer – više nam se čini da je bio gnusan, pokvaren i prljav. Neki atentatori greškom izbodu jedan drugog i uspevaju da pobegnu, ali okupani u krvi. Cezar pogleda u prijatelje koji ga ubijaju, i u Škspirovoj poznatoj verziji, koje se svi sećamo, kaže, „Et tu, Brute?“ Što... je neverovatna Šekspirova izmišljotina. Ono što se pretpostavlja da je Cezar rekao – govoreći na grčkom, dok je gledao u Bruta – rekao je, „I ti, dete moje?“ verovatno iskazujući zaprepašćenost time što mu rade mlađi prijatelji, saradnici i kolege. I onda je umro.

O statusu žena u starom Rimu

Može se govoriti o dobroj strani i o lošoj strani. Dobra strana je da je, u poređenju sa većinom drugih starih mediteranskih kultura, status žena bio daleko bolji. Vrlo je jasno da su žene imale neka imovinska prava, nekada su bile preduzetnice, iznajmljivale su posede, ponekad su bile vlasnice krčmi – i to je nešto što se nikada ne bi desilo u, recimo, petom veku atinske demokratije. Međutim, loša strana je da nisu imale apsolutno nikakva formalna politička prava. Nikada žene u starom Rimu nisu imale pravo glasa. Nisu imale nikakvu formalnu političku moć, a čak ni one imperatorske dame poput čuvene Livije, koja je bila žena prvog imperatora, Avgusta... iako se često optužuju da vuku konce iza paravana, verovatno nije zaista bilo tako. Bile su zgodne da se na njih svali krivica za ono što se događalo, ali su zapravo bile izvan strukture vlasti.

O gladijatorskim borbama

Plašim se da ću morati malo da vas razočaram kada su u pitanju gladijatorske borbe. U holivudskoj mašti imamo vrlo, vrlo svirepu predstavu gladijatora i borbi sa divljim životinjama. Zamišljamo sebe u Koloseumu, a stotine parova gladijatora se bore do smrti u nekom stravičnom krvoproliću, dok grozni Rimljani sede, navijaju i uživaju. Mada, mislim da se to povremeno zaista dešavalo. Ne sumnjam da bi imperator povremeno priredio specijalnu predstavu sa borbama gladijatora, kao i borbe sa divljim životinjama. ... Ali mislim da bi, pre svega, trebalo da budemo svesni da su gladijatorske borbe bile retkost u većem delu rimskog sveta. Gladijatori su skupa roba i ne ubijaju se baš često. I niko, osim imperatora, ne može da priušti lavove za borbe sa hrišćanima. Tako da mislim da ogromna većina gladijatorskih borbi koje biste videli u rimskom svetu su najverovatnije bile borbe sa divljim veprom iz lokalnih brda, a gladijatori se obično ne bi borili do smrti.

Izvor: www.npr.org
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Caterina Turroni