Rečenicom „Iskustvo nam je palanačko“ počinje čuvena knjiga
Radomira Konstantinovića „
Filosofija palanke“ koja obeležava svojevrstan jubilej, 55 godina od kada je prvi put objavljena 1969. godine.
Hroničari beleže da je prvo izdanje objavljeno u drugoj svesci časopisa Treći program 1969, ali još pre objavljivanja celokupnog teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri izmedu 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda.
Palanka, naravno, nije geografski pojam već stanje duha. A koliko god da živimo u svetu sveopšte, snažne dominacije materijalnog u svakom smislu, duh je suština i uporišta i ishodišta svega što određuje i čini (naš) život, takav kakav je.
Iza na početku citirane rečenice Konstantinović piše: „Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekad, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti.“
U najkraćem, Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji karakteriše to da se protivi svemu što je kulturološki napredno, već je okrenut zatvorenosti, tradicionalnom u najnegativnijem smislu, a nosilac je nacionalizma i narcizma.
„U svetu palanke“, kaže Radomir Konstantinović, „važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je, pre svega zato što je obećanje ’sveta’, kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.“
Knjiga je doživela niz izdanja, slovi za najznačajnije Konstantinovićevo delo, vrlo aktuelno i danas, kao i za, vrlo indikativno, u suštini nepročitanu knjigu. Početkom 2007. organizovan je u Domu omladine serijal razgovora povodom sedmog izdanja. Tom prilikom, kako je ostalo zabeleženo, filozof Nenad Daković je apostrofirao da je „Filosofija palanke“ zapravo nepročitana: „’Filosofija palanke’ nikada nije imala pristup javnoj sceni, zato što javne scene u Srbiji zapravo nema. Ovde postoji jedan izrazit kontinuitet u ideološkim fantazmima ma koliko se, spolja posmatrano, komunizam i nacionalizam razlikuju. Njihova ideološka matrica je isti kolektivistički fantazam zatvorenog društva, zapravo plemena, i to plemena u agoniji, kako kaže Konstantinović. (...) Zanimljivo je kako su i najprogresivnije grupe na političkoj sceni Srbije, i teoretičari koji se deklarišu za evropske vrednosti, za otvorenost društva, za uvodenje Drugog u rakurs teorije – zapravo poreklom palanački. Kako se nijedna progresivna politička stranka ili neka manja zatvorena teorijska zajednica ne odriče benefita koje palanački duh pruža – da budu glavni u selu, da ih palanka valorizuje“, kazao je tada Daković.
Na koricama knjige u izdanju Lagune Filip David beleži: „’Filosofija palanke’ objašnjava, bolje nego ijedno drugo književno ili filozofsko delo srpske kulturne i filozofske misli, suštinu vladajućeg kulturnog modela u Srbiji devedesetih godina, poreklo i pozadinu dominirajućeg nacionalizma, poreklo i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu. Bez poznavanja dela Radomira Konstantinovića nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni ćorsokak.“
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic