Laguna - Bukmarker - O romanu „Levoruka žena“: Knjiga za tužne dane – prikaz iz 1976. godine - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

O romanu „Levoruka žena“: Knjiga za tužne dane – prikaz iz 1976. godine

Roman „Levoruka žena“ mi se u početku nije nimalo dopao. Na osnovu onoga što sam o njemu prethodno pročitala, moglo se zaključiti da je Peter Handke, taj poznati buntovnik, konačno odlučio da se pozabavi ženskim pitanjem, što bih kao feministkinja svakako podržala. A onda sam otvorila ovu knjigu i počela da čitam o „sjaju suza u ženinim očima“, „zvuku njenog disanja“ i „snažnom lupanju srca“.

Kada bismo se mi, prosečna piskarala, usudili da napišemo nešto slično, uvažena gospoda kritičari bi nas žive pojeli. Da li je ovde možda reč o nekakvom novom pristupu, kojim se poznati pisac razračunava sa tradicijom i udara na okoštale književne norme? Handke je poznat kao virtuoz jezika, majstor koji svoje glavno oruđe koristi sistematski i laserski precizno. Da li mu je ovog puta namera bila da demonstrira svoju jezičku superiornost tako što će nas dovesti do ivice očajanja trapavošću i kičom, rugajući nam se rečenicama nalik onima iz loših buržoaskih romana? („Porodica nije bila imućna, ali je lagodno živela...“)

Otkako sam je pročitala, mišljenje o ovoj knjizi menjam bar jednom dnevno. Na kraju ću verovatno morati da se pomirim sa činjenicom da će završiti na spisku onih umetničkih dela o kojima ne mogu da donesem konačni sud. Iako bih, čini mi se, bila u stanju da satima raspravljam o njenim nedostacima, ne mogu da poreknem svoju fascinaciju Handkeovim metodom.

Na početku priče upoznajemo tridesetogodišnju ženu koja stanuje „u terasastom naselju bungalova na južnim obroncima jednog srednjeg planinskog niza“. I iako sam tekst o tome ne govori izričito, između redova se da naslutiti da ona ima probleme u braku. „Imala je oči koje su ponekad znale da zablistaju – čak i kad ni u koga nije gledala – a da joj se izraz lica inače nije menjao.“ Iako je kod mene u prvi mah izazvala otpor, ova rečenica me je podsetila da ne bi trebalo da srljam sa zaključcima. Da, Handke pozajmljuje kliše kakav srećemo u većini „ženskih romana“, ali veoma je interesantno to što izbegava da očekivanim sredstvima upotpuni opis svoje junakinje. Tako uobličena rečenica kao da nagoveštava da pisac odbija da na bilo koji način definiše ovu ženu, da je obdari nekakvim izmišljenim karakteristikama. On joj ne dodeljuje ni karakterne osobine ni spoljašnji izgled, već samo opisuje njene postupke. Handke je time, po mom mišljenju, dokazao da nije zainteresovan za tu vrstu vlasništva nad jednim ženskim likom, što je zaista ohrabrujuće.

Protagonistkinjin muž Bruno se te večeri vraća sa višenedeljnog službenog puta i po povratku sa aerodroma predlaže da odu u restoran. A tu je i zahtev: „Obuci onu haljinu sa izrezom, molim te.“

Samo nekoliko pasusa kasnije, Handke iznenada baca svetlo bračnu dinamiku ovog para. Bruno u restoranu pominje da je u avionu čitao neki engleski roman: „U njemu postoji scena sa slugom u kojoj junak knjige na primeru njegove dostojanstvene poniznosti veliča zrelu lepotu vekovne tradicije služenja u feudalizmu. Biti predmet tog dostojanstvenog služenja koje zavređuje poštovanje, za njega, makar i samo tokom kratkog vremena ispijanja čaja, znači ne samo pomirenje sa samim sobom već, na neki čudan način, i pomirenje s čitavim ljudskim rodom.“ Žena skreće pogled.

Način na koji ovaj uživalac svih privilegija patrijarhalnog društva hvali feudalne odnose i tradiciju razotkriva prirodu njegovih promišljanja o odnosu snaga u bračnoj zajednici.

Ujutru, nakon što joj je objasnio da je dugo odsustvo u njemu produbilo osećanje ljubavi i bliskosti, žena od Bruna zahteva da je napusti. Bez reči protivljenja, on pakuje kofer i iseljava se iz stana.

Zaobilazeći bilo kakvo dalje objašnjenje motivacije svojih junaka, Handke nedelje koje slede opisuje gomilom beznačajnih detalja. Očigledno izbegavanje jednog elementa i preterano insistiranje na drugom samo dodatno otežava razumevanje ovog zahtevnog teksta.

U početku nisam želela da se upuštam u tumačenje Handkeovog simbolizma. Nisam želela da znam gde se krije značenje njegovih značenja. Ali svaki put kada sam pokušala da otpišem njegovu knjigu kao puki manirizam, uhvatila bih sebe kako dešifrujem tekst kao da tragam za nekom skrivenom niti čijim bih povlačenjem rasparala ceo džemper.

Likovi u ovoj priči podeljeni su na one koji imaju ime (muž Bruno i Franciska, učiteljica sa kojom ovaj živi, iako ostaje nejasno da li su u vezi) i one koje pisac označava tek odgovarajućom zajedničkom imenicom (žena, dete i svi oni sa kojima žena dolazi u kontakt: otac, glumac, izdavač, izdavačev vozač, prodavačica). Žena se zove Marijana, a dečak Štefan, ali ta imena čujemo tek kada im se neko obrati.

Za nekog književnog kritičara strukturalističke provenijencije, što ja svakako nisam, ova knjiga će verovatno predstavljati pravo otkrovenje. Handke se gotovo isključivo služi simboličkim opozicijama kako bi šifrirao svoju psihološku priču. Suprotnosti kao što su muž/žena, zima/proleće, dan/noć, blizu/daleko, unutra/napolju, mirovanje/kretanje, grad/priroda, trivijalno/književno, nadređeni/podređeni pojavljuju se u raznim varijacijama i regulišu njen tok. Piščevo poigravanje sledom događaja i povremene (manje ili više upadljive) permutacije individualnih perspektiva i uloga zahtevaju od čitaoca punu koncentraciju.

Bruno se na početku priče vraća kući iz zemlje (Finske) u kojoj je stalno mrak i gde se govori jezik koji ne nalikuje nijednom drugom: „Mrak, hladnoća u nozdrvama i nikoga s kim bih mogao da popričam. To što sam jedne noći čuo vukove kako zavijaju bilo je maltene utešno.“

Već u prvom razgovoru između supružnika uočavaju se unutrašnje pravilnosti njihovog antagonističkog odnosa. Jer upravo u toj mračnoj i hladnoj zemlji, oličenju otuđenog spoljnog sveta, Bruno postaje svestan koliko voli njenu toplu, intimnu suprotnost, otelovljenu u njegovoj ženi i sinu. Pa ipak, uprkos toj novoj spoznaji i priznanju da ga porodici vuče nekakva „čarobna sila“, on nije u stanju da se čak ni prve večeri zadrži u porodičnom bungalovu, prostoru koji u njegovim očima predstavlja ženin domen, i zato insistira da izađu na večeru.

Marijana posle Brunovog odlaska vodi sina na dva izleta. Prvi put odlaze u grad, gde posećuju Bruna na poslu, a drugi put na planinarenje. Ženina reakcija na buku grada i agresivni, neprijateljski nastrojeni svet muškaraca, jeste odlazak u prirodu.

U centru Handkeovog interesovanja je usamljenost, izolacija, nesposobnost da se uspostavi dijalog i uđe u vrstu interakcije koja omogućava stvarnu bliskost. Svi samo govore, niko ne sluša i ne odgovara. Pisac ovog puta nedostatak komunikacije podiže na potpuno novi nivo. Njegov roman je nalik zatvorenoj školjci ili haotičnom lavirintu u kome se jezik više ne koristi za komunikaciju već za skrivanje njenog stvarnog značenja.

Onaj ko želi da rastumači Handkeov metajezik, na raspolaganju ima samo dva ključa: tekst pesme levoruke žene i citat iz Geteovog „Izbora po srodnosti“ na kraju knjige.

Završetak knjige je zanimljiv. Marijana leži na terasi, „bez ćebeta na kolenima“. Kao rekonvalescent?

Da li je izolacija, sposobnost da se pomirimo sa usamljenošću, jedini put ka slobodi?

Na osnovu Marijaninog ponašanja nije teško zaključiti kakav je Handkeov stav prema ženskim grupama. Njegova junakinja ne koristi priliku da pronađe podršku u tom okruženju. Jednoj takvoj grupi pripada Franciska, žena koja je prikazana kao neko ko odlučno stoji iza svojih uverenja. Između dveju žena bi mogla postojati neka vrsta razumevanja, ali Handke to ne dozvoljava.

Peter Handke i ja nismo politički istomišljenici. Zašto onda ne mogu da prestanem da razmišljam o njegovoj knjizi? Zašto sam fascinirana njegovim metodom? Verujem da nisam usamljena u svojoj nedoslednosti. Tokom tužnih dana, spremna sam da razumem ovog pisca, ali drugim danima, recimo kada posećujem sastanke svoje ženske grupe, dovoljno sam snažna da mu se suprotstavim.

Autor: Mariluize Jansen-Jurajt
Izvor: spiegel.de
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više
sloboda, hrabrost i ljubav puna prepreka biblioteka snova animant kramb u knjižarama od 27 decembra laguna knjige Sloboda, hrabrost i ljubav puna prepreka: „Biblioteka snova Animant Kramb“ u knjižarama od 27. decembra
24.12.2024.
„Biblioteka snova Animant Kramb“ Lin Rine je nezaboravna priča o ljubavi, slobodi i hrabrosti da pratimo svoje snove, smeštena u London 19. veka. Život mlade Animant Kramb se menja kada dobije priliku...
više
5 knjiga koje ćemo moći da gledamo u 2025 godini laguna knjige 5 knjiga koje ćemo moći da gledamo u 2025. godini
24.12.2024.
Da nam je dinar za svaki put kada smo čuli ili izgovorili da je neka knjiga bolja od filma/serije, bili bismo bogati skoro kao neko iz Holivuda. Ali nećemo sad o toj temi da li su knjige bolje od ekra...
više
prepoznajte narcise i zaštitite se od toksičnog uticaja knjiga nije problem u tebi stiže 27 decembra laguna knjige Prepoznajte narcise i zaštitite se od toksičnog uticaja: Knjiga „Nije problem u tebi“ stiže 27. decembra
24.12.2024.
Najpoznatija autorka koja se bavi problemom narcizma na stručan i popularan način Ramani Durvasula napisala je knjigu „Nije problem u tebi“ koja razumljivim jezikom stručno objašnjava kako prepoznati ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.