Nezabeleženo u policijskom izveštaju

Naizgled je niko ne želi i ne zna njenu preciznu definiciju. Za novelu, izdavači se pitaju kako da je prodaju, internet joj otvara prostor, a pisci arhitekturu uspele novele smatraju savršenom.


 
Poslednjih decenija 20. veka činilo se da romani postaju sve obimniji, a da novela postaje sve kraća. To nije jedina kontradiktornost: najslavnija dela ove književne vrste, razapete između romana i pripovetke, počela su da se prodaju kao kratki romani.

Izdavači im se najčešće silno „obraduju“, kao kada im pošaljete i rukopis sa pričama. Međutim, elektronske knjige ne mare mnogo za broj strana. Uz to, verovatno i autorima skidaju teret sa leđa. U životu, pisci se sigurno više nabroje listova još nenapisanog dela nego novca.

Deo čitalačke publike rešio je da tokom pandemije napusti izolaciju i preseli se u fikcijski svet romančina od više stotina strana. Ni to nije bilo bezopasno! Sećate se junaka Vudija Alena kome se prilikom sličnog putovanja pokvari čudnovata mašina, pa umesto u voljenom delu završi zarobljen u Rečniku španskog jezika, u odeljku „Promena nepravilnih glagola“...

No, bilo je onih sa manje strpljenja. Tražili su prozu za čitanje u dahu. Za dan ili noć. Kindl-singl i slična elektronska izdanja, čija imena bude sećanja na ploče singlice, kupljena za nekoliko dolara u internet knjižarama, donekle su oživela novelu, kojoj je engleski pisac Ijan Makjuan pre osam leta napisao pravu odu u Njujorkeru.
 
Zaključio je da se kratka priča ne dovodi u pitanje, jer je temeljno drugačija od romana. Uvek upitnu novelu smatra savršenom formom i naziva je „lepom ćerkom rasplinutog, nadutog, loše obrijanog džina (ali džina genijalnog u svoje zlatno doba)“.
 
Navodi niz primera: „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa, „Srce tame“ Džozefa Konrada, čak „Stranca“ Albera Kamija, ne zaboravljajući Alis Manro...

Makjuan smatra da ekonomija prostora pritiska pisca da uglanca rečenice do najveće moguće preciznosti i jasnoće i proizvede efekat snažnim intenzitetom. Novela, zabeležiće, ne luta, ne pridikuje, a usput poštedi mnogobrojnih manjih zapleta. Od prvog kontakta, čitavu njenu strukturu držimo u glavi. „Arhitektura novele jedan je od prvih činilaca čitalačkog zadovoljstva koje ona pruža.“ Roman je, po njegovom mišljenju, previše obiman i sveobuhvatan da bi dostigao savršenstvo. „Predug, ponekad previše nalik životu.“
 
„Volim novele“, kaže italijanski pisac Paolo Konjeti u razgovoru za NIN. Laguna je upravo objavila knjigu „Divlji dečak“, sačinjenu od dve novele. Prva govori o životu u Alpima, gde i sada provodi deo godine, na 2.000 metara, a druga („Ne stigavši nikad do vrha“) o putovanju na Himalaje.
 
„Mislim da je novela zapravo priča koju možete, ili bolje reći želite, da pročitate u dahu. Ukoliko je reč o mojim omiljenim, tu su 'Zov divljine' Džeka Londona i 'Starac i more' Ernesta Hemingveja. Dve proze na sedamdeset, osamdeset stranica. Dovoljno da se nikada ne zaborave.“
 
Književnik Jovica Aćin, čije je novo izdanje „Dnevnika izgnane duše“ Agora štampala u istoj knjizi sa „Malim erotskim rečnikom srpskog jezika“ i „Lebdećim objektima“ – saopštava da mu se dopadaju stvari koje su varljive. „Novela je među njima. Možete je smatrati pričom, možete je smatrati romanom. Uvek je dvopolna.“
 
Ne zna u šta će se pretvoriti ono na čemu radi. „Mogu da krenem da pišem priču, a onda ispadne roman, kao u slučaju prvog objavljenog romana Srodnici. Uskoro će se pojaviti i novi! Ne smem da vam odam naslov. Sa svakom njegovom stranicom, iskrsavala je neka priča. A onda se dešava da umesto priče ili romana, iz moje glave nos pomoli ono što bih nazvao pripovest, što bi mogao biti srpski naziv za novelu. Isečak iz nečijeg života, delić izvesne istorije ili povesti. Novela je poput obrušenog romana od kojeg je ostao samo komad. Ili razapeta priča koja i na krstu odbija da umre. Štaviše, biva sve življa.“

Dodaje da nećemo pogrešiti ako u novelama vidimo kratki roman ili dužu priču. „Važno je da je to napisano tako da je čitaocu neodoljivo, ili makar onome ko je to napisao. Kad je nešto dobro, ne marim koje je voće. Nisam strog, jer je pisanje umetnost koja bi stalno da prekorači nametnute granice, da krši navodne zakone žanra.“
 
U novele ubraja nenadmašni Kafkin 'Preobražaj', Tolstojevu 'Smrt Ivana Iljiča', veliki deo Čehova. „U istoriji kažu da su prve novele potekle od Đovanija Bokača.“

Ističe da reč novela potiče od italijanske reči za vest i pita se šta je vest u ovom slučaju... „Vest je ona sama! Može da nam saopštava o nekom događaju, ali je događaj sama novela. U njoj se odigrava njeno pripovedanje. Tako u noveli imamo izvesnu dvostrukost. Po tome se razlikuje od priče i romana, ne formalno nego supstancijalno, pri čemu čuva u sebi i energiju priče i energiju romana. Najpre imamo pripovedanje o nečemu, a iza toga je pripovedanje o samom pripovedanju.“
 
Makjuan primećuje da nas analogija sa filmom ili pozorištem podseća na to da u noveli postoji element izvođenja. Postajemo svesniji zavese i scene, te autora kao iluzioniste.

„Pripovest 'Dnevnik izgnane duše' priča je o usamljenosti mlađe žene, izložene tragičnim izazovima i iskušenjima, pri čemu usamljenost poput krika prerasta u predskazanje skore katastrofe. Dok vodi dnevnik, na pozornicu izvodi svoje gotovo ogoljeno pripovedanje.“
 
Slovačku književnicu Ivanu Dobrakovovu do novele dovodi dugačka rečenica.

„Počela sam da pišem kratke priče, a onda su one s godinama počele da bivaju sve duže i duže, sve dok nije postalo nemoguće definisati ih kao kratke, pa eto, pišem novele“, objašnjava naša sagovornica. „Čak je i moja proza Belvi bila razmatrana kao novela od strane pojedinih književnih kritičara. Najpre zbog unutrašnje strukture.“
 
Novosadski Prometej najavio je za ovo leto njenu knjigu „Majke i kamiondžije“. Junakinja Svetlana rekonstruiše život oca, idući za mrljama od krvi u liftu i za žutim kovertama punim fotografija sa putovanja na kojima je kroz staklo autobusa dvadeset puta snimljena ista scena. Ivana se u drugoj celini vraća u detinjstvo i posle osamnaest godina suočava sa traumom. Ima li većeg iskušenja nego vratiti se u dečju sobu... Otvarajući prostor, ispunjen najrazličitijim cvećem koje će ga u trenucima teskobe pretvarati u opasnu „džunglu“, spisateljica pokazuje koliko su duboke pukotine savremenog života, oličene u depresiji i stresu, a kakve sporedne izlaze istovremeno nudi svet da bi čoveka spasao od potonuća. U storiji Ivana, društvo okupljeno u kafiću razglaba o trenutno popularnim savetima za uređenje kuće i slaganje stvari, tipa ne mučiti više čarape, ne rolati ih u klupko, nego ih ostaviti da dišu. Da li drugačije ređanje džempera, pitaju se, može da promeni život.

„Glavni je problem sa novelom to što je niko ne želi, niko ne uspeva da je sa sigurnošću definiše, tek kako da je proda, negde je u sredini. Ja je smatram savršenom, jer pruža mogućnost da izraziš više stvari u dužem vremenskom periodu, a istovremeno budeš zaokupljen jednom temom, jednim likom. Jezgrovitija je od romana, nekada žešća.“

Omiljena? „Volim 'Progonitelja' Hulija Kortasara.“

U danima distance i izolacije govorilo se o ubijanju vremena.

Čuli smo za tridesetjednogodišnjakinju koju je policija morala da u gluvo doba noći izvuče iz zatvorene biblioteke u Tibingenu. Zaronjena u delo, nije primetila da se čitaonica zatvara. Duhoviti nemački novinar žali što policijski izveštaj ne navodi naslov dela koje je u tom trenu imala u ruci.

Makar se radilo o romanu, ovaj tekst posvećujemo čitaocima rešenim da „ubiju vreme“ na žilijen. Zalogaj po zalogaj.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN