Nina Seničar: Čim uđem u zonu komfora, iz nje bežim

„Tri devojčice znaju šta bi htele da budu kad porastu, ali sumnjaju u svoje sposobnosti. Srećom, tu je jedna zvezda da ih ohrabri, da im ulije samopouzdanje.“ Ovo je najava knjige Nine Seničar. Radi se o slikovnici za decu i roditelje, o knjizi sa toplim, maštovitim ilustracijama (Vane Kosturanov) i podsticajnim porukama u izdanju Lagune.

U nekim stereotipnim razmišljanjima možda bi od Nine Seničar očekivali, kada sedne za kompjuter i odluči se za pisanje knjige, da to bude autobiografija. Da opiše svoju popularnost u Italiji zahvaljujući tamošnjim najgledanijim kvizovima u kojima je bila voditeljka, ali i značajnim modnim angažmanima. Ali i nekoliko uloga u stranim i domaćim filmovima, a u jednom je pozajmila glas, i to u društvu Aleka Boldvina. U domovini je bila prvak u nekim sportovima, u Italiji je diplomirala ekonomiju na Univerzitetu u Milanu, u Francuskoj je bila zaštitno lice kalendara poznatog magazina. Pre neki dan su je registrovali među osobe sa najboljim stajlingom na dodeli Oskara. Nekoliko dana otkako je ta haljina odložena u garderober njenog kalifornijskog doma, neodložno je dala ovaj intervju.

Mnogi bi od Vas očekivali autobiografiju koju biste diktirali ghostwriteru, a Vi ste se odlučili za knjigu za decu?

U ovom momentu mog života knjiga za decu je došla nekako prirodno. Još sam mlada, ima vremena za autobiografiju.

U Vašoj knjizi „Zvezda Slavica“ tri devojčice znaju šta bi htele da budu kad porastu, ali sumnjaju u svoje sposobnosti. Srećom, tu je jedna zvezda da ih ohrabri, da im ulije samopouzdanje. Da li ste bili nesigurni u sebe, niste znali šta da budete kada porastete? Kada se gleda Vaša biografija, nekako je sve išlo od ranih dana kada ste i u sportu bili prvak države?

Odmalena sam bila vrlo kompetitivna i ambiciozna, ali daleko od toga da mi je sve išlo lako. Za sve što sam u životu postigla, borila sam se svim snagama. Od ranih dana u konjičkom sportu, preko školovanja i stipendije za fakultet, do karijere na televiziji i svega što je došlo posle toga. Borba je postala moj modus operandi i čim uđem u zonu komfora, iz nje bežim.

Ko je bio Vaša „zvezda Slavica“?

Zvezda Slavica može biti neka draga osoba, imaginarna osoba kao i neki predmet. Za mene je to bio moj plišani meda Macko koji je i dan-danas nešto najvrednije što posedujem.

Pre nekoliko godina izašla je slika Vas sa otvaranja Exita i Vaš komentar „Ponovo tinejdžerke“. Ali u doba Vaše baš najranije mladosti, pred Vaše tinejdžerstvo nije bio Exit, nego grozne devedesete. Kako je izgledalo Vaše odrastanje u tim jezivim godinama? Šta pamtite?

Imam lepe uspomene na devedesete, zahvaljujući mojim roditeljima koji su učinili sve da što manje osetimo rat. Kada na to gledam iz ove perspektive, ne mogu ni da zamislim kroz šta su sve prošli da bismo mi imali koliko-toliko bezbrižno detinjstvo i da ne bismo videli koliko toga nemamo. Svim roditeljima koji su imali malu decu tokom tih godina treba dati poseban orden za hrabrost.

Ako male junakinje Vaše knjige ne znaju šta će biti kad porastu, da li se Vama ta nedoumica pojavila kasnije, kad ste porasli? Školovali ste se u Italiji, Americi, glumili sa Ramijem Malekom, kasnije pozajmljivali glas u društvu Aleka Boldvina. Kod Vas se sve mešalo, i filmska i manekenska karijera, pa kvizovi što Vam je u Italiji donelo status zvezde. Da li ste se plašili da ćete se izgubiti u svemu tome, da je trebalo odabrati nešto kao glavno u karijeri?

Kako sam odrastala, fokus mi se promenio sa toga šta želim da budem kada porastem na to kakva osoba želim da budem. Ja sam se pre deset godina potpuno posvetila glumi i samim tim propustila mnoge prilike pre svega u Italiji, jer tamo postoji to nepisano pravilo da ako radiš jedno, ne možeš da radiš i drugo. To je vrlo staromodno – u Americi sam naučila da glumac može da bude i voditelj, i pevač, i autor, i aktivista, i producent, i još mnogo toga. Najviše na svetu volim da budem na filmskom setu. Ne postoji bolji osećaj nego kada režiser kaže: „Akcija!“ Ali isto tako volim adrenalin televizije, pogotovo vođenje velikih live programa. Sa druge strane, najbolje se osećam kada znam da sam nekome pomogla i humanitarni rad me ispunjava više nego bilo šta drugo. Zašto bih se ograničavala na samo jednu stvar?

Svi su hvalili Vaš stajling na dodeli Oskara. A kako ste videli onu čitavu epizodu sa Vilom Smitom? Nekima je to izveštačeno i izrežirano?

I mi u sali smo u prvom momentu mislili da je sve izrežirano, ali nam je ubrzo bilo jasno da se to zaista dešava i nastao je muk. Žao mi je što je taj događaj obeležio ceremoniju, a ne talentovani ljudi i filmovi koji su dobili nagrade.

Vaša dirljiva, iskrena i emotivna kampanja posle smrti majke da žene idu na kontrolne preglede je odjeknula i nažalost uvek tragična lična iskustva ili iskustva iz najbliže okoline skrenu pažnju šireg kruga ljudi?

Dugo sam razmišljala kako da iz tog najgoreg iskustva u svom životu izvučem bar neki smisao i shvatila da je jedini način da apelujem na što više žena da idu da se pregledaju i da nađem način da im obezbedim besplatne preglede. Tako je i nastala kampanja „Ja brinem o sebi“ koja je zaista imala veliki uspeh i ponoviću je u oktobru. Sličnu kampanju sam organizovala i u Italiji i planiram da nastavim sa radom na podizanju svesti o raku grlića materice.

Bili ste zaštitno lice fudbalskog kluba Udineze, da li ih i dalje pratite? Da li uopšte pratite italijanski fudbal?

Gde ste to iskopali, ha-ha. To je bilo baš davno. Bila sam zaštitno lice Udinezea, a posle i Intera, i samim tim često išla na stadion. Nemoguće je živeti u Italiji a ne pratiti fudbal. Sada kada sam u Los Anđelesu, uglavnom idem na NBA utakmice, a kod mene u kući je uvek na televiziji tenis, gledam sve od malih turnira do gren slemova.

Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik
Foto: Chris Singer