U izdanju Lagune
Slaviša Pavlović, pisac, scenarista i novinar, objavio je, pored najnovije zbirke priča „
Osvetnici i klevetnici“, i romane „
Zavet heroja“ (2014), „
Apisov apostol“ (2016) i „
Himerina krv: Roman o Dučiću“ (2020). Pavlović je jedan od pisaca koji se javljaju samo kada imaju nešto da kažu, a svaka od šest priča zbirke „Osvetnici i klevetnici“ vrlo je glasovita: u središtu su junaci, od kojih su mnogi istorijske ličnosti, i njihova težnja za zadovoljenjem pravde kada usahne poverenje u zakon. U vremenima koja nalikuju antiutopijskim, a naš narod ih je kroz istoriju toliko puta prevalio preko leđa da je antiutopija s vremenom postala reč koja je izgubila izvorno značenje, jer je živimo tako da nam je postala svakodnevica, ova zbirka nam stavlja do znanja da samo u takvim vremenima, iz nepravde, terora, bezvlašća i bezakonja mogu iznići junaci.
Zbirka priča „Osvetnici i klevetnici“ nastajala je u proteklih deset godina u, kako autor kaže, „mojoj potrazi za herojima i antiherojima u različitim periodima i sistemima koji su uticali na razvoj našeg identiteta“. Zahvataju period od nekoliko vekova, počevši od borbe protiv turskog zuluma, preko oslobođenja Stare Srbije, Drugog svetskog rata, prividnog mira u vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, do perioda tranzicije i današnjih dana, i poručuju da pravda nikom ne ostaje dužna i da nijedan greh ne ostaje nenaplaćen.
U uvodnoj,
Ispovesti klevetnika, čitaoci se sreću s pričom kriminalističkog žanra smeštenoj u 1982. godinu i Kladovo, gde mladi policijski inspektor Avakum Milošević po kazni biva premešten, u kome se događaju dotad nerazjašnjena i naizgled nepovezana ubistva seljaka, advokata i sudije. Svakoj žrtvi u prekrštenim prstima na grudima pronađene su poruke iz Svetog pisma:
Ne svedoči lažno na bližnjega svoga (deveta Božja zapovest) i
Ne sudi da ti ne sude (Jevanđelje po Mateju). Nedostaje motiv, a napredak u slučaju usporavaju bahatost, lenjost i servilnost lokalnih vlasti prema ljudima na položaju iznad zakona i istine, kojima kao da odgovara ćorsokak u koji istraga dolazi. I nije sigurno radi li se o jednom ubici ili trojici njih. A svaki grad ima tajne koje došljak tek treba da otkrije i nijedno otkriće nikada ne dolazi bez posledica. U sistemu ravnopravnosti nekima ipak nije omogućena jednaka šansa, zadah truleži sistema već se uveliko oseća, a simbolika imena u ovoj priči mogu nam pomoći da razotkrijemo junake, njihove osobine, poput najboljih priča Milovana Glišića, i tako dođemo na korak do rešavanja zločina.
Šta biste dali da se zvono iz crkve koje je označilo početak Kosovske bitke ponovo začuje? Zvono koje su čuli knez Lazar, Miloš Obilić, Vuk Branković, Vlatko Vuković, braća Musići? Šta to povezuje kralja Petra I, đenerala Putnika, Apisa, Milana Rakića, Vojislava Tankosića i Mustafu Golubića? U priči
Osvetnici stiže pismo (kao u najboljoj tradiciji srpskih narodnih pesama) da to zvono nije izgubljeno, nego da se, uz određenu pogodbu i lukavstvo, možda i može vratiti u ruke naroda kojem pripada. Plan, logistika i akcija delo su crnorukaca i mladih oficira koji svojom visprenošću, inteligencijom i hrabrošću najavljuju da će mlada država uskoro oterati sa svojih okupiranih teritorija Bolesnika sa Bosfora. I privući nove neprijatelje. Ova je priča takođe i poziv za buđenje da ne smemo zaboraviti, pored narečenih, ni Božina Simića, Kostu Vojinovića, Lazara Kujundžića, Dobrivoja Milunovića (kasnije monaha Kalista), kako ne bi ostali samo junaci romana i priča na policama biblioteka i knjižara. Ko želi da o ovim istorijskim ličnostima koje su zadužile srpski narod detaljnije sazna, neka čita „Zavet heroja“, „Apisov apostol“, ili
Stojiljkovićeve knjige o Mustafi Golubiću, „Srpski vojnik“, „Velike srpske bitke“, i time kompleks inferiornosti i sintagmu „mali narod“ konačno izbaci iz upotrebe.
