Roman ’’Sintetičari’’ Ivana Zlatkovića zaokružuje početkom poetizovano nasleđe - proceđeno kroz ’’tok radnje’’ i docniji književni postupak - kojim se kao autor izdvaja od mogućih uzora, postajući zasebnost koje se niko neće postideti.
Prividno istančan rukopis tvori ona bezimena svojstva jezgrovite celovitosti, sazdane od nemuštog romorenja, drevne melodije maternjeg pra/jezika i lične posebnosti. Od klasičnog majstorstva do ’’savremenog’’ narativnog iskustva. Držeći se urbanizovane teme i jezika, saobražava u potpunosti celinu jednog izgubljenog i posrnulog naraštaja, koji svoju ne/oduhovljenu posuvraćenost nalazi u krajnjoj alternativi marginalizovane zajednice, od koje je ’’društvo’’ diglo ruke, negujući njihovu navodnu društveno-porodičnu izopačenost i izopštenost kao pomodnu ’’kulturu’’ narkomanske posebnosti – koju iz nužde prihvata kao realnost, imajući tek sebe kao oličenu predstavu, nedostojnu epskog čoveštva i malograđanske kulture.
Ovom podsticajnom i potrebitom knjigom Zlatković zaokružuje svekoliko mitsko i zdravorazumsko bitisanje u književnosti, i na dobrom je putu da prevaziđe ona pripovedna svojstva koje nosi ’’tema’’ sadržana već u naslovu koji omeđuje knjigu, pa i sputava, a koja je u svojoj mnogolikosti potpunija po ostvarenosti i razuđenim dometima. Naslov je tek ušće neke zaumne rečitosti, kojom se ovi naraštaji sašaptavaju sa ’’ništavilom’’. Bilo kao čitaoci, bilo kao izopštena narativna skupina (zalutala u književnost) koja je svoju neodređenost prepoznala u niščima, koji su se odvažili na pobunu i usamljenost. Narkomanija je samo jedan od izraza mnogolike ljudske mahnitosti, zavisnosti i ostrašćenosti. Autor je, u stvari, kroz temu ’’narkotizovane’’ svevremenosti progovorio o svečoveku, koji se otuđio i otpadio od porodice i društva, pa i od Boga (ne boga crkve i religioznih opijata), a da ni do kakve kulture ni znanja, ni vospitanja dospeo nije. Svodeći društvenu laž, na kojoj se svaki poredak zasniva, na pojavnost od koje se ne može živeti, to se ’’vutra’’ uspostavlja kao blaženi krik nedoživljenih stvari, koji se ogleda u nepojamnom i svevišnjem otkrovenju bezidejne konačnosti.
Ma koliko da Zlatković, borhesovski na momente, traga za uzorima, navodeći i bibliografske odrednice ili jedinice u rečničkom tumačenju, koje deluju stvarno i doživljajno, svedočeći o posrnuloj nagovesti čoveka i obezboženog društva, kome je REČ uteha a STVARANJE obamrlost poetizovanog čina, njegova posvećenost delu obuhvata zastrašujuće ’’znanje’’ i lično iskustvo (preuzeto iz druge ruke), oplemenjeno proznim sagledavanjem pradavne povesti i nedokazane novokomponovane imaginacije.
Mnogi, naizgled, dokumentarni detalji i jezik urbanih i ukletih predela duše deluju nadstvarno, a obezljuđeno društvo, izluđeno pomanjkanjem ’’ljubavi’’ te stida i greote – koji društvenu opravdanost zla nadilaze površnim sagledavanjem egoističke doktrine – da se pojedinac tek u zlu izdiže do božanske posebnosti (’’Milosrdni anđeo’’). Tako, beslovesno živinče naduvanog identiteta, koje se domoglo sebe u neznanju, tumara neshvaćeno – od bezbožnih vremena do predanja, od jezika do ukletosti.
Konačnost je ispovedno nasleđe, a knjiga tek stvaranjem umnožen put kojim će neko doći sebi. Ona se otvara ritmom razbrajalice – da se iz dečje savršenosti čovek preinači u zagrobno tumaranje, između reči, kojima se jedva šta može reći. Knjigu početkom obuhvata čehovljevska ambijentalna struktura, te Moskva i tamošnji žitelji, među kojima stranstvuju Blagoje Mićić, s kojim i počinje imenik ove proze. Iz te sučeljenosti moskovskog i beogradskog života provejava nema uobrazilja i zaveštanje, oličeno u pravom majstorstvu, kroz koju je proceđena asocijativna tvorevina nedokazanog života i put kojim se ova sadržajna istinitost udaljuje od mogućih povoda i primenjene književnosti. To nije ona nadmena malograđansa lektira, već pun i potpun rukopis osobenog autora, i posebnika od starine po glasu, čije je štivo doživljeno, a ostvarenost potpuna.
Vladeta Kolarević
Izvor: Bdenje, Časopis za književnost, umetnost i kulturnu baštinu