O „Frankenštajnu“ – toj „monstruoznoj“ knjizi

Te davne 1818. godine, roman o Viktoriji Frankenštajn koja se bavi običnim, dosadnim naučnim istraživanjima verovatno bi izazvao veći skandal od romana o Viktoru koji pravi skalameriju od ljudskih delova tela – kojoj će udahnuti život. Viktor Frankenštajn je na više načina oličenje dve krajnosti, koje se nalaze u biti ovog ludog naučnika, o čemu sam postavio teze u prethodnom eseju. Ukratko, prvi paradoks je: iako je sišao sa uma (u prevodu – poludeo), ovaj junak je istvremeno otelotvorenje razuma (kao naučnik). Paradoks drugi: iako su ludi naučnici često buntovnici koji se bore protiv sistema, takođe su, neretko, dobrostojeći muškarci bele puti.



Da budemo iskreni, tu i tamo, roman „Frankenštajn“ prikazuje širu sliku koja se ne dotiče isključivo granica Evrope – na primer: kada je glavni junak u potrazi za staništem za svoje monstruozno čedo, ili pak sedativima koji će mu potencijalno umanjiti osećaj sumnje koji ga izjeda. Nakon prvog nervnog sloma, koji se dešava nakon kreiranja čudovišta, preplavljen zapadnjačkim znanjem Viktor „pronalazi, ne samo smernice, već i utehu u delima istočnih pisaca.“ Zajedno sa svojim prijateljem Klervalom, uči persijski, arapski i hebrejski jezik, kako bi ta dela čitao u originalu:

„Njihova melanholija smiruje, a njihova radost toliko podiže duh da na tako nešto nikad nisam naišao kod pisaca ma koje druge zemlje. Kad čitate njihova dela, izgleda vam da se život nalazi na toplom suncu i u ružinom vrtu – u osmesima i mrgođenjima časnog neprijatelja, i u vatri koja sažiže vaše sopstveno srce. Kako je to različito od muževne i junačke grčke poezije!“

Pred kraj romana saznajemo da dok je Viktor bio ududbljen u istočnjačke spise čudovište, koje je njegov stvoritelj napustio, tumara seoskim predelima. Skrovište je pronašlo u udžerici koja se nalazi nadomak kolibe odakle prisluškuje sirotu porodicu koja tu živi – poridicu De Lase. Ova francuska porodica se upetljala sa „prevrtljivim Turčinom“ i njegovom ćerkom Safijom, „ljupkom Arabljankom“. Presudan aspekt ovog dela narativa jeste to što Safija predstavlja sredstvo kojim se opravdava potreba čudovišta da nauči jezik. Ono zajedno sa njom uči francuski tako što sluša lekcije: „Ubrzo sam razumeo, po čestom izgovaranju istih glasova koje je strankinja za njima ponavljala, da se ona trudi da nauči njihov jezik. Odmah mi pade na um misao da i ja iskoristim te pouke u istom cilju.“ Ovo čudovište, bez sopstvenog jezika, poistovetilo se sa „orijentalnom“ junakinjom, ali to neće dugo potrajati: „(...) moram se pohvaliti da sam napredovao brže nego Arabljanka“, čudovište će se pohvaliti u jednom od narednih pasusa. Simetrija postignuta u romanu je izvanredna: dok se kod Viktora „začela jaka antipatija čak i prema imenu prirodnih nauka“ sa željom da „pobegne od svojih misli“, udaljivši se od evropskih učenja izučavanjem arapskog jezika, čudovište (uz pomoć arapskog pandana) im se približava učeći francuski jezik.

