O „Alisi u Zemlji čuda“ Luisa Kerola i „Vetru u vrbaku“ Keneta Grejama: Junaci sa Temze i vitez kraljice Viktorije

Da li treba posebno popularisati književne klasike i da li je to uopšte dilema? Pogotovo ako se radi o vrhunskoj dečjoj klasičnoj britanskoj književnosti i ako je reč o dva bisera kakvi su „Vetar u vrbaku“ Keneta Grejama i „Alisa u Zemlji čuda“ Luisa Kerola. Obe knjige, koje ne poznaju bilo kakva starosna ograničenja za čitaoce, u bibliteci Klasici književnosti za decu 3. oktobra objavila je izdavačka kuća Laguna – „Vetar u vrbaku“ u prevodu Bosiljke Petrović, a dok je „Alisu u Zemlji čuda“ preveo Zoran Penevski.



„Vetar u vrbaku“, priča o avanturama stanovnika obale teke Temze – Krtice, Jazavca, Pacova i Žapca, zapravo je knjiga po modelu „dva u jedan“. U prvom delu knjige su kratke priče o spasavanju gospodina Žapca iz zatvora, koji zbog opsesije automobilima upada u razne nevolje iz kojih ga izvlače druželjubivi Pacov, radoznala Krica i mudri Jazavac. Drugi deo čine kratke priče o ovim junacima koje su odvojene od glavnog pripovednog toka i u kojima se pojavljuju Vidra, Morski pacov, divlji bog Pan...

Kao jedan od klasika za decu, koji je nastao iz piščevih priča za laku noć namenjenih njegovim potomcima, u ovom slučaju škotskog pisca Keneta Grejama i njegovog bolešljivog sina jedinca Alastera, „Vetar u vrbaku“ objavljen je 1908, nakon Grejamove tri prethodne knjige: „Paganski radovi“ (1893), „Zlatno doba“ (1895) i „Dani snova“ (1898). Uprkos problemima sa izdavačima, koji su očekivali drugu vrstu Grejamove proze a ne roman s antrpomorfnim junacima iz životnjskog sveta, i prvim negativnim kritikama, do sredine 20. veka „Vetar u vrbaku“ doživeo je sto izdanja, a među njegovom najvećim obožavaocima bio je i američki presdednik Teodor Ruzvelt.

Ovaj Grejamov roman se na Bi-bi-Sijevoj listi najčitanijih knjiga nalazi na 16. mestu, više puta je adaptiran za pozorište, televiziju, film, radio i druge medije, uključjući i veb-serijale. Ovo Grejamovo delo uticalo je i na muziku Pink Flojda, Van Morisona, Ajron Mejdena, ali i savremenih kompozitora klasike, Holanđanina Džona de Meijna, Britanca Džona Ritera, sa kojima se niz ne završava jer je uticaj duha ove knjige stigao i do britske arhitekture i sporta.

Lagunino izdanje objavljeno je bez ilustracija, iako su se ovim Grejamovim štivom za decu likovno bavili mnogi poznati ilustratori. Najpopularnije su ilustracije britanskog umetntika Ernesta Hauarda Šeparda iz 1932, čija su specijalnost bile antropomorfne životnje i koji je poznat i kao prvi ilustratotr još jednog britanskog klasika za sve generacije „Vinija Pua“ Alena Aleksandra Milna.

Edinburžanin po rođenju, Kenet Grejam (1859–1932), sticajem teških porodičnih okolnosti nije stekao željenu univezitetsku diplomu, iako je bio nadaren za latinski jezik, veronauku i sport, ali zato je imao uspešnu karijeru službenika Banke Engleske. Svoju prozu i poeziju zapisivao je u bankovnu knjigu, ali je tek 1887. počeo da svoje priče i eseje šalje u časopise. U braku sa Elizabet Tomson, koja se takođe bavila pisanjem, imao je sina Alastera, koji je 1920. tragično nastradao, na svoj 20. rođendan. Posle ove porodične tragedije bračnii par Grejam povukao se najpre u Italiju, a potom u selo Pangburn na jugoistoku Engleske, gde je pisac „Vetra u vrbaku“ preminuo 1932. i bio sahranjen na lokalnom crkvenom groblju, da bi kasnije njegovi ostaci bili preneti na groblje u Oksfrodu, gde danas počiva pored svog sina.

Šta još reći o „Alisi u zemlji čuda“ Luisa Kerola (1832–1898), profesora matematike na Univerzitetu u Oksfordu, logičara, anglikanskog sveštenika, amaterskog fotografa i jednog od najčitanijih engleskih pisaca? Roman obavljen 1865, jedno od najpoznatijih dela viktorijanske književnosti, trajno popularno i kod dece i kod odraslih, čiji su narativ, struktura, likovi i slike tokom proteklih bezmalo 160 godina imali širok uticaj na popularnu kulturu i književnost, posebno u žanru fantastike. „Alisa u Zemlji čuda“ prevedena je na 174 jezika, a doživela je i veliki broj adaptacija na fimskom platnu, radiju, u vizuelnoj umetnosti, baletu, operi i muzičkom pozorištu, ali i kao inspiracija za tematske parkove, društvene igre i video-igrice.

