Neverovatan život Ejmi Tan, autorke knjige „Klub radosti i sreće“

Ejmi Tan, autorka romana „Klub radosti i sreće“ sa Lisom Alardis priča o sreći, mukama kroz koje je morala da prođe kao autorka azijskog porekla, kao i o tome zašto baš njena majka ima ulogu pripovedača u njenom romanu.

Jednom prilikom, na večeri u britanskoj ambasadi u Vašingtonu, Ejmi Tan je upoznala Margaret Tačer. „Prišla mi je, počela da mazi mog psa i rekla: 'Vaša knjiga je od veoma važna, baš ste bili hrabri što ste je napisali.' Zahvalila sam, a ona je nastavila: 'Toliko sam bila dirnuta kad sam pročitala Divlje labudove.' Kad je to rekla, shvatila sam da me je pomešala sa drugom autorkom, pa sam odgovorila: 'Slažem se, autorka Jung Čang je napisala sjajnu knjigu.' Na šta je ona odgovorila: 'Kako da ne, kako da ne!' Zatim smo obe uradile ono što se u Britaniji radi kad se nađete u neprijatnoj situaciji – pravile smo se da se ništa nije desilo.“

Tanovu, koja nikad nije volela naziv „autori obojene kože“, ovo nije naljutilo. „Ljudi često mešaju Jung Čang, Maksin Hong Kingston, Ajris Čang, Lisu Si, koja i ne liči na Kineskinju niti na mene“, kaže Tanova.

Intervju je obavljen u stanu u Čelsiju, u Londonu. Obučena u široke pantalone Iseija Mijakija, sa svilenim šalom i šarenim nakitom, Tanova deluje mladoliko. Odgovori su joj dugi, opširni i pomalo neobični. Šarmantna je i duhovita, a ponekad i malo ozbiljna, baš kao što biste i očekivali od autorke romana „Klub radosti i sreće“ i „Žena kuhinjskog boga“.

Još od kada je 1989. objavila roman „Klub radosti i sreće“, Tanova piše o svom životu i životu svoje prodice, koji su se kao imigranti iz Kine doselili u posleratnu Ameriku. Kombinacija američkog pragmatizma i kineske egzotičnosti, kao i spoj sentimentalnosti i duhovnosti, učinili su da njeni romani postanu svetski bestseleri.

Uprkos tome što se njena majka borila sa depresijom, Ejmi je živela u srećnoj porodici, sve dok joj otac i brat nisu umrli od tumora na mozgu, u razmaku od godinu dana. To je bila prva nesreća koja ju je zadesila, ali ne i poslednja. Sreća je česta tema u njenim intervjuima. Kazala mi je da je majčin poznanik zlostavljao, pretili su joj pištoljem, tukli je, uhodili, doživela je dve saobraćajne nesreće u jednom danu, za dlaku je izbegla da pogibiju u odronu, a jednom prilikom je pronašla leš. Događaji iz njenog života prevazilaze maštu.  Neki bi rekli da je magnet za nesreću, ili da je možda prokleta, ali Tanova misli da je to, u stvari, sreća: „Toliko puta sam stavljena na test i svaki put sam položila.“

Tanova se kroz život vodila kontradiktornim verovanjima koje je nasledila od svojih roditelja. Hrišćanstvo je preuzela od oca, baptističkog propovednika, a kineska sujeverja i morbidnu maštu od majke. „Mojoj majci je mozak radio sto na sat. Imala je neke lude teorije o karmi i reinkarnaciji i o tome zašto su otac i brat umrli u tako kratkom roku.“ Ejmina majka imala je veliki uticaj na njeno stvaralaštvo.

Nekim kritičarima Tanine knjige deluju pomalo monotono, jer u sebi sadrže savete o ljubavi, veri i poštovanju starijih, kakve biste inače našli u kolačićima sreće. Jedan kritičar je čak rekao da njene knjige nisu za intelektualce. Tanova je prestala da čita komentare kritičara kada je jedan napisao da je luda ako misli da će bilo ko hteti da čita o njenom nezanimljivom životu. Možda joj je ogromna popularnost predstavljala prepreku da je ljudi ozbiljno shvate u književnom svetu. Roman „Klub radosti i sreće“ bio je nominovan za National Book Award i National Book Critics Circle Award (dve velike, američke književne nagrade). Njeni urednici su se nadali da će knjiga pasti sa liste najprodavanijih knjiga, jer u suprotnom ne bi osvojila nijednu od ove dve nagrade. Knjiga je ostala na listi bestselera, a Ejmi Tan nije osvojila nijednu nagradu.

Ali roman „Klub radosti i sreće“ (po kojem je snimljen i film) učinio je da Tanova postane poznata ličnost. Zajedno da Stivenom Kingom i Barbarom Kingsolver bila je deo sjajne rok grupe pod nazivom The Rock Bottom Remainders, koja je skupljala novac u humanitarne svrhe. (Teško nam je da zamislimo ovu sređenu ženu kako nastupa sa perikom, u kožnim čizmama, ali njen repertoar se sastojao iz dve pesme These Boots Were Made for Walking i Leader of the Pack.)