Međutim, uprkos koketiranju sa drugim kulturama, i tvorac i stvorenje su obojica Evropljani – i to švajcarski Nemci, odnosno, kako Šelijeva u verziji iz 1831. godine menja: Viktor postaje Napolitanac, što će ga učiniti za nijansu „egzotičnijim“ i „mediteranskijim“ (svakako znatno više u odnosu na Ženevljanina). Dok Viktor traga za utehom okrećući se istoku, čudovište se okreće jugu. Ono preklinje svog tvorca da mu napravi saputnicu: „Ako pristaneš, ni ti ni ma koje ljudsko biće neće nas nikad više videti. Otići ćemo u prostrane divljine Južne Amerike. (...) Moja drugarica biće iste prirode kao i ja, pa će se zadovoljiti istom hranom. Napravićemo postelju od suvog lišća. Sunce će nas grejati kao i ljude, i plodovi će nam sazrevati.“

Južna Amerika, to potencijalno utočište za čudovišni par, predstavlja Raj za koji ovaj Adam nije znao ni da postoji. Šelijeva je verovatno imala na umu prostrane argentinske ravnice i titanske glečere koji će poslužiti kao skrovište za preveliko čudovište i njegovu porodicu – naposletku, prema nekim izvorima, Patagonija je dobila naziv po Patagonu (ogromnom čudovištu iz „Primaleona“, viteškog romana iz 1512. godine) ili od reči patón koja se odnosi na navodno džinovska stopala pripadnika plemena Tehuele. Istinito ili ne, potencijalna etimologija ove reči savršeno odzvanja u Viktorovim rečima kada je „na snežnoj ravnici video otiske njegovih ogromnih nogu“. U stvarnosti je ipak bilo drugačije: u vreme kada je roman objavljen, Južna Amerika je bila uključena u ratove za nezavisnost u naporu da se stvore suverene države, pre nego da je ličila na Izgubljeni raj. Te borbe su bile podstaknute, i to ne u zanemarljivoj meri, filozofijom prosvetiteljstva i jednim od njenih posledica – Francuskom revolucijom (koja je često povezivana sa romanom Šelijeve), što poduhvat slanja razumnog čudovišta u Južnu Ameriku nehotično čini ironičnim zapletom.

Ovi osvrti na istok i jug u romanu „Frankenštajn“, neki su od sramežljivih pokušaja da se izbegne opšti utisak normalnosti od kojeg bi ludi naučnik trebalo da zazire. Ali uprkos svoj bizarnosti koja obavija Viktorov naučni metod i njegov konačni rezultat, on ostaje duboko i nepokolebljivo konvencionalan. Uzmimo za primer najznačajniju scenu u romanu, u kojoj Viktor prisustvuje oživljavanju čudovišta:

„Kako da opišem svoje uzbuđenje pri ovom događaju, kako da prikažem to strašno biće koje sam se trudio da stvorim s tolikim beskrajnim naporom i mukom? Udovi su mu bili srazmerni i smatrao sam da su mu crte lica lepe. Lepe! Blagi bože! Njegova žuta koža jedva je pokrivala splet mišića i žila; (...)

Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja. Mučno sam radio skoro dve godine sa jednim jedinim ciljem: da udahnem dušu u beživotno telo. Radi toga sam se lišavao odmora i zdravlja. Želeo sam to sa preteranim žarom. Ali sada kad sam završio, divni san je iščezao a srce su mi ispunjavali neizmeran užas i odvratnost. Ne mogavši da podnesem izgled bića koje sam stvorio, pobegoh iz sobe. (...)

O! Nijedno smrtno biće ne bi moglo podneti to užasno lice. Ni mumija povraćena u život ne bi mogla biti tako strašna kao to čudovište. Gledao sam ga dok još nije bilo dovršeno; i onda je bilo ružno; ali kad su mu mišići i zglobovi dobili sposobnost kretanja, postao je biće koje ni Dante ne bi mogao zamisliti.“

Nakon dve godine provedene u teškom radu i mnogim dodatnim istraživanjima, izučavajući leševe i delove tela, nakon otkrića same tajne života, Viktor svedoči neverovatnom događaju u kom njegovo stvorenje prvi put otvara oči da bi Viktor zaključio da je... „odvratno“? Neozbiljnost njegove reakcije zapanjuje. Nekako su najpliće estetske vrednosti uspele da nadjačaju čudo prirode koje se odigralo pred njim. Viktorov poljuljani osećaj normalnosti preovladava nad naučnom radoznalošću kojom se vodio celog svog života. A u tome nema ni etičke, niti religijske komponente koje bi doprinele njegovom „užasu i zgađenošću“; jednostavno, on čudovište doživljava kao nakazu, kao „stvorenje kog sam se užasavao“. I zaista: „Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja“. Realnost stvorenja nadmašiće suludost tvorčevog stvaralaštva. Ako je ikada postojalo nešto „nenormalno“ u vezi sa Viktorom, čudovište je to neutralisalo. Čudovište (a ne njegov tvorac) je to koje dovodi u pitanje uspostavljeni poredak. I upravo se po tome roman „Frankenštajn“ ističe kao originalna, neobična i izvanredna knjiga.

Roman „Frankenštajn“ nije samo knjiga o čudovištu; to je i čudovišna knjiga. Poput stvorenja, sazdana je od neskladnih delova i parčića koji su skupa prišiveni. Ako je Viktor „veći deo materijala nabavljao u sali za seciranje i na klinici“, onda bi se slično moglo tvrditi i za sam proces pisanja kroz koji je prošla Meri Šeli. Sam tekst predstavlja predivnu, monstruoznu kompoziciju koju čini više žanrova, spisa i naratora, skrpljenih u jedno čudnovato delo (stvorenje). Knjiga počinje u duhu epistolarnog narativa (pismima kapetana Voltona koji se uputio na Severni pol, upućenih opštepoznato bezglasnoj sestri), potom preuzima formu dnevničkih zapisa sa zabeleženim datumima, da bi naposletku postala priča, ispisana Voltonovom rukom, složena u poglavlja poput romana, koju uređuje sam Viktor. „Frankenštajn je saznao da sam pravio beleške o istoriji njegovog života. Tražio je da ih vidi, pa ih je onda sam ispravljao i dopunjavao na mnogim mestima“, Volton otkriva u poslednjem poglavlju. („Pošto ste stavili na hartiju moju priču, neću da ostane nakaradna za potomstvo“, Viktor nastavlja u maniru koji odiše celokupnim delom, upoređujući tekst sa iskasapljenim telom.) Okviri narativa se umnožavaju: Voltonova priča sadrži Frankenštajnovu, koja, pak, sadrži priču o čudovištu – podugu priču koja je bez prekida citirana u nekoliko poglavlja – koja opet sadrži druge priče, poput iskustva sa porodicom De Lase, porodicom koje čudovište prisluškuje iz udžerice koja se nalazi nadomak njihove kolibe. Takva polifonija je opet neki oblik monstruoznosti – jedan glas sačinjen od mnogih.

Unutar svake od ovih priča i njenih naratora, uporedo se prepliće nekoliko žanrova: fiktivna autobiografija, filozofska studija, melodrama, horor, gotika, svi zajedno povezani „divnim i uzvišenim“ lirskim nitima koje se katkad raspliću u nešto što nalikuje putopisnoj prozi. A ako bismo otišli još dalje u  poređenju knjige sa čudovištem, Šelijeva je, svakako, doprinela nastanku žanra naučne fantastike, te radikalne nove tekovine sazdane od paradoksalnih elemenata.

Osim toga, i čudovište i roman su prošli kroz sličan stvaralački proces, proces nastanka. Evo kako se Viktor upoznaje sa „filozofijom prirode“, tim „dobrim duhom koji će dati pravac njegovoj sudbini“: „Kad sam imao trinaest godina, svi smo otišli na neku zabavu u banju blizu Tonona. Rđavo vreme prinudilo nas je da ostanemo ceo dan zatvoreni u krčmi. U toj kući slučajno sam naišao na jednu svesku dela Kornelija Agripe.“

