O svedenom minimalističkom romanu „Dobro došla u Ameriku“ Linde Bustrem Knausgor, čiji naslov zavodi jer umesto očekivane priče o migrantima govori o traumatičnom detinjstvu u kojem niko nikog ne želi da upozna, piše književnica Ljubica Arsić.
Nema veće nelagodnosti od one kad žena otkrije da je postala književni lik u knjizi svoga muža. Upravo to je zadesilo Lindu Bustrem Knausgor, bivšu suprugu slavnog Karla Uvea Knausgora, čiji je šestotomni roman „Moja borba“, ispunjen surovim uvidima pri vivisekciji porodičnog tkiva, izazvao svetsku pomamu. Iako pisac Knausgor nikog ne štedi, ni sebe pa ni svoju suprugu, ona mu, ne uzimajući u obzir da su potpuno različiti pogledi onaj kako vidimo sebe i kako nas vide drugi, zamera da je čitaocima stvorio iluziju kako je dobro poznaju.
Ako niko nikog zapravo ne poznaje, da li vredi pokušati da se pisanjem dođe do onog ko smo zapravo? Linda Bustrem je, inspirisana muževljevim uspehom, svoj poklič „Hoću da budem ličnost!“ pretočila u sveden minimalistički roman „Dobro došla u Ameriku“, knjigu ovenčanu značajnom nagradom Avgust, čiji naslov zavodi jer je umesto očekivane priče o migrantima ovo priča o traumatičnom detinjstvu u kojem niko nikog ne želi da upozna.
U ovom romanu devojčica Elen prestaje da govori. Svima stavlja do znanja da ne želi da raste i prihvati očekivanja odraslih, pokazujući da deca lišena svake moći jedino mogu da pokažu svoju snagu koristeći nemoć kao oružje. Nastojanje majke glumice, preterano egzaltirane, sa rukama uvek raširenim i navodno spremnim na zagrljaj, sa izuzetnim darom za krivotvorenje osećanja i pretvaranje svake životne situacije u ulogu oličava se u jednoj njenoj dramskoj replici upotrebljenoj za naslov, kojom ona kao Kip Slobode, uzvikom dobrodošlice dočekuje došljake. Iako majka u glumačkom nadahnuću često uzbuđeno ponavlja da su oni „porodica svetlosti“, Elenino ćutanje ukazuje na odsustvo zajednice i nesposobnost da se članovi porodice međusobno povežu.
Ponašanje likova ispunjeno je igrama i strahom, smehom koji smenjuje patnja, nepredvidljivim gestovima čija logika postoji jedino u košmarima. Razlog ćutanja su protivurečnosti koje izluđuju i sa kojima se Elen teško nosi. Često joj se javlja otac kao duh koji joj ispunjava sećanje uspomenama na svoju psihičku bolest, na česte promene raspoloženja posle napijanