Knjige Svetlane Aleksijevič su gotovo nepodnošljive. Reči vrište sa stranica, slike jurišaju na čitaoca i primoravaju ga da ih poveže u neku vrstu sablasne slagalice.
Novinarka iz Belorusije i dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015. godine, piše knjige koje beleže usmenu istoriju različitih sovjetskih kataklizmi – Černobilj, pad komunizma, žene u Drugom svetskom ratu – prikazane kroz neposredna lična svedočanstva. To su bujice bola i muka, i ova knjiga o sovjetskoj invaziji Avganistana 1979. godine, podjednako je zastrašujuća. Njene brutalne knjige bave se bliskom prošlošću, tako da smo lišeni lagodnog osećaja da te teme čine zatvoreno istorijsko poglavlje. Ljudska priroda se nikada ne menja. Kao što je jedan veteran rekao Aleksijevičevoj, rat potvrđuje da smo svi samo životinje „prekrivene tankim slojem kulture“.
Rat u Avganistanu se povezivao sa Vijetnamskim, jer je šokirao javnost kod kuće i izazvao negodovanje, otvarajaći pukotinu u monolitnom Sovjetskom Savezu, i možda ubrzao njegov pad. Žene su ludele od očaja kada su njihovi muževi dolazili kući u limenim kovčezima, i suprostavljale se režimu; gulag se nije mogao nadmetati sa njihovom tugom. Što se tiče vojnika i medicinskog osoblja koji su se vratili živi, oni nisu dočekani sa zahvalnošću koju su dobili njihovi preci u Drugom svetskom ratu, već sa porugom. Viđeni su kao živi, hromi simboli pokvarene moći, neukusan podsetnik na stare dane: „puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…“.
Dok su bili dečaci, vojnici su slušali epske priče o heroizmu iz 1941. godine, pune mitske muževnosti, ali svakodnevni život u Sovjetskom Savezu je pružao malo prilika za njeno iskazivanje. I tako, kada je otadžbina počela da propagira ispunjavanje „svete dužnosti“ u Avganistanu, mnogi su jedva dočekali da potraže slavu. Uskoro su shvatili da umesto da liče na svoje dedove, „imali smo ulogu Nemaca“.
Aleksijevičeva je posetila Avganistan tokom konflikta ali je takođe i pričala sa veteranima, udovicama, lekarima i majkama u Sovjetskom Savezu. Beležeći njihova svedočanstva, nazvala je sebe „istoričarem neuhvatljivog“ jer nijedna značajna istorijska knjiga, prepuna datuma, zastava i mapa, neće uhvatiti miris koji dolazi iz tih limenih kovčega – „težak, kao u divlje ovce“ ‒ ili vam pričati o ožalošćenim majkama koje posle posla, svako veče žure na grobove sinova, kao da idu na sastanak, niti vam pričati ko leži na tlu u hladnim ruskim noćima.
Ova nemilosrdna knjiga isporučuje užasnu istinu i neverovatne užase rata. Medicinska sestra svedoči: „Jeste li videli spaljenog čoveka?… Nešto smežurano, pokriveno žutom koricom… Ne čuje se krik, već rika ispod te korice…“ Vojnik je našao ranjeno dete čija je ruka bila skoro otkinuta, ali kada je pokušao da joj pomogne: „U paničnom strahu, kao zverčica, istrže mi se iz ruku i jauknu, beži i jauče. Ručica joj se klati, svaki čas može da odleti.“ Dečko se seća „karakterističnog vlažnog pljeska“ metka koji mu je ubio prijatelja: „Okrećeš ga na leđa: u zubima stisnuta cigareta koju si mu maločas dao. Još uvek se puši…“
Ali užas je na čudan način olakšan povremenim nadrealnim momentima, kao što su avganistanska deca koja noću silaze sa planina da rasture heroin po sovjetskim logorima, nadajući se da će njime zaglupiti okupatora, ili kilometri zapaljenih žitnih polja koja bude nostalgiju kod jednog vojnika „Uvis se dizao plamen i miris hleba iz detinjstva“ i tako podsećaju da je krvavi ratnik samo sovjetski dečak kome nedostaju kuća i ognjište, i možda ako obični ljudi vode rat, onda ti isti obični ljudi mogu i da ga zaustave. Postoji zračak nade dok se vojnik priseća svoje majke ali ona bledi kada čuje ranjenog druga kako vapi u delirijumu: „Kući! Kući! Majci!“
Opisani događaji su užasni. „Ne treba tako iskušavati čoveka. Čovek neće moći da izdrži takva iskušenja. U medicini se to zove vivisekcija. Otvaranje tela živih životinja“, kaže Aleksijevič. Njeno mišljenje je jasno. U njenim prethodnim delima, postojao je osećaj da je ona u gledalištu dok njeni sagovornici sami izlaze na svetlo pozornice, ali ovde je ona jasno prisutna, što ovo čini duboko političkom knjigom baš kao i usmenom istorijom. Ubacila je i delove njene lične beležnice kao i njene strasne komentare sa suđenja u Minsku 1992. godine kada su je neki vojnici i majke iznenada optužili da ih je loše predstavila.
Isprva, ove scene iz sudnice, smeštene na kraju knjige, deluju neskladno, kao naknadno razmišljanje. To je drastična promena teme i atmosfere: izmučena majka koja je otkrivala svoj bol, sada vrišti i optužuje, ali postaje jasno da ovaj završni deo dopunjuje savršeno knjigu i to je nastavak priče, užasa, bujice strasti i bola, pre nego gorka odstupnica. Kao što je slučaj i sa samom Rusijom, koja se otvorila za „Glasnost“, zbacila komunizam ali sada srlja u autoritarizam. Otkrivanje sovjetske duše je uvek bila misija Svetlane Aleksijevič.
Autor: Džuli Mekdoal
Izvor: heraldscotland.com
Foto:
Elke Wetzig/ Wikimedia Commons