Ni na istok, ni na zapad

Stereotip o Vijetnamcima i Vijetnamskom ratu verovatno je jedan od najdublje ukorenjenih u popularnoj kulturi i to nije slučajno. Holivud je samo popunio rupe koje su predrasude i manjak znanja ostavili, i eto nas, gotovo pola veka kasnije, ništa više informisani i ništa manje zbunjeni kada se potegne ova tema.



Vijet Tan Nujen, američki pisac i profesor vijetnamskog porekla, svojski se trudi da svojim literarnim i društvenim angažmanom pomogne onima koji se teško nose sa svojim mešovitim poreklom ili imaju poteškoće da se integrišu u nove sredine. Njegov prvenac Simpatizer za koji je 2016. dobio Pulicerovu nagradu, upravo je deo slagalice koji nedostaje ako se vaše poznavanje prilika u Vijetnamu tog doba bazira na Kopolinoj Apokalipsi danas ili Vodu smrti Olivera Stouna.

Pored istorijskog konteksta koji je jedan od najsolidnijih aspekata same priče, Simpatizer svoje sokove crpi iz nepresušnog izvora nesporazuma između Istoka i Zapada, te večite zbrke osećanja i interesa. Protagonista je amerikanizovani Vijetnamac i Nujen je maestralno iznijansirao sve protivrečnosti tog lika koji nigde ne nalazi svoje mesto. On je kopile, sin vijetnamske tinejdžerke i Francuza, katoličkog sveštenika. Sanja američki san, ali prema Americi gaji ambivalentna osećanja. Ta dualnost se preliva na sve aspekte njegovog života, pa tako postaje i dvostruki špijun.

Ja sam špijun, spavač, žbir, čovek sa dva lica. Uz to sam, što i nije iznenađujuće, čovek sa dva uma. Nisam ja neki neshvaćeni mutant iz stripa ili horor filma, mada me neki tako tretiraju. Prosto umem da sve sagledam sa obe strane. Ponekad laskam sebi da je to talenat, i premda je doduše skroman, može biti da je to jedini talenat koji posedujem. Ponekad kad razmišljam o tome kako prosto ne umem da opažam svet drugačije do tako, zapitam se može li se to uopšte nazvati talentom. Talenat je ipak nešto što ti koristiš, a ne nešto što koristi tebe. Talenat koji ne možeš da ne koristiš, talenat koji poseduje tebe – to je, moram priznati, hazard.

Simpatizer počinje kao iznuđeno priznanje koje neimenovani protagonista, sada politički zatvorenik, piše misterioznom komandantu. On radi za južnovijetnamske snage i Amerikance, ali je istovremeno i krtica za komuniste. U jeku opsade Sajgona, naš protagonista organizuje avion za evakuaciju generala čiji je štićenik, kog ujedno i špijunira za protivničku stranu. Iako on sam želi da ostane u Vijetnamu, šalju ga u Sjedinjene Države jer su uvereni da će general odatle organizovati kontrarevoluciju i da ga treba držati na oku. Naelektrisane prizore haosa u Sajgonu ubrzo smenjuje idilična scenografija Los Anđelesa.

Amerika, zemlja supermarketa i superbrzih auto-puteva i supersoničnih mlaznjaka i Supermena i super nosača i superboula! Amerika, zemlja koja se nije prosto zadovoljila time da dâ sebi ime po krvavom rođenju, već je, po prvi put u istoriji, insistirala na tajanstvenom akronimu SAD, triju slova koje će kasnije nadmašiti samo kvartet SSSR. Iako svaka zemlja smatra za sebe da je superiorna na svoj način, je li ikad postojala zemlja koja je skovala toliko „super“ termina iz narodne banke svog narcizma, koja nije bila samo supersamouverena, već i zaista supermoćna, koja neće biti zadovoljna dok ne uhvati svaku naciju na svetu u dvostruki nelson i natera je da se preda?

U Los Anđelesu se general ne snalazi, razočaran je nepoznatom kulturom i gubitkom statusa. Pokušava da zadrži trunku dostojanstva otvarajući prodavnicu pića. Dehumanizacija koju izbeglice doživljavaju na svakodnevnom nivou u njemu budi reakcionarne porive i on kreće da okuplja vojsku južnovijetnamskih iseljenika koji će se kao pobunjenici vratiti u Vijetnam. Naratora zaposli profesor orijentalistike na univerzitetu, njegovi suptilni uvidi u kulturološke razlike se produbljuju, stiče više iskustva i u odnosima sa devojkama. Istovremeno šalje izveštaje nevidljivim mastilom Manu, severnovijetnamskom revolucionaru, sa obaveštajnim podacima o generalovim pokušajima formiranja vojske komandosa, dok aktivno učestvuje u njima kao generalov ađutant. Rastrzanost koja prati dvostrukog špijuna neminovno počinje da uzima danak. Atmosfera postaje mračnija kako zadaci postaju brutalniji. Da bi održao svoju poziciju dvostukog agenta, mora da likvidira dve osobe i to mu razara psihu.

Pomiri svoju podeljenost i bićeš idealan prevodilac i posrednik između dve strane, ambasador dobre volje koji će pomiriti dve suprotstavljene nacije! Ja? Da, ti! Moraš marljivo da neguješ te reflekse koji su Amerikancima urođeni kako bi uspostavio protivtežu sa svojim istočnjačkim instinktima.

U nizu epizoda kojih se narator priseća u flešbekovima, jedna od najupečatljivijih je ona sa snimanjem filma „Zaselak“ (Hamlet), za koji je unajmljen kao saradnik na scenariju. Neimenovani reditelj filma – Stvaralac, angažuje ga kao stručnog konsultanta i organizatora na setu. Naš junak misli da može da iskoristi ovu priliku i deamerikanizuje scenario. Međutim, u nizu urnebesnih i tragikomičnih epizoda, shvata da je „Zaselak“ još jedna u nizu romantizovanih ekranizacija dešavanja u Vijetnamskom ratu.

Priznanje koje piše u zatvoru nije dovoljno dobro po oceni vrhovnog komesara, čiji identitet narator tek sada otkriva. Podvrgnut je mučenju i ispitivanju – prevaspitavanju – koje ga dovodi do zaključka da „još samo čovek sa dva uma može da shvati taj vic, kako revolucija podignuta da bismo se izborili za nezavisnost i slobodu može da dovede do toga da upravo te stvari ne vrede ništa.“ Iako je došao do željenih zaključaka po mišljenju svojih nalogodavaca i posle uspešnog prevaspitavanja vraćen u Sajgon, na kraju romana ga zatičemo na brodu dok napušta svoju zemlju.

Nemoguće da smo jedini budni iako smo možda jedini sa upaljenom lampom. Ne, ne možemo biti samo! Na hiljade njih sigurno zuri u mrak kao mi, skoljeni skandaloznim mislima, preteranim nadama i zabranjenim planovima. Iz prikrajka čekamo pravi trenutak i pravedan cilj, koji je u ovom trenutku samo želja da se živi. I dok pišemo ovu poslednju rečenicu, rečenicu koja neće biti revidirana, priznajemo da smo uvereni samo u jedno – zaklinjemo se da ćemo, pod pretnjom smrću, održati ovo obećanje: Živećemo!

Autor teksta: Ivana Veselinović