Neuronaučnik i pisac Erik Hoel o sličnostima između nauke i detektivskih romana

Ako mislite da scena u kojoj neko na početku romana pronalazi leš služi da bi zadovoljila nekakvu perverznu potrebu čitalaca za jezivim prizorima, varate se. Takvi prizori su u savremenom društvu sveprisutni i kod većine ljudi, nažalost, ne izazivaju nikakvu reakciju. Za čitaoce, a naročito ljubitelje detektivskih romana, nečija zagonetna smrt je siguran znak da će im se u nastavku pružiti prilika da napregnu svoje „kognitivne mišiće“, kao i da će im se uloženi rad na kraju isplatiti. Kada malo bolje razmislim, pravo je čudo što je detektivski žanr toliko bogat. U njemu nema mnoštva vanzemaljskih lokacija kao u naučnoj fantastici, niti beskrajnog niza užasa koje nudi horor, ni čudesnih scenarija kojima se može pohvaliti fantastika; njegovi zapleti su ograničeni veoma konkretnim parametrima: nezaobilazan element priče je ubistvo, nakon koga obavezno sledi istraga, i na samom kraju (gotovo uvek) dobijamo razrešenje misterije. Pa ipak, ovakva struktura daje rezultate. Nešto u našem mozgu reaguje na nju; i baš kao što smo genetski programirani da u slatkišima tražimo utehu, rešavanje misterija zadovoljava duboke ljudske porive.



Razlog za to treba tražiti u našoj potrebi da rešimo pitanje nesklada između svojih očekivanja i onoga što opažamo u svetu koji nas okružuje. U neuronauci se to naziva „prediktivnom obradom“. Ukratko, to znači da ljudski mozak na osnovu podataka kojima raspolaže stvara sopstvenu predstavu o tome kako bi svet trebalo da funkcioniše, a budući da se spoljašnja stvarnost neprestano menja, on sve vreme pokušava da smanji raskorak između svojih očekivanja i stvarnog stanja stvari. Upravo to je razlog zbog koga muva koja nasumično zuji po prostoriji i nepredvidivo oglašavanje mašina sa obližnjeg gradilišta za nas predstavljaju nepresušni izvor stresa. Zbog toga se najbolje osećamo kada se u našem životu sve odvija po unapred zacrtanom planu.

Postoje dva načina da umanjimo broj stresnih signala. Jedan je da svoj model sveta maksimalno prilagodimo stvarnosti, a drugi zahteva da izađemo u svet i otarasimo se iritantnog signala, prilagođavajući na taj način svet našim očekivanjima. Većina ljudi se u svakodnevnom životu odlučuje za drugu opciju.

Rešiti misteriozno ubistvo znači uneti red u svet kojim vlada haos. Mišljenja sam da su, u tom smislu, detektivski romani i nauka veoma slični. Zadatak istraživanja neobjašnjenog fenomena pada na pleća protagoniste (najčešće osobe koja ima puno poverenje u ljudsku moć opažanja), koji nakon analize empirijskih dokaza i vaganja prednosti različitih hipoteza izvodi konačni zaključak. I nauka i detektivski romani akcenat stavljaju na činjenice, koje se, za razliku od glasina i nagađanja, smatraju ključnim elementom svakog istraživanja.

Ova analogija ne bi smela da nas iznenadi. Francuski filozof i pisac Volter, veliki pristalica nauke i zagovornik naučnog pristupa tumačenju stvarnosti, smatra se autorom prve klasične detektivske scene u zapadnoj književnosti. Reč je o sceni iz njegovog romana „Zadig“, u kojoj protagonista, iako nikada nije video kraljevog izgubljenog konja, uspeva da zaključi kako je životinja izgledala oslanjajući se isključivo na tragove koje je za sobom ostavila. U jednoj od ranih scena „Imena ruže“ Umberta Eka, Vilijam od Baskervila deduktivnim putem dolazi do činjenica o opatovom izgubljenom konju – očigledni omaž počecima detektivskog romana na početku detektivskog romana. „Zadig“ je verovatno bio inspisracija i za kratku priču „Ubistva u Ulici Morg“ Edgara Alana Poa, koju mnogi smatraju prvom pravom detektivskom pričom u istoriji književnosti. Za sve je, dakle, kriv Volter – jedna jedina scena, u kojoj njegov junak nabraja svoje zaključke, postala je uzor za ceo književni žanr. A verovatno ju je napisao bez mnogo razmišljanja, dok je jednog popodneva ispijao tridesetu šoljicu kafe.

Utemeljeni u racionalističkoj tradiciji prosvetiteljstva, detektivski roman i nauka duboko su ubeđeni u saznatljivost sveta i nude moćnu alternativu učenjima srednjovekovne religije. „Supermoći“ kojima raspolažu detektivi poput Šerloka Holmsa zapravo su odraz prosvetiteljske vere u moć razuma – ako bi se u jednom uglu bokserskog ringa nalazio Šerlok Holms, u drugom bi svakako bio sveštenik.

Kada sam pisao svoj prvi detektivski roman, delimično me je inspirisala jedna rečenica koju sam pročitao u knjizi „Zapanjujuća hipoteza: Naučna potraga za dušom“ nobelovca Frensisa Krika. Nakon što je osvojio Nobelovu nagradu za otkriće DNK, Krik je odlučio da se posveti rešavanju jedne od najvećih preostalih naučnih misterija: kako nastaje svest. On piše: „Vratimo se sada glavnom problemu. Naš zadatak je da pronađemo 'neurone svesti' i otkrijemo zbog čega je njihova aktivnost presudna za ono o čemu govorimo. Proces je veoma sličan rešavanju misterioznog ubistva. Mi znamo nešto o žrtvi (prirodi svesti) i poznato nam je više različitih činjenica koje mogu imati veze sa zločinom.“ U mom romanu, čija se radnja odvija u svetu neuronauke, misteriozna smrt je povezana sa potragom za naučnim objašnjenjem svesti.

Paralele između dva vida istraživanja delovale su mi sasvim prirodno. Naučnici činjenice o svesti tretiraju kao detektiv dokaze, a različiti stavovi o njenoj prirodi su nalik hipotezama koje ovaj izvodi na osnovu analize prikupljenog dokaznog materijala. Setimo se „Tajne istorije“ Done Tart, romana u kome ubistvo i njegov počinilac ne predstavljaju nikakvu misteriju – poznati su od samog početka, tajanstven je jedino razlog koji stoji iza ubistva. Frensis Krik se devedesetih godina prošlog veka zalagao za otkrivanje „neuronskih korelata svesti“. Pod tim je podrazumevao da treba ostaviti po strani metafizička naklapanja i usredsrediti se na korelaciju između promena u svesti i promena u aktivnosti neurona. Ovaj pristup odozgo-nadole postao je dominantni vid naučnog istraživanja svesti, u okviru koga se naučnici služe tehnikama poput neuroimidžinga kako bi pratili promene u mozgu dok ih ispitanik izveštava o različitim iskustvima. Ali ovo nas dovodi upravo do situacije koju opisuje „Tajna istorija“: mi znamo da je izvesna neuronska dinamika sinonim za svest, ali još uvek ne znamo zašto – napravili smo, dakle, tek prvi korak u rešavanju misterije.

U „Ubistvu u Orijent ekspresu“ Agate Kristi, Herkul Poaro traži ubicu među putnicima voza zarobljenog u snežnoj lavini. Vremenom nam postaje jasno da su i oni koje smatramo nevinim posmatračima imali motive da počine ubistvo i da pitanje zapravo nije ko je ubica, već ko nije. Možda su svi krivi. Možda nema nevinih posmatrača. Slično tome: možda je sve što nas okružuje svesno; možda su čak i čestice prašine i individualni atomi materije svesni – ne naročito, ali ipak svesni. Prema učenju zvanom panpsihizam, svest je sveprisutna u univerzumu, ali je jedino u mozgu koncentrisana u meri koja joj omogućava da poprimi bogatu strukturu i obeležja naše fenomenologije. Drugim rečima, panpsihizam rešava misteriju svesti na način koji njegovi pobornici smatraju elegantnim, a protivnici besmislenim. Ako pišete svoj prvi roman, znajte da će upravo ovakav biti raspon reakcija čitalaca na vaš rasplet, kakav god on bio.

„Treći čovek“ Grejema Grina počinje kao detektivska priča o piscu koji istražuje smrt starog prijatelja, ali kada se iz zamračenog ulaza pomoli lice Orsona Velsa, koji tumači lik navodnog pokojnika, najednom shvatamo da se tu ne radi o ubistvu, već o nečemu daleko zlokobnijem. Kada je u pitanju problem svesti, zagovornici eliminativizma bi nam verovatno rekli da smo zapravo mi ti koji grešimo. Možda naša svest zapravo ne postoji. Možda smo samo žrtve iluzije. Ako je tako, onda nije potrebno objašnjavati misterioznu prirodu svesti, već razloge zbog kojih je smatramo misterioznom. Oni koji traže naučno objašnjenje svesti su, po mišljenju eliminativista, u zabludi: problem svesti ne treba rešavati, već zaboraviti.

Prilikom pisanja svog prvog romana često sam razmišljao o poreklu detektivskog žanra i prosvetiteljskoj veri u zdrav razum i moć nauke. U knjizi se radi o grupi naučnika koji se upuštaju u istragu ubistva svog kolege – detektivi su naučnici, a naučnici detektivi, jer je tako oduvek i bilo. Problem je, međutim, u tome što ni nauka ni detektivski posao nisu tako jednostavni kao što vam se čini kada čitate roman „Zadig“: tu nema savršenog otiska kopita na blatnjavoj stazi, niti žbunja u kome se nekim čudom, baš u visini vaših očiju, zadržala konjska dlaka. Praćenje osumnjičenog ne mora dati nikakve rezultate, istraživanjem možete stići do kontradiktornih podataka, možete ostati bez ijedne hipoteze; ponekad mislite da imate sasvim dovoljno dokaza, ali se na kraju pokaže da ih je nemoguće protumačiti. Pred junacima mog romana se ne nalazi jedna, već dve velike misterije: smrt kolege i problem svesti. Kako vreme protiče, granica između istrage i istraživanja polako nestaje, a predmet njihovog interesovanja postaje sve neobičniji. A u slučaju da maska prosvetiteljskog samopuzdanja čak i samo na trenutak sklizne, morate se zapitati: šta se iza nje zapravo krije?

Autor: Erik Hoel
Izvor: crimereads.com
Prevod: Jelena Tanasković