O najemotivnijem i najosetljivijem delu Kafkinog bića... Održana promocija knjige „Pisma Mileni“

Povodom sto godina od smrti Franca Kafke, Laguna je krajem prošle godine objavila „Pisma Mileni“ u novom prevodu Maje Anastasijević, a ova posebna knjiga predstavljena je u četvrtak 20. februara u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.


 
O specifičnom odnosu Kafke i Milene Jesenske govorile su prof. dr Jelena Kostić Tomović, profesorka Filološkog fakulteta, i Ivana Misirlić, urednica izdanja.
 
Izuzetno dirljiva, mudra i lepa, „Pisma Mileni“ spadaju u najlepše domete književnosti i ključ za razumevanje Kafkinih romana i priča.
 
Kako smo mogli da se podsetimo ove večeri, Franc Kafka je upoznao novinarku Milenu Jesensku u Pragu 1920. godine. Bio je u društvu zajedničkih prijatelja i tokom razgovora ona je predložila da prevede dve njegove priče na češki. Milena je živela u Beču, Kafka u Pragu. Mnogo toga ih je razdvajalo: ona je bila nesrećno udata i mlada, a on stariji, bolestan i još uvek veren.
 
Prva pisma su kurtoazna: njih dvoje pišu o svom zdravlju, okolini, književnim člancima, prevodu Kafkinih priča. Malo-pomalo, ton se menja, potreba da razmenjuju vesti jedno o drugom potpiruje patnju zbog razbuktale strasti.
 
Jelena Kostić Tomović istakla je da kroz „Pisma Mileni“ možemo da upoznamo Kafku iz potpuno drugačije perspektive.
 
„Dela Franca Kafke doživljavamo kao teška za tumačenje, misteriozna, najčešće ga zamišljamo kao depresivnog, s negativnim predznakom, ali po svemu sudeći on nije bio zatvorena i mračna ličnost. Imao je mnogo odanih prijatelja koji su mu pomagali do kraja života. Nije bio usamljenik, niti neko ko nije imao dobru komunikaciju i odnos sa ženama. Naprotiv. Milena nam jeste najzanimljivija jer je bila sama po sebi kao žena najinteresantnija, intelektualno najbliža njemu, neverovatno bogate biografije, ali Kafka je imao i druge ljubavi, veridbe i veze koje su trajale i prekidale se“, ukazala je Kostić Tomović.
 
Ivana Misirlić je navela da je pred nama najintenzivnija prepiska koja se odvija od aprila do decembra 1920, ali i pisma u rasponu od dve godine.
 
„Zaista je impresivan broj pisama. Počinje prepiska sa obraćanjem na ’vi’, zatim na ’ti’, a onda kada shvataju da njihova veze neće otići dalje od tih pisama, odnos postaje hladniji i pisma sve ređa. Mi ne možemo da vidimo njenu stranu, ali možemo da uočimo kako Kafka grozničavo piše Mileni, u jednom trenutku joj nudi i finansijsku pomoć, takođe pokušava da utiče na njenog oca… Sva pisma je sačuvala i poverila svom prijatelju koji ih je objavio nakon njene smrti. Zahvaljući tome, mi sada možemo da imamo uvid u jednog drugačijeg Kafku“, kazala je urednica.
 
Važno je istaći, dodala je Jelena Kostić Tomović, koliko se „Pisma Mileni“ razlikuju od pisma koje je Kafka upućivao ocu:
 
„Pisma ocu pisana su dugo, doterivana su, Kafka je obraćao pažnju na sve jer je znao da će ih neko čitati. S druge strane, kada piše Mileni, to je intimno, brzo, vrlo lično, namenjeno samo njihovim očima! Zato ova pisma predstavljaju zaista autentičan uvid u njihov odnos koji će kulminirati Kafkinim nadama da će ona ostaviti muža i da će biti zajedno, što se ne događa“, ocenila je dodajući:
 
„Kod Kafke je bila izražena s jedne strane potreba da se ostvari u braku, da udovolji svojoj porodici i očekivanjima, a s druge mu je bilo jasno da ne može da živi po datim pravilima. Otuda toliko prekinutih veridbi. Ali ako je Kafka bio nekonvencionalan, u odnosu na Milenu bio je neuporediv. Zato je mogao da zamisli život s njom, ali očigledno im nije bilo suđeno!“
 
Opisujući stil Kafkinog pisanja, Ivana Misirlić je kazala da je u pitanju vrtlog spontanih misli – od izjavljivanja ljubavi do pitanja kako je ona, brige za njeno zdravlje, a onda i brige za samog sebe.
 
„Njegova emotivna stanja su bliska svakom intelektualcu – ta njegova zabrinutost, nepoverenje prema životu, zapitanost gde smo i šta smo… Iako su u pitanju ljubavna pisma, možemo da uočimo i njegova promišljanja o sebi i svojoj napaćenoj duši.“
 
Među brojnom publikom u knjižari bila je i književnica Ljubica Arsić koja se uključila u razgovor kazujući da je Kafka imao ambivalentan odnos prema ženama.
 
„Zakaže veridbu, pa otkaže, pa pod pritiskom majke i oca ponovo započne nešto, pa odustane. Imao je problem ’donžuanizma’. Čitala sam nedavno, jer se bavim Kafkom koji ide u bioskop, šta je on voleo da gleda od filmova. Tako sam saznala da je išao sa svojim prijateljem Maksom da gleda te neme filmove koji su na granici pornografskog i redovno su posećivali javne kuće. Imali su običaj da izaberu lepu ženu i voze se s njom u taksiju i uspostavljaju neku vrstu filmičnog razgovora, jedan improvizovan dramski tekst“, otkrila je Arsićeva.
 
Kada razgovaramo o pismima, dodala je književnica, moramo biti svesni i jedne vrste iluzije u njima.
 
„Veliko je pitanje kome mi pišemo kada šaljemo pismo. Da li toj osobi, ili pak nešto želimo da poručimo o sebi ili se obraćamo nekom delu sopstvene ličnosti koju bismo voleli da projektujemo. Kafka je možda fantazirao da je Milena idealna za brak, ali je zapravo izabrao nedostižnu ženu. Ta vrsta napetosti ga je nadahnjivala i zato su ova pisma nešto najemotivnije što je mogao da napiše i pokaže najosetljiviji deo svog bića“, zaključila je Ljubica Arsić.
 
Promociju o knjizi „Pisma Mileni“ je podržao i Austrijski kulturni forum, a urednica Ivana Misirlić objasnila je ovom prilikom kako je došlo do te saradnje.
 
„Jelena Kostić Tomović spojila nas je sa Austrijskim kulturnim forumom koji je obeležavao 100 godina od smrti Franca Kafke. Odlučili smo da zajednički projekat tim povodom bude novi prevod ’Pisma Mileni’ jer svaki novi prevod donese jedno novo povezivanje sa savremenim čitaocima, kao i mogućnost da pisca sagledamo iz novog ugla i u novom ključu. A velika zainteresovanost čitalaca za ovu knjigu pokazuje da ovaj klasik i dalje intrigira“, kazala je urednica Lagune.
 
Veče je završeno mišlju da je Kafkino delo svetiljka koja večno gori.