U autorkinom uvodu izdanju romana iz 1831. godine, Meri Šeli nam pripoveda o nastanku ove čuvene priče, koju je napisala kada je imala devetneaset godina: „U leto 1816. godine posetili smo Švajcarsku i postali susedi lorda Bajrona. (...) Ali pokazalo se da je to bilo vlažno i neprijatno leto, a neprestana kiša danima nas je vezivala za kuću. Došli smo u posed nekoliko knjiga priča o duhovima prevedenih sa nemačkog na francuski jezik.“

Ako izuzmemo detalje u vidu imena ličnosti i konteksta, sličnost ovih paragrafa je fascinantna, i po sadržaju i po strukturi. U „Frankenštajnu“, rđavo vreme će nehotice uticati na Viktorovo upoznavanja sa delom Kornelija Agripe, koje će dovesti do „prezira prema primenjivanju moderne filozofije prirodnih nauka“ i čežnji prema vremenima kada su „gospodari nauke tražili besmrtnost i moć“. To će, zauzvrat, biti uvod u nastanak čudovišta. Na sličan način, tog leta koje nije bilo nalik letu, knjige sa pričama o duhovima neočekivano će nadahnuti lorda Bajrona da postavi izazov pred Persija i Meri Šeli i Džona Polidorija: „Svako od nas napisaće priču o duhovima.“ Kao što je već poznato – „njegov predlog je prihvaćen“. Rezultat izazova bio je roman „Frankenštajn“ (uz Palidorijevog „Vampira“ kao bonus). Viktor i Meri – dvoje tinejdžera na izjalovljenom odmoru – čitaju knjigu koja će im sticajem okolnosti zapasti u ruke. Biće to polazna tačka, kako za nastanak čudovišta, tako i za nastanak romana.

Glavne teme koje krase roman „Frankenštajn“ opšte su poznate: hibris tvorca, odsustvo mogućnosti prijateljstva za čudovište, inverzija hijerarhije koja postoji između njih. („Ti si moj tvorac, ali ja sam tvoj gospodar – poslušaj me!“, čudovište će reći Viktoru.) Ipak, postoji dobar razlog zbog kog je ovaj ludi naučnik, kao i njegovi mnogi klonovi, vekovima opstao kao izvor inspiracije. U bilo kom datom istorijskom trenutku, ovaj junak pruža uvid u strepnje i nade koje znanje i tehnologija sa sobom povlače. Bilo da su optimistični ili apokaliptični, u većini ovih narativa ističe se jedno glavno pitanje: Šta znači biti čovek? Kako Frankenštajnovo čudovište kaže: „A šta sam bio ja? O svome postanku i tvorcu nisam ništa znao; ali znao sam da nemam ni novca, ni prijatelja, niti ikakve imovine. Osim toga, imao sam užasno nakazno i odvratno telo; nisam čak bio ni istog porekla kao ljudi. (...) Još nikad nisam video stvorenje slično meni ili koje je želelo da se sa mnom druži. (...) Jesam li ja onda bio čudovište, rugoba od koje su svi bežali? (...) Ko sam ja? Ovo mi se pitanje stalno vraćalo, ali na njega sam odgovarao samo ječanjem.“

Kao drastičan izuzetak, čudovište, sklepano od različitih delova, postaće oličenje „stvorenja koje je izvan opšteg prirodnog zakona“, kako Semjuel Džonson navodi u svom „Rečniku“. Time su, na neki način, ljudi označeni kao prvobitna čudovišta (monstrumi): misleće zveri. Nijedno od bizarnih ukrštanja i hibirda u istoriji književnosti, od kentaura do kiborga, ne može da primiriše našim ljudskim monstruoznim pravilima, gde razum postoji uporedo sa najmračnijim nagonima. Imajući u vidu da smo osuđeni ne samo da živimo sa „korenitom i primitivnom protivrečnošću“, kako je Henri Džekil tako lepo sročio, već i sa večnom svešću o tome, ovakva fiktivna dela o ludim naučnicima i njihovim „izumima“ lako mogu biti bajke koje sebi pričamo da bi smo mogli da se sa tim izborimo.


Autor: Ernan Dijaz
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Pixabay