Ništa teže od života – povodom romana „Ništa lakše od umiranja“ Elvedina Nezirovića

Zašto je pojedinac sposoban da u ime kolektiva čini najstravičnije zločine; postoji li bilo kakvo opravdanje i pravi razlog za zversko ponašanje čoveka; može li krivcu biti oprošteno ako on sâm ne želi da se pokaje; treba li na vreme učiniti jedno zlo kako bi se u korenu sprečila neka mnogo gora zločinstva – ovo su samo neka od fatalnih pitanja koja postavlja bosanskohercegovački pisac Elvedin Nezirović u svom romanu „Ništa lakše od umiranja“, gde se preko biografije jednog zločinca prepliće nekoliko sudbina koje su na posredan ili neposredan način povezane sa čovekom čiji su neljudski postupci zauvek promenili brojne živote.

Koliko je ovaj roman svojevrsna studija o ratnom zločinu kao kompleksnom pojmu, ipak je podjednaka pažnja posvećena i motivima koji ratnika i vojnika teraju da prekorači granice ljudskosti, te da se ionako dovoljno krvav sukob pretvori u besomučno divljanje koje, ako se preživi, ostavlja nesagledive psihičke posledice, pre svega žrtvi, ali i zločincu, mada on to ne želi uvek da prizna.

Najveća tragedija jeste to što je u takvim okolnostima najlakše umreti, jer samo se na taj način zauvek nestaje iz ovozemaljskog pakla i beži od trauma koje bi sigurno usledile. Naprotiv, mnogo je teže živeti sa mučnim sećanjima koja se iz podsvesti nikada neće povući, a najteže je ako se iznova preispituju sopstveni postupci u uverenju da se tuđi zločin mogao sprečiti. Stoga se ne treba čuditi kad mnogi preživeli uopšte ne žele da javno govore o torturi kroz koju su prošli, čak ni onda kad bi baš njihovo svedočenje moglo dovesti zločinca pred lice pravde.

Iz Nezirovićevog romana jasno se sagledava da ni nacionalizam, poput drugih ideologija, ne poznaje nacije niti postavlja nacionalnost kao uslov. To zaista zvuči paradoksalno, ali jeste tako, čim se jedan tamnoputi mulat mogao deklarisati kao švedski nacista i pritom učestvovati u balkanskom ratnom vihoru tokom poslednje decenije XX stoleća, ubijajući bez griže savesti one koji nisu bili na strani nacije koju je on sâm odabrao.

Kroz priču o Džoniju Akeru, Šveđaninu liberijskog porekla, savršeno je prikazano kako najvatreniji nacionalisti zapravo imaju veliki problem sa svojim poreklom, te da su jednoj ideologiji često najprivrženiji oni koji bi mogli biti njene potencijalne žrtve. I upravo zahvaljujući ideologiji i euforiji koja vlada u ratu, Aker je našao odlično uporište i opravdanje za svoje zločine, pa iako nije znao jezik naroda na čijoj se strani borio i u čije je ime masovno ubijao, bitno mu je bilo da zapamti jedan izraz: „kolateralna šteta“ – izraz kojim se redovno pravdaju ne samo pojedinačni, nego i kolektivni zločini.

A sigurno bi bilo mnogo bolje da je svako, a ne samo Aker, imao na umu nemački termin „Vargangenheitsbewältigung“, koji se zaista teško izgovara, ali čije značenje neprestano opominje na odgovornost i ne dopušta bilo kakva opravdanja – jer dotični se izraz prevodi kao: „suočavanje s prošlošću“.

Ali, umesto da se suoči s prošlošću – tim pre što su i sudbina i diplomatija učinile da bude slobodan čovek – Aker se od šoviniste pretvorio u kriminalca, od ratnog zločinca postao je zločinac u mirnodopskim uslovima, čime je još jednom potvrđeno da je zločinački um zaista poput neizlečive bolesti. Tako su novi Akerovi zločini, ali i odjeci starih, doveli do preplitanja nekoliko životnih priča od kojih je roman sastavljen, pa o Akeru saznajemo i na osnovu samih njegovih sećanja, ali i zahvaljujući ljudima koji su imali prilike da se sretnu s njim i pažljivo ispitaju njegovu delatnost. Zbog toga je priča data ne samo iz različitih uglova, nego i sa različitih stanovišta, pošto isti problem ne mogu na identičan način posmatrati jedan sveštenik, jedan ambasador i, na kraju, jedan novinar čiji su sunarodnici na svojoj koži osetili Akerov zverski gnev.

Ipak, bez obzira na ideološke, verske, nacionalne i druge razlike, svima koji su se profesionalno ili privatno bavili Akerovim životom ostala je jedna najvažnija misao i nedoumica: ima li zlo svojih granica, da li se ono može uništiti ili, štaviše, sprečiti – ili će se uvek iznova pojaviti na nekom drugom mestu?

Mnoga pitanja ostaju bez odgovora i prvenstveno je na čitaocu da pronađe smisao i izvuče pouku iz priče o zverskim postupcima jednog ratnog i posleratnog zločinca, ali jasno je da, koliko god za individualne zločine u ratu odgovornost snosi jedan čovek, ipak nema pokajanja, priznanja i pomirenja bez kolektivne svesti i savesti.

Autor: Dušan Milijić