Prvi roman slovenačke novinarke
Jele Krečič – koji je pobudio veliko interesovanje i u njenoj matici, i u Engleskoj, u prevodu – naizgled je strukturisan pod uticajem ultimativnog dela o muškom promiskuitetu sa suprotnim polom, „Žena“ Čarlsa Bukovskog. No, razlike su zapravo znatne: ovde žena piše o prividnom alfa mužjaku, što autorki omogućuje plodnu distancu, kao i naracija iz trećeg, umesto prvog lica; njen Matjaž je, za razliku od Henrija Kinaskog, znatno društveniji i nije boem, što unosi posebno osveženje u ovakvu vrstu proze, te nakon što mu je slomljeno srce ne polazi u dalje erotske pohode rezigniran, unapred pomiren s nemogućnošću prave ljubavi. Budući da je glavni junak Jele Krečič intelektualno nadmoćan i lucidan, to njegovim razgovorima s brojnim partnerkama i prijateljima omogućuje dubinu. Koja je, međutim, manje postignuta dijalozima nego plastičnim prikazivanjem ljubljanskih milenijalaca i njihovih omiljenih mesta za provod, te postavljanjem SFRJ kao diskretne a višestruke podloge: koja, po principu kontrasta, omogućuje deo novog društvenog identiteta likovima od kojih su neki, bez obzira na to, paradoksalno (jugo)nostalgični. Dve ne baš nebitne epizode štiva odvijaju se u Jajcu i na Hvaru, a nostalgičnosti pojedinih likova prema bivšoj državi jednaka je nostalgičnosti glavnog junaka za ljubavlju svog života, Sarom. Na kraju, nešto od razlike između romana Jele Krečič, i pomenutog koji je napisao Bukovski omogućeno je i samom drugačijom naravi 21. veka u odnosu na sedamdesete godine; sve je brže i dinamičnije a, opet, površnije, čemu autorka izmiče u svom delu većom kritikom sopstvenog vremena.
Ako su neizbrojne žene s kojima Matjaž stupa u kontakt, i po kojima su nazvana poglavlja, različite, to se ne može reći za ljubljanske advokate i japije čije je prebacivanje glavnom junaku da bi morao da se skrasi licemerno, počev od toga što nije jasno koliko time zapravo pravdaju životne okolnosti u kojima su se zatekli; drugim rečima, koliko zaista vole svoje supruge i decu. Pitanje je i koliko su mu oni zaista prijatelji, budući da je specifičnost Ljubljane – koju je Krečič uverljivo sugerisala – po načinu života kojem se stremi metropola, a po broju žitelja maltene varoš. Time se zapravo mnoga prijateljstva grade manje po principu izbora nego po inerciji: na osnovu neizbežno učestalog sretanja ljudi koji i ne biraju jedni druge. Tako je jedini istinski korektiv Matjažu Aleksandar, jer mu on po razvijenoj ljubavnoj priči sa svojom partnerkom Klarom, na svom primeru može ponuditi jedini proorijentir.
Usred svoje pseudoljubavne odiseje, glavni junak ponovo sreće Saru koja je, ostavivši ga, od njega učinila cinika. Ovo nije rečeno sa negativnim značenjem: koren cinizma je po nekim validnim tumačenjima u razočaranom moralizmu. Susret Sare i Matjaža nosi dvostruki obrt: iz glavnog junaka izbija emotivnost u meri koju čitalac do tog dela romana nije mogao da registruje ali i shvatanje da, koliko god u drugim ženama tražio nju, ništa se u njima dvoma suštinski nije promenilo da bi bili opet zajedno, iako bi ona to sada želela. Što ne znači da je Matjaž jednosmeran lik ljubavnika zažarenog za ženu samo kada ona nije za njega i obratno. Ne; ono što ga vezuje za njegovu novu, konačnu izabranicu, što donosi romanu neočekivan hepiend, jeste njena različitost od ostalih, uključujući i njen seksualni i obrazovni profil, i pristajanje na zrelu emotivnu vezu bez obzira na to ko u njoj više voleo i „jurio“ partnera. Tako se poslednji veliki obrt u romanu dobija zaklapanjem korica, što je majstorstvo: njime se magijski menja značenje naslova, budući da se „Nema druge“ sve do tada odnosilo na Saru i da bi malo koji čitalac pomislio da bi moglo biti drugačije.
Autor: Domagoj Petrović