Najpoznatiji srednjovekovni šifrovani rukopis je – koliko dosad znamo – napisan na jedinstvenom jeziku koji do danas ostaje razumljiv samo svom autoru. Pronašao ga je 1912. godine poljski preprodavac retkih knjiga po imenu Vilfrid Vojnič, skrivenog među mnoštvom rukopisa u vili Mondragone u Italiji. Vojniču je odmah privukao pažnju nepoznat jezik i čudne ilustracije mahom nepostojećih biljaka i nagih kupačica, te ga je kupio uz još 29 rukopisa. (Tokom više od trideset godina, Vojnič je Britanskom muzeju prodao više od 3800 knjiga od kojih su mnoge bile toliko neobične da su dobile svoju policu sa natpisom „Vojnič“.)
Zagonetni tekst, koji je sada poznat kao Vojničev rukopis, od tada je opsesija mnogim ljudima širom sveta, i dosad ni profesionalni, ni amaterski kriptografi – uključujući američke i britanske razbijače kodova u Prvom i Drugom svetskom ratu – nisu uspeli da ga dešifruju. Možda zato što ima karakteristike prirodnog jezika, ali i komplikovanog koda, sa slovima koja neodoljivo podsećaju na stenografske simbole. Ne sledi pravila strukture karakteristične za renesansne polialfabetske kodove, mada ima jasnih naznaka da poseduje sopstvenu unutrašnju strukturu. I u tome se, zapravo, nalazi njegova večita privlačnost, u osećaju da je ključ za otključavanje njegovih tajni nadohvat ruke; da uz dovoljno strpljenja i pravi pristup svako, bio on lingvista ili laik, može da ga dešifruje. Naravno, pod pretpostavkom da rukopis nije sofisticirana prevara, što je potpuno moguće objašnjenje. Tokom svih tih godina su sa sigurnošću tvrdili da je jezik Vojničevog rukopisa velški/starokorniški iz sedmog veka; rani nemački jezik; manču jezik kineske dinastije Ćing (1636-1911); i hebrejski kojeg je šifrovao Rodžer Bejkon, opisujući vanzemaljsku tehnologiju budućnosti kojom se stvara DNK uz pomoć zvuka. Možda je to nahuatl jezik Azteka, kojim je pisao Francisko Hernandez de Toledo (1514-87), naturalista i dvorski lekar španskog Kralja; ili možda jezik anđela, povezan sa „Knjigom proroka Enoha“ Džona Dija, dok su ilustracije nepoznatih biljaka možda prvobitne vrste iz Edenskog vrta. Možda je kuvar; dnevnik; vodič za posmatranje galaksija teleskopom (koji je, opet, napisao Bejkon); besmisleni pozorišni rekvizit kojeg je napravio Frensis Bejkon; rani rad Leonarda da Vinčija; zapis buncanja; naivna umetnost; i tako dalje. Vilfrid Vojnič je, uzgred, uz pravu samouverenost preprodavca knjiga, nazvao rukopis „Rukopis Rodžera Bejkona“, i držao se neosnovanog uverenja da ga je Džon Di prodao Rudolfu II, caru Svetog rimskog carstva (1552-1612).
A šta zapravo znamo o možda nebeskom, možda besmislenom rukopisu? Godine 2009, metodom radioaktivnog ugljenika utvrđeno je da pergament rukopisa datira iz perioda između 1404. i 1438. godine, sa 95% verovatnoće, mada i dalje ne postoji način da se dokaže da i sadržaj datira iz istog perioda. Ujednačen i siguran rukopis desnorukog autora podseća na stil italijanske rane renesanse iz c.1400-1500. Način na koji su napisane neke napomene u odeljku sa zodijakom sugeriše da se rukopis u nekom trenutku nalazio u jugozapadnoj Francuskoj, dok rukopis druga dva vlasnika/čitaoca sugeriše da je tekst napisan pre 1500. godine. Da izazov bude veći, neki dokazi pokazuju da su stranice prvobitno imale drugačiji redosled, a da su brojevi kojima su obeleženi listovi i delovi rukopisa dopisani kasnije. Do 1969, rukopis je bio u vlasništvu preprodavca Hansa P. Krausa, koji ga je donirao Biblioteci retkih knjiga i rukopisa Bejnek, univerziteta Jejl. Danas bibliotekari, uz beskrajno strpljenje, ljubazno ispunjavaju neprestanu poplavu zahteva za ispitivanje rukopisa koje podnose entuzijasti iz celog sveta. Svake godine se pojavi neko nov ko tvrdi da je uspešno otkrio tajnu rukopisa, što se na kraju dokaže kao neosnovano. Ako Vojničev rukopis stvarno ima neko značenje, njegove tajne – vanzemaljske, anđeoske ili neke druge – zasad ostaju samo njegove.
Kriptično pisanje zbunjujućom mešavinom jezika i simbola, koji su obično razumljiviji od onih u Vojničevom rukopisu, vekovima je bilo popularno u okultnim delima, literarnom ekvivalentu buncanja.
Napomena redakcije Laguna: U potrazi za zanimljivim tekstovima za rubriku Knjigoljupci, naša redakcija je 2019. objavila
tekst prenet sa Gardijana o tome da je nekoliko stranica iz rukopisa dešifrovano. Za one koja ova tema zanima, kao i slične nerazrešene enigma iz prošlosti, pročitajte više u knjizi „
Istorijske engime“.
Autor: Edvard Bruk-Hičing
Izvor: crimereads.com
Prevod: Borivoje Dožudić