Margaret Čapman želela je da sazna kako njeni studenti sa američkog univerziteta Elon savladavaju gradivo sada kada uče na daljinu. Poslala je anketu studentima koji su pohađali njen predmet čija su tema žene, rod i seksualnost.
Svi su dali isti odgovor: ne želimo udžbenike. Ne možemo da se skoncentrišemo na njih.
To zapravo nije iznenadilo Margaret Čapman. „Ne mogu ni ja“, pomislila je.
Logično je da Margaret, kao predavač na katedri za engleski jezik, nema problema sa čitanjem i razumevanjem opširnih tekstova. Ali nakon pandemije Covid-19 i nakon što su studenti počeli da uče na daljinu, Čapmanova je primetila promenu kod sebe. Primetila je da ne može da se skoncentriše na radove studenata. Ne može više ni da uđe u raspravu sa nekim. Čak i lagano štivo koje čita pred spavanje ne može da joj drži pažnju.
I to se ne dešava samo njoj. Čini se da se mnogi ljudi bore da ostanu usredsređeni na pisanu reč. (Da li još uvek čitate ovaj tekst? Super.) Ostali profesori na fakultetima se žale da ne mogu da čitaju opširnije knjige, kao što su to pre činili. Lična produktivnost je opala. I odlučili su da je to sasvim u redu.
Možda neki ovo društveno distanciranje vide kao šansu da napišu naučni rad ili novog „Kralja Lira“. Kako je pisalo u jednom šaljivom tvitu, Šekspir je svog „Kralja Lira“ napisao za vreme bubonske kuge. Ali neki profesori, koji pokušavaju da predaju u ovom nesavršenom semestru, srećni su i sa odrađenim minimumom. Pošto i sami imaju problema sa koncentracijom, imaju više saosećanja za svoje studente.
Ne možemo da čitamo, ne možemo da mislimo
Umesto da u potpunosti odbaci udžbenike, Čapmanova je odlučila da studentima daje manje delove. Šalje im podkaste i video-snimke, umesto tekstova. Komentare o radovim studenata počela je da daje preko Guglovih platforma za video-pozive, umesto da ih šalje u pisanoj formi. Odustala je od čitanja i diskutovanja lekcija jednom nedeljno. Umesto toga, ona i njeni studenti se stalno vraćaju određenim tekstovima.
Živimo istoriju
Lisa Jazek se takođe trudi da bude nežna prema sebi. Ovih dana, poslednje što profesor naučne fantastike želi jeste da čita još naučne fantastike. Već se oseća kao da živi u katastrofi, rekla je Jazek. Ne treba joj još uzbuđenja.
Naravno, rekla je, neki bi mogli da pronađu utehu u distopijskim pričama, poput „The Machine Stops“ E. M. Forstera, o svetu u kojem društvo živi pod zemljom, oslanjajući se na džinovsku mašinu koja im pruža sve što im je potrebno, i na kraju se ta mašina pokvari. Paralele su očigledne.
Radnja mnogih knjiga naučne fantastike je u suštini optimistična, rekla je Jazek, koja predaje na Institutu tehnologije u Džordžiji. Radi se o tome da ljudi treba da zaborave na razlike i rade zajedno. Čitajući te priče, možete da se osećate neprijatno, jer, kad završite sa čitanjem, vraćate se u ovaj nesavršeni svet, gde ljudi donose nesavršene odluke.
Jazek se nada da će jednog dana opet moći da čita te priče i romane. Trenutno je zaokupljena školovanjem svog sina i pomaganjem studentima na njenom smeru za naučnu fantastiku i modu, od kojih neki sada dizajniraju „modu u doba kuge“. Takođe, pažljivo gleda vesti, pokušavajući da ograniči unos informacija.
„Potrebno je mnogo energije kako bismo preživeli istorijski trenutak“, rekla je Jazek.
Navodi nam kako je jedan njen kolega rekao da se oseća kao da fakulteti od njih traže da za dva sata naprave savršenu tortu, a profesori na kraju studentima pokažu „tortu“ koja izgleda kao da se istopila u mikrotalasnoj.
Sve što možemo da učinimo jeste da se nadamo da smo dobro umutili šlag, i da će biti ukusan, kaže ona u šali.
Autor: Ema Petit
Izvor: chronicle.com
Prevod: Lidija Janjić