Luis Kerol, čije je pravo ime Čarls Latvidž Dodžson, objavio je 1871. i nastavak ove knjige za čiju glavnu junakinju je opšte poznato da je ime dobila po piščevoj poznanici Alis Lidel. Naslov nastavka je „Alisa sa druge strane ogledala“, a 1890. Kerol je napisao i skraćenu verziju „Alise“ za malu decu.

Ono što preporučuje Lagunino izdanje „Alise u Zemlji čuda“, čija glavna junakinja posle propadanja kroz „zečju rupu“ dospeva u svet mašte u kome žive neobična, antropomorfna stvorenja, jesu ilustracije ser Džona Tenijela, britanskog ilustratora, karikaturiste i satiričara. Osim što je bio uspešan i uticajan politički karikaturista, Tenijel je za istorju umetnosti značajan i kao ilustrator dve najpozatije Kerolove knjige o Alisi. Vitez za umetnička dostignuća britanske kraljice Viktorije, prvi ilustrator i karikaturista kome je dodeljena takva čast, počasni član Kraljevske akademije umetnosti u Londonu Džon Tenilej je svojim crno-belim crtežima dao „definitivni prikaz Kerolovim likovima“. Pojedni savremeni britanski umetnici, poput ilustratora stripova i pisca Brajana Talbota, ukazuju da „Kerol nikada ne opisuje Ludog Šeširdžiju: naša slika o njemu je čisti Tenijel“.

Ser Džon Tenijel (1920–1914) rodio se u Londonu u porodici majstora mačevanja i plesa hugenotskog porekla. Celog života kuburio je sa vidom zbog povrede u mačevanju, koju zbog očeve krivice nikad nije prijavio da ne bi povredio roditelje. Njegov biograf Rodni Engen tvrdi da su „život i karijera Džona Tenijela bili život vrhunskog džentlmena“.

Završio je studije skulpture i slikarstva na Kraljevskoj akademiji u Londonu, a potom se okrenuo satiričnom crtežu. Iako sklon visokoj umetnosti, bio je poznat i cenjen kao humorista. Prvu knjigu ilustrovao je 1842, a već 1850. dolazi u uticajni britanski satirični nedeljnik Panč, gde će pet decenija kao glavni crtač ne samo komentarisati nego i uticati na političke i društvene reforme kroz satirične, često radikalne, a ponekad i ljute slike sveta.

Džon Tenijel zaslužan je i za stvaranje pojma „crtani film“, koji je u njegovo vreme označavao duhovitu ilustraciju, a kasnje se odmaćio u animaciji. U redakciji Panča ostavo je 2.300 „crtanih filmova“, bezbroj malih crteža, mnoštvo karikatura, 250 dizajna za džepne knjige u izdanju Panča... Uprkos hiljadama političkih karikatura i stotinama ilustrativnih dela, njegova slava vezana je za „Alisu“ i 92 crteža objavljena u prvim Makmilanovim izdanjima Kerolovih knjiga 1865. i 1871. godine.

Kerol je prvobitno sam ilustrovao „Alisu u Zemlji čuda“, ali je shvatio granice svoje likovne sposobnosti. Kao redovan čitalac Panča, poznavao je Tenijelov rad i njegovu sklonost ka „groteski“, pa je do saradnje došlo po sledu „dugih razgovora“, kako tvrde pedatni britanski istoričari književnosti. Tenijelovi crteži za obe knjige postali su neke od najpoznatijih književnih ilustracija, a po njima je 1959. urađena i bronzana skulptura „Alisa u Zemlji čuda“ u Central Parku na Menhetnu u Njujorku.

„Ilustracije ’Alise’ kombinuju fantaziju i stvarnost. Da bi groteska delovala, treba da se transformiše naš svet, a ne neko carstvo fantazije. Ilustracije nas neprestano, ali suptilno podsećaju na stvarni svet, kao i neke Tenijelove scene izvedene iz srednjovekovnog grada, portik gruzijskog grada, ili karirani sako na Belom zecu. Pored toga, Tenijel pažljivo prati Kerolov tekst, tako da čitalac vidi sličnost između pisanog teksta i ilustracija. Ovi uplivi realizma pomažu da se čitaoci ubede da su svi ovi naizgled groteskni stanovnici Zemlje čuda jednostavno oni sami, jednostavno stvarni, a ne samo izmišljeni likovi“, ocenjuju britanski književni i likovni kritičari, koji važnim smatraju i „fizički odnos ilustracija prema tekstu koji Džon Tenijel zajedno spaja“.

Posle saradnje sa Kerolom Džon Tenijel prestao je da se bavi ilustracijom knjiga. Preminuo je 1914, tri dana posle svog 94. rođendana i počiva na jednom od londonskih grobalja. Važi za jednog od najvećih intelektualaca svog vremena, koji je zbirci mozaika u Muzeju Viktorije i Alberta ostavio i svoje delo „Leonardo da Vinči“, a ima i svoju ulicu u Londonu.

Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas