Noć knjige još danas! Iskoristite sjajne popuste!

Novi roman Ante Tomića „Nada“ bio je najtraženiji.

Predstavljamo vam listu od deset najprodavanijih naslova drugog dana manifestacije:
 
„Nada“, Ante Tomić
„Serafim“, Dejan Stojiljković
„Sinajski testament“, Vanja Bulić
„Bilo jednom u Jugoslaviji“, Ivan Ivanji
„Ubistvo u Flit hausu“, Lusinda Rajli
„Ana O“, Metju Blejk
„Ljubav u doba kokaina“, Simonida Milojković
„Najnormalniji čovek na svetu“, Ivan Tokin
„Kuća noći“, Ju Nesbe
„Zulejha otvara oči“, Guzelj Jahina

„NADA“ I „SIGURNA KUĆA“ PREDSTAVLJENI U KNJIŽARI DELFI SKC

U knjižari Delfi SKC održana je promocija dva regionalna autora – Marine Vujčić i Ante Tomića, koji su predstavili svoje nove romane „Sigurna kuća“ i „Nada“. „Sigurna kuća“ Marine Vujčić i „Nada” Ante Tomića tematski su potpuno različite knjige, ali spaja ih život – one su kao male studije  ljudske prirode.
 
Roman „Nada“ je urnebesno duhovito i ujedno romantično štivo, u kojem se Tomić ponovo vraća spoju burleske i ljubavnog romana kakav je bio njegov prvi roman „Što je muškarac bez brkova“.
 
„Ja sam počeo ovu priču pisati bez jasne ideje što ću zapravo napisati“, rekao je Ante Tomić. „Mislio sam da će to biti priča, na kraju je ispao mali roman. Neko vrijeme nisam imao knjigu, negde sam bio izgubio samopouzdanje i počeo pisati neke knjige koje nisam završio. Poželio sam napraviti nešto da sam sebi dokažem da mogu nešto napisati od početka do kraja. Nisam imao velika očekivanja. Znam da sam želeo pisati nešto veselo i ljubavno. U glavi sam imao nešto mediteransko i zapravo sam htio pisati na određeni način, da ne guram u prvi plan politiku. Ovo je priča o tome kako se ljudi različitih vjera i nacija mogu savršeno slagati. U ovoj priči se saželo sve što sam znao o Mediteranu. Sam proces pisanja knjige nije bio dug. U godinu dana sam sve napisao, ali sam puno razmišljao, bilo je vrlo intenzivno i puno sam razmišljao o tim likovima. Jako sam se trudio da to bude ekonomična priča, bez viškova, nisam imao potrebe nigde se zaustavljati i nešto objašnjavati. Ako sam hteo kazati neku misao, nisam je sam pisao nego sam je stavljao u usta nekom junaku, a ono što mi je čitavo vreme bilo na pameti su likovi i radnja, njihovi odnosi njihovi i to nekakvo bazično pripovijedanje. Ljudi često kažu da se vidi da sam uživao dok sam nešto pisao, jer se jako lako čita. Ja ne pišam lako, ja se lako čitam. Ovo je najkraća knjiga koju sam napisao  i za koju sam se jako trudio da ne izgleda kao da sam se jako trudio.“
 
Marina Vujčić se u svom romanu bavi potpuno drugačijom temom. „Sigurna kuća“ je priča o ženi koja je u samoodbrani ubila muža, koji ju je godinama psihički i fizički zlostavljao. U zatvoru, ona noću ispisuje stranice o životu koji je bio neživot, o ljubavi koja je bila neljubav, o čoveku njenog života koji je bio nečovek njenog života.
 
„Ja sam jako dugo morala prvo istraživati na ovu temu, zato što sam se našla na potpuno nepoznatom terenu – od toga da nisam znala kako funkcionira sustav zaštite  žrtava, odnosno sustav koji bi trebao štititi žrtve nasilja, do toga da sam sama morala razumeti žjenu koja nije otišla nakon prvog šamara. Na korici je izvučeno to da je žena žrtva samo kad je mrtva. Kad imate vest da je muškarac ubio ženu ili partnericu, po društvenim mrežama imate i komentare – a šta ga nije ostavila, zašto je bila s njim, pa baš je znala izabrati i slično. Dakle, opet je ona kriva jer je izabrala krivog muškarca, jer je tako dugo s njim ostala, jer nije tražila pomoć na vrijeme i slično. Jako su me uznemiravale te vijesti iz crne kronike, koje se najčešće puno češće pojavljuju nego što to svi možemo podneti, ali bez obzira na to sustav zaštite je manjkav, spor, neunčikovit do te mjere da je žena u većoj opasnosti ako je tražila pomoć i prijavila nasilje. Dakle, da moja junakinja nije prijavila nasilje, to što se dogodilo možda se ne bi ni dogodilo Tako da žena nije zaštićena ni onda kad prijavi nasilje. Naslov romana je vrlo ironičan, jer sigurne kuće zapravo nema za žene koje trpe tu vrstu zlostavljanja.

NOĆ KNJIGE JOŠ SAMO DANAS