O učesnicima simpozijuma na „Nebeskoj divanhani“

Rođen sam na Baniji, u Hrvatskoj, desetak kilometara vazdušne linije od granice sa Bosnom i Hercegovinom. Kao nekome ko je rođen na granici i ko je potomak krajiških graničara, zapitanost o granicama je tema od koje nisam mogao pobeći. Godinama sam usputno skupljao građu o toj temi, sve dok nisam shvatio da me počinje opterećivati, pa sam odlučio da se konačno njome pozabavim.



Uprkos zaboravu, u porodici je preteklo sećanje na čuvanje straže na granici između Austrijske i Otomanske carevine, na upade jedne i druge strane u protivničku teritoriju. Čak su dva čardaka nazvana Demića grob i Demića dolina, što navodi na zaključak da su ih čuvali moji preci. Interesovalo me je kakvo je bilo vreme kada je ta granica utvrđena, ko ju je i kako obeležavao. Usput sam pomišljao kakve su se zgode i nezgode mogle dešavati prilikom tako obimnog posla. A čim sam počeo sa domišljanjem – već sam zakoračio u predvorje literature.

Takođe, pišući o događajima udaljenim od nas više od dva veka, tragao sam za korenima katastrofe koja se nama, potomcima graničara, zbila pre tri decenije. Jedino sam na početku pisanja znao da se o granici ne može svedočiti ukoliko se ne uvaže pogledi na nju sa obe strane. Što više različitih svedočanstava, tim je lakše razumeti.

Koristeći raznovrsnu literaturu, došao sam do imena nekih učesnika, kako potpisivanja samog mira u Sremskim Karlovcima, tako i do pojedinih članova komisije koja je utvrđivala granicu na samom terenu. Ispostavilo se da je jedno dogovarati granice u formi mirovnog ugovara – a sasvim drugo tu odluku sprovoditi na terenu, među živim ljudima. Uprkos naređenju da se posao obavi za dva meseca, njihova avantura se odužila na više od dve godine.Odlučio sam da na „Nebeskoj divanhani“ okupim šest lica koja će svedočiti o granici iz lične perspektive. Neke od njihovih priča se prepliću, a neke idu uporedo.

Prvi je Nemac, sekretar grofa Luiđija Ferdinada Marsiljija, pustolova, vojnika i naučnika, rođenog u Bolonji, predvodnika austrijske komisije za utvrđivanje granica. Drugu priču pripoveda žena koja je, kao krajiška devojka, čudnim okolnostima završila u privatnom bordelu austrijskog komandanta grada Karlovca. Treći svedok je pisar Rami Mehmed-paše, drugog čoveka Otomanske imperije i velikog pesnika svog vremena, koji je imao nesreću da potpiše Karlovački mir i na kog se sručio sav gnev poraženih. Četvrti svedok je moj neimenovani predak, stražar na jednom od graničnih čardaka, koji iz svoje „izdignute perspektive“ na osoben način gleda na granicu i graničarsku sudbinu. Peti je tajnoviti prevodilac koji svoje usluge pruža i jednoj i drugoj strani i ima mnogo toga da kaže iz svoje neutralne pozicije, dok je šesti, verni pratilac čuvenog krajiškog buntovnika a neretko i – odmetnika, Hasan-age Pećkog, čoveka koji je zadavao muke, kako travničkim vezirima, tako i austrijskim konzulima i graničarima.

Odlučio sam da kroz tih šest priča, koje se naizmenično odmotavaju, pratim utvrđivanje novodogovorene granice, imajući u vidu činjenicu da je to bilo prvo „moderno“ razgraničenje između dva carstva, jer su pre toga države razdvajale takozvane „ničije zemlje“, koje su se znale prostirati od nekoliko do desetine kilometara. Mnoge zgode i nezgode tokom tog posla morao sam da domišljam, a karaktere učesnika kreiram na osnovu šturih podataka. Taj posao je, priznajem, bio zabavan, ali i opasan, poput svakog domišljanja.  

Van glavnih tokova ove priče nametale su se i druge teme: priča o ostacima rimskog nasleđa na prostoru Balkana; o špijunaži i pljačkanju kulturnog nasleđa; o tankoj granici koja deli nauku od šarlatanstva; o siromaštvu i hedonizmu; o opsesiji Dunavom; o počecima geografije i kartografije na ovim prostorima; o dolasku kafe u Evropu i njenom konzumiranju, kao i brojna svedočanstva o tegobnom životu običnih ljudi sa obe strane granice.

Tokom istraživanja bio sam začuđen koliko su sukobljene strane novouspostavljenu granicu smatrale privremenom, svaka iz svojih osvajačkih razloga, a ispalo je da je veći deo nje ostao do današnjih dana, preteći da ne razdvaja samo carstva ili države, već, tobože, i civilizacije, mentalitete, religije i poglede na svet.

Priznajem da tokom pisanja nisam mogao a da ne pomišljam na ovovremene kartografe i graničare, na sveopštu opsesiju današnjih podela, neutaživu žeđ za osvajanjem i novim razgraničenjima. Koristeći čudesnu moć literature u kojoj je moguće i ono „što biti ne može“, drznuo sam se da između dveju korica spojim nespojivo i okupim neokupivo.

Autor: Mirko Demić
Izvor: Blic