„Nesporazum u Moskvi“ Simon de Bovoar ‒ Možemo li sačuvati identitet u braku?

Novela, ili roman-novela, Simon de Bovoar „Nesporazum u Moskvi“ uključuje sovjetsku dimenziju šezdesetih godina dvadesetog veka i smenjuje muško i žensko gledište dvoje ljudi u braku koji su se zbog neadekvatne komunikacije posvađali. Smenjivanje pozicije pripovedača omogućava čitaocu da sagleda položaj i unutrašnje misli oba lika i na taj način pronikne u njihove unutrašnje borbe, potiskivana razočaranja, brige i nesigurnosti.

Kao i mnoge druge žene pisaca, umetnika, muzičara, i Simon je na početku bila u senci svog izabranika Sartra. Međutim, jedna je od retkih koja je u prošlom veku stvorila sopstveni identitet i svojim obrazovanjem i svojim radom, a naročito svojim delom „Drugi pol“. Ipak se postavlja pitanje da li je Simon posvetila život borbi za prava žena zato što je znala da je borba za srce njenog muškarca unapred izgubljena, s obzirom na Sartrov stav o monogamiji i na to da nije želeo da se veže samo za jednu ženu. Oni jesu bili duhovno nerazdvojni 50 godina, ali nisu živeli u istom stanu, nisu bili venčani i bili su otvoreni za druge ljubavnike i odnose.

Ova kontroverzna intelektualka postavila se ispred svog vremena time što se zalagala za to da žene imaju prava da biraju hoće li biti majke ili ne, jer to je samo njihovo telo. Takođe je bila za ženske slobode i izbore po pitanju pravno realizovanog abortusa, razvoda i kontracepcije. Njena rečenica koja je najviše citirana – Ženom se ne rađa nego se ženom postaje – ilustruje njen stav o tome da nam je „ženskost“ nametnuta kao breme od strane društva i običaja. Sve ono što se smatra „ženskim“ poput neudobnih cipela, tesnih haljina, pravilnog držanja itd., zapravo je čitava konstrukcija nametnutih imperativa koje od nas očekuje društvo i dominantna muška figura.

Još jedna stvar u životu Simon koja je bitna za ovu novelu, pored njenog odnosa sa Sartrom i njenog poimanja žene, jeste njeno shvatanje prolaznosti vremena i neizbežnost starenja. U intervjuu za „Parisku reviju“, Simon govori da joj je starenje još od malih nogu bilo zastrašujuće:

„Oduvek sam bila potpuno svesna o prolaznosti vremena. Oduvek sam mislila da sam stara. Čak i kada sam imala dvanaest godina, smatrala sam da je strašno imati trideset. Osećala sam da je nešto izgubljeno. U isto vreme, bila sam svesna toga šta mogu postići i pojedini periodi u mom životu su me naučili bitnim stvarima. Ali uprkos svemu tome, uvek me je progonila prolaznost vremena i činjenica da nam se smrt neminovno približava.“*

Novela „Doba diskrecije“ je zamenila „Nesporazum u Moskvi“ u zbirci „Slomljena žena“ (1968). Ova novela je objavljena po autorkinoj želji tek nakon njene smrti 1992. godine. Simon je umrla 1986. godine i sahranjena je pored Sartra, a o njima je snimljen i dokumentarni film „Sartr ‒ De Bovoar“ 1967. godine, koji je zaista redak dokument njihovog života.

Zašto baš u Moskvi?

Radnja se odvija 1966. godine, što odgovara Sartrovim i njenim putovanjima u SSSR u to vreme. Glavni akteri su Nikol i Andre, stariji par koji je u poseti Andreovoj ćerki iz prvog braka Maši. Simon koristi Moskvu da bi dala kritiku promena u toj zemlji i obesmislila raznorazne birokratske izmišljotine. Dok nam se kroz lik Nikol oslikavaju neka druga bitna mesta u noveli, kritika društva i tadašnje spoljne politike SSSR-a, naročito prema Kini, daje se kroz rasprave između Andrea i njegove ćerke Maše. Autorka vešto vodi njihove suprotstavljene stavove dajući adekvatne argumente obema stranama, iako je namerno zastupnik jedne strane Maša, koja je mlađa i neiskusnija od druga dva lika u noveli.

Tip totalne žene je mit

Kroz novelu se smenjuje Andreovo i Nikolino gledište, ali Mašinog unutrašnjeg glasa nema nigde. Ona nam je kao lik ostala nedorečena. Sve što znamo o njoj jeste da je brinula o tome da „bude korisna“. Da li je ona onaj tip običnog čoveka, bez ambicija i potrebe za letom, ili je svesna svega što život nosi, te je napravila kompromis koji joj izgleda najpraktičnije? Ne znamo, jer nigde nemamo uvida u njeno unutrašnje „ja“. Ona lična crta Simon ogleda se u liku Nikol. Simon su identifikovali kao ljubavnicu Sartra, iako je bila priznata u intelektualnim krugovima. Zbog toga se pravi paralela sa Nikol koja žali za neispunjenim ambicijama, kojoj su život rastrzali muž, sin i kuća, iako Simon nije bila udata kao što je u knjizi lik Nikol. Tu se, naravno, provlači i ono pitanje „ženskosti“. Zato nam je prikazana Nikol koja, pod pritiskom društvenih normi, drži dijete, oblači neudobne haljine itd. Simon kritikuje lik Nikol jer ona predstavlja manje-više sve ono što Simon ne odobrava. S druge strane, daje se kritika i tzv. totalne žene, oličene u liku Iren. To je žena koja niže uspehe na svim poljima, ali zapravo ništa ne uspeva da postigne do kraja, i samo se rasipa.

Starost kao problem i muškarca i žene

Starost kao tematsko odredište se u književnosti javlja dosta kasno, pa i sam pomen bračnih parova u tim godinama. Iako oba para muče iste nelagode oko privlačnosti, svog tela, godina, ipak je Nikolin lik produbljeniji u tom smislu, verovatno zbog autorkinih ličnih crta infiltriranih u delo. Ali i Andre se teško miri sa novonastalom situacijom, mada iz drugačijih razloga ‒ on se tek navikao na zrelost i činjenicu da je odrastao, a već je postao starac. S druge strane, opet je kod Nikol oslikan pritisak društva, jer je njena najveća briga to što više nije privlačna muškarcima kao ranije.

U duhu modernizma i feminizma: Problem neiskazanog

Suvišno bi bilo reći da je srž priče problem u komunikaciji, odnosno u nekomuniciranju. No, ipak, novela tim čvorištem problema počinje, ali se tako i završava. U samom naslovu nam je predstavljeno da je u pitanju nesporazum, ali ne zbog nerazumevanja, već zbog neizgovorenih reči. Kroz smenjivanje fokusa pripovedača čitalac saznaje da su neizgovorene misli i brige oba glavna lika skoro identične, ali to nikako ne može da se razreši zbog njihove ćutnje.

Pitanje identiteta u muško-ženskom odnosu

Ono što prećutkuju jedno drugom jeste ono što su oni sami. Oboje žale za izgubljenim delom sebe koji su negde usput zatrli upravo zbog ovog drugog. Zbog toga su oboje izgubili identitet, čiji je jedan deo izgubljen zbog starosti, a drugi deo odricanjem zbog partnera. Nameće se i pitanje da li možemo sačuvati celog sebe u dugoročnom odnosu sa partnerom. Takođe se postavlja problematika uzroka nekomuniciranja ‒ da li dolazi zbog nesporazuma zato što su izgubili sebe, identitet, zato što ne mogu da se pronađu? Da li time što se predaš nekoj osobi oštetiš sebe za ceo život? Na neki način nam kraj otkriva moguće odgovore, koji se mogu različito interpretirati.

Novela se čita u jednom dahu, čemu pomažu brze sekvence smenjivanja likova. Bitno je da drži čitalačku pažnju. Svakako odiše literarnom vrednošću, a ako je pažljivo čitate možda odete i dalje od tumačenja bračne krize i problema identiteta.

*Deo iz intervjua preuzet je sa sajta: www.theparisreview.org

Autor: Marija Puljecović
Izvor: beogradskanedelja.rs