Met Grejning, tvorac Simsonovih, takođe je bio član benda, pa je Tanova završila u jednoj od epizoda ove animirane serije, u kojoj Lisa Simson odlazi na sajam knjiga i upoznaje omiljene autore. U ovoj epizodi, nakon što je Tanova završila sa čitanjem pred publikom, Lisa je podigla ruku i kazala: „Volim što je odnos majki i ćerki u vašim knjigama pojednostavljen.“ Tanova je na to odgovorila: „Moje knjige ne govore o tome. Sedi dole, nemoj da se brukaš.“ Ono što je Tanovoj bilo najzanimljivije jeste to što je i lik Džona Apdajka bio na sajmu, ali pošto Džon nije mogao, ili nije želeo da da glas ovom liku, Džon Apdajk u seriji je sve vreme ćutao. „Taman kada bi hteo nešto da kaže, drugi bi ga ućutkali i rekli: 'Ćuti, Apdajk, ćuti'“, priča Tanova kroz smeh, kao da ovu šalu čuje prvi put. Ovo je bio jedini put kada Tanovoj nije smetalo da je predstave kao autora „žute boje kože“.

Pored priča o kineskom poreklu, Tanova je poznata po tome što je u svojim romanima pojednostavila odnos majki i ćerki. Koji je onda razlog što ona i njen suprug Luis de Matei, sa kojim je u braku više od trideset godina, nemaju dece? „U početku nisam odbijala tu ideju, ali nisam baš ni imala potrebu da širim svoje gene, jer mislim da nemam baš sjajan genetski materijal. Da li sam mislila da bi mi brak bio nepotpun ako ne bih imala decu? Ne. Da li sam bila sebična? Verovatno jesam. Sada shvatam da bih, da sam postala majka, osetila ljubav koju niko drugi ne može da vam pruži, ali kada sagledam celu sliku, ne kajem se, jer sam osetila drugu vrstu ljubavi kroz pisanje.“

Tanova kaže da ne morate da budete majka da biste pisali o majčinstvu, već da budete fokusirani na odnose u porodici. „Možda ne bih mogla slobodno i otvoreno da pišem da sam imala ćerku“, kaže Tanova. Baš ta iskrenost je ono sa čim žene širom sveta mogu da se povežu. „Klub radosti i sreće“ se jednom našao na vrhu liste koja se zvala „Knjige koje žene vole, a muškarci ne razumeju“. Kako Tanova kaže: „Postoji mnogo majki i mnogo ćerki. Polovina žena na svetu će pomisliti kako nisu imale dobar odnos sa majkom i kako će im biti žao kada njihovih majki više ne bude.“

Tanina majka je patila od Alchajmerove bolesti i umrla je 1999. godine. Zatim je, deset godina kasnije, od raka preminula Tanina urednica i bliska prijateljica Fejt Sejl. Tanova je u periodu od deset godina izgubila dve najvažnije žene u njenom životu, što ju je nateralo da sagleda svet iz novog ugla. „To sve mi se desilo u najboljem trenutku, jer je Fejt išla na operaciju baš kada je moja majka preminula, tako da sam se već nalazila u tom stanju kada razmišljate o životu, smrti i uspomenama.“

U to vreme, Tanova je završavala svoj četvrti roman pod nazivom „The Bonesetter's Daughter“ i preselila se u Njujork, kako bi bila bliže Sejlovoj. Majčina smrt ju je naterala da potpuno izmeni kraj knjige. Zatim je, niti sat vremena kasnije, počela da piše novi roman „Saving Fish From Drowning“. Roman je objavljen tek 2005. jer Ejmi neko vreme nije mogla da piše.  

„Dvehiljadite godine sam živela u ogromnom strahu. Osećala sam da me obuzima tama, umislila sam da će neko da me ubije. Nisam mogla sama da izađem iz kuće. Stalno bih proveravala da li sam zaključala vrata. Bila sam uplašena i mislila sam da će nešto loše da se dogodi.“

Dijagnostikovana joj je depresija i posttraumatski stresni poremećaj. Zatim su doktori mislili da je nešto gore. „Sumnjali su da imam rak pankreasa ili tumor na mozgu. Zatim su se desili napadi 11. septembra, nakon čega sam pomislila: 'Ništa više nije važno, i tako ćemo svi umreti jednoga dana'. Nisam se više plašila, jer sam videla da se svi osećaju onako kako sam se ja osećala do tada – bili su u strahu da će se desiti nešto loše.“

Na kraju su joj dijagnostikovali lajmsku bolesti, izazvanu ujedom krpelja prilikom venčanja kojem je prisustvovala četiri godine ranije. Čim je počela da prima terapiju, um joj se razbistrio i počela je pozitivnije da gleda na svet. Verovatno će ceo život morati da pije lekove, ali nuspojave nisu uopšte negativne. Tablete je usrećuju, zahvaljujući njima je uspela da završi pisanje romana.  

Odmah nakon objavljivanja „Kluba radosti i sreće“ Tanova je bila zaprepašćena kada joj je uzbuđeni čitalac prišao i pitao je: „Kako se osećate kada znate da je vaš prvi roman najbolji od svih romana koje ćete ikada napisati?“ Da li Tanova misli da je taj čitalac bio u pravu, posle pet objavljenih romana i nakon petnaesto godina karijere u tom trenutku? „Pomirila sam se sa činjenicom da će me uvek znati kao autorku romana 'Klub radosti i sreće'. Mislim da bi mi to i na spomeniku pisalo, da želim da imam spomenik. Ne smeta mi. Svaku knjigu pišem sa namerom da mi to bude najbolja knjiga do sada. A imala sam sreće što je moj prvi roman doživeo toliki uspeh.“
 
Autor: Lisa Alardis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić