Književna mozgalica u formi knjige o misterioznom ubistvu tek je treći put rešena za sto godina. Misterija u vezi sa ubistvom osmišljena je tako da su sve stranice složene bez reda, a od čitaoca zahteva da ih presloži po svom nahođenju kako bi rešio zagonetku.
Cain’s Jawbone (Kainova vilična kost) vragolasti je izum prvog autora kriptičnih ukrštenih reči koji je radio za The Observer, Edvarda Povisa Metersa. Prvi put je objavljen 1934. godine i sadrži više od 32 miliona kombinacija 100 strana na kojima se krije rešenje o počinjenim ubistvima.
„Stranice su odštampane potpuno nasumičnim i pogrešnim redosledom, što je činjenica koja neće biti od neke pomoći“, napisao je Povis Meters kada je knjiga prvi put objavljena. „Autor svakako uverava svoje čitaoce da, dok je za njega preksano da ispravi redosled stranica, vrlo verovatno moguće da oni mogu da se pobrinu za rešavanje ovog problema, tako što će ih sami presložiti“.
Samo dva čitaoca su uspela da reše mozgalicu početkom 20. veka – gospodin S. Sidni-Tarner i gospodin V. S. Kenedi – i oba inteligentna čitaoca su osvojila 25 funti, što je bila poprilična svota tridesetih godina 20. veka.
Rešenje zagonetke je potom bilo zatureno, i verovalo se da je bilo izgubljeno.
Srećom, pre tri godine otkrivena je kopija i donirana je Fondaciji Lorensa Sterna, a kustos Patrik Vajldgast je pokušao da još jednom reši misteriju. Kada je uspeo da otkrije ko je/su počinilac/počinioci, knjigu je objavio Unbound, i ponuđena je nagrada od 1000 funti svakome ko je reši u roku od jedne godine.
Čitaoci su upozoreni da izazov nije za one koji ne mogu da mu se posvete, i da je zagonetka „neverovatno teška“.
Britanski komediograf, Džon Finemor, bio je jedan od 12 učesnika u izazovu, i jedini koji je uspeo da dođe do tačnog rešenja, izjavivši da je Cain’s Jawbone „daleko najteža zagonetka u kojoj sam se ikada okušao“.
„Kada sam prvi put otvorio kutiju, vrlo brzo sam došao do zaključka da je to van mog domašaja, i da bi mi jedina prilika u kojoj bih eventualno mogao da joj se posvetim bila da nekim čudnim razlogom budem zatočen mesecima u kući, bez da mogu negde da odem ili nekog da posetim. Nažalost, univerzum je čuo moje vapaje“, rekao je Finemor.
„Bilo mi je potrebno oko četiri meseca – ne bez prekida, ali sam stranice raširio po krevetu u gostinjskoj sobi, i svako malo bih ulazio, buljio u njih dok ne počne da mi se sliva znoj sa čela, proveo bih sate istražujući istorijat zatvora u Šruzberiju na internetu ili nešto slično, zamenio tri stranice, pomerio jednu unazad, i tako sve ukrug. Kako je neko mogao da je reši bez interneta, ne mogu ni da zamislim.“
Finemor je naravno pristao na to da rešenje mozgalice ponese sa sobom u grob, kako ne bi pokvario zabavu drugima. Fondacija Lorensa Sterna ima punomoćje da potvrdi tačnost rešenja nakon što ih prime.
Autor: Rouven Džouns
Izvor: forreadingaddicts.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković