Nil de Gras Tajson o vanzemaljskim oblicima života, budućnosti Nase i tome zašto sumnja da će ljudi ikada hodati po Marsu

Nil de Gras Tajson je astrofizičar, direktor njujorškog planetarijuma Hajden i autor 14 knjiga o svemiru.



Tokom nekoliko poslednjih decenija njegova istraživanja o Mlečnom putu i formacijama zvezda privlače veliku pažnju, a neka od njih se nalaze u poslednjoj knjizi koju je objavio sa dvojicom kolega „Dobro došli u svemir“. Takođe je bio deo tima savetnika NASE prilikom implementiranja vizije Sjedinjenih Američkih Država za buduća istraživanja svemira. Danas Tajson najviše vremena provodi komunicirajući sa javnošću o nauci.

Sastali smo se sa njim kako bismo porazgovarali o njegovoj ulozi u popularizaciji nauke, matematičkoj verovatnoći za postojanje drugih civilizacija u našoj galaksiji i kako bi istraživanje svemira moglo doneti ekonomski prosperitet nacijama na Zemlji.

Zašto toliko vremena provodite razgovarajući sa ljudima o nauci?

Na to pitanje imam verovatno neočekivan odgovor – radim to jer sam, na neki način, zamoljen. Ne probudim se ujutru i pomislim: „Kako bih danas mogao predstaviti nauku ljudima?“ Ljudi me jednostavno pozovu – mediji, autori dokumentaraca, izdavači – i tada shvatim da postoji interesovanje za ono u čemu sam ekspert. Na sebe gledam kao na nekoga ko utoljava apetit koji javnost ima prema svemiru, a ne kao vođu njihovog interesovanja.

Šta vidite kao trenutno najvažniji poduhvat u istraživanju svemira?

Dopada mi se to što postoji želja da se ljudi pošalju na Mars. Skeptičan sam po pitanju toga kada i kako će se to dogoditi, ali svakako da ne bih nikada stao na put nečijim snovima. Možete živeti u zemlji gde je sve stabilno, ali ako je to mesto na kome niko ne sanja o drugačijoj budućnosti, onda nisam siguran da li želim tu da živim. Divim se ljudima koji istraju u ideji da ljude pošalju na Mars.

Zbog čega ste skeptični?

Zbog novca. Moje iskustvo sa istorijom govori da se ne može otići na Mars samo zato što to neko želi. Nismo na Mesec otišli zato što smo to želeli. Možda se toga sećamo na taj način jer nam služi kao prikaz toga kako želimo da vidimo sebe – mi smo Amerikanci, istraživači, to nam je u DNK, pa smo otišli na Mesec. Može da se gleda tako samo ako ne razmišljate o tome šta pokreće stvari i odakle novac za to, ali zapravo su ratovi i ekonomije veliki pokretači ovakvih stvari. Mislim da postoje mnogi podsticaji da se ljudi šalju u svemir – turistički, vojni. Zamišljam turizam i rudarstvo asteroida kao stvari koje nam predstoje u budućnosti. Siguran sam da će prvi „trilioner“ biti osoba koja nauči kako da rudari asteroide.

Ipak postoji i neprekidna debata o tome da li je istraživanje svemira zaista vredno toga.

Bilo je mnogo galame oko toga: jedno pitanje je bilo da li NASA treba da prestane na nadgleda Zemlju. Neki članovi Kongresa žele to da izbace iz portfolija NASE i usmere je na mesta koja nisu na Zemlji. Ekspertiza NASE je izučavanje Zemlje jer se tokom istraživanja ostalih planeta upoređuju rezultati sa Zemljinim. Izbacivanje Zemlje iz sfere istraživanja NASE bi imalo nesagledive posledice na našu sposobnost da nadgledamo globalno zagrevanje i druge svetske fenomene. Mislim da mnogi ljudi i dalje ne razumeju važnost istraživanja.

Koje stvari ljudi često previde?

Istraživanjem svemira dolazite do otkrića u geologiji, hemiji i inžinjerstvu. Da biste došli do otkrića, morate biti inovativni, a inovacije u ovim oblastima su pokretači ekonomije sutrašnjice. Zato ako želite da osigurate ekonomski stabilnu naciju, investiranje u istraživanje svemira vam daje dugoročne šanse da to postignete. Kada bi ljudi znali kakvu ulogu ovakvo istraživanje igra u njihovom zdravlju, bogatstvu i bezbednosti, ne bi ni sekundu razmišljali da li da se u to upuštaju.

U Vašoj knjizi „Dobro došli u svemir“ govorite o ideji da postoji mogućnost da druge civilizacije nastane našu galaksiju. Postoji li neka teorija iza toga?

Koristimo čuvenu reprezentaciju tog pitanja nazvanu Drejkova jednačina: reč je o načinu organizacije našeg znanja i neznanja o potrazi za životom u svemiru. U knjizi je koristimo da bismo procenili da postoji između 100 i 200 civilizacija u Mlečnom putu koje poseduju tehnologiju i sa kojima možemo da komuniciramo danas. To je lep broj: ni premali ni prevelik, već dovoljan da to imamo na umu kada sledeći put pošaljemo raketu u svemir – možda postoji određeni broj planeta koje na sebi imaju razvijene civilizacije.

Imate li utisak da je naučna pismenost danas veoma loša?

Moj fokus kod ovog pitanja nisu deca već odrasli. Najčešće se borba vodi da naučno opismenimo decu kako bismo osigurali budućnost. Ali to se neće desiti ako odrasli koji se pitaju nemaju dovoljno naučnog obrazovanja: ne može doći do promene. Oni čak i ne shvataju zašto je promena važna. Verujem u to da će generacije koje dolaze biti dovoljno naučno potkovane za donošenje administrativnih i političkih odluka koje će nas sve učiniti ponosnim.

Na čemu sledećem radite?

Maštam o tome da se za nekoliko godina povučem iz javnosti i zaključam u laboratoriju. Ali kao što sam rekao, sve ovo radim jer to smatram svojom dužnošću. Želim da napišem još nekoliko knjiga, a imam i mnogo zahteva da pozajmim svoj glas za određene programe. Osećam se veoma počastvovano zbog toga. Davao sam glas za neke crtane likove: radim takve stvari ako iza toga postoji neka veza sa naukom. Oduševljava me da budem sluga u te svrhe.

Prevod: Dragan Matković
Izvor: wired.co.uk
Foto: NASA Goddard Space Flight Center