Tajkun koji je poželeo da bude pošten – najduža priča daje odgovor na pitanje: kako brzo doći do bogatstva? Isključiti dugmad na kojima piše čast, dostojanstvo, poštenje i rezultati će doći namah. Iako je radnja smeštena u devedesete godine 20. veka, o kojima su napisani nemali tomovi knjiga, naum autorov nije bio da piše samo o opštepoznatom, već i o tome da, iako pretrpevši promene i promenivši ideološke uniforme i boje, likovi podzemlja kada postanu biznismeni, zaboravljaju da i iznad njih postoji neko ko njihovu skrivanu prošlost može da otkrije ukoliko se ne povinuju pravilima. Kako se od zloupotrebe sistema i podmićivanjem može zaraditi i kako se snalažljivost može unovčiti u tranziciji, ovde se osvetljava i večita nedoumica: da li lopov nađe priliku ili prilika nađe lopova?
Česma trgovca Alekse uvodi motiv prerušenog junaka poznat srpskoj tradiciji i narodnoj poeziji i često je simbol osvetnika porobljenog naroda zbog zuluma osvajača. Heroj se pojavljuje u odsudnom času i ne izgleda onakvim kakvim ga meštani pamte: „onaj smušeni, nesposobni i ćutljivi trgovac se izmenio. Namrgođen, hrabar, siguran u sebe, sa uzdignutim pogledom, željan borbe, osvete i krvi“, a ova priča nosi možda i najviše najličnijeg jer je upravo glavni junak Pavle Petrović daleki predak Pavlovićev, čiji život je i poslužio za nastanak ove priče.
Priča
Lice zla smeštena je u 1955. godinu, uoči Dana mladosti, gde komunistički funkcioner uvežbava govor zahvalnosti kojim će otvoriti priredbu u domu kulture. Njegove pripreme i razmišnjanja o tome šta mu je prelazak u Partiju kojoj se priključio 1943. doneo prekida nečije kucanje na vrata. Ovo je ujedno i podsetnik o tome kako ni promena imena ni uniforme ne mogu zamaskirati zlo, i da pravda stiže svakoga ko se osmelio da unesreći drugog. I nikada ne zaboravlja da pokuca na prava vrata.
U
Usponu i padu Alchajmerove bolesti aluzija je i više nego jasna. Poznati pisac poželeo je da postane četvorostruki laureat najznačajnije književne nagrade, čime bi pretekao Oskara Daviča i osigurao dugovečnost. Ne bi li dobio novo, bezalkoholno nadahnuće, morao je da ode u svoje rodno mesto, odakle je sve počelo. Odatle će na svet doneti bedeker za pisanje takvog romana, koji se može svesti u pet tačaka:
Iako tematski i žanrovski razuđene, obuhvativši različita razdoblja srpske istorije, priče zbirke „Osvetnici i klevetnici“ spajaju junaci sa izraženim osećajem za pravdu, koje je sistem izneverio, zbog čega su rešili da je, poput sudija i dželata, sami presuđuju i sprovode. Priče su inspirisane istinitim događajima, a namera Slaviše Pavlovića bila je da skrene pažnju na njih, da ih ponovo oživi kako ne bi bili izbrisani iz pamćenja naroda kojem služe na čast.
Autor: Siniša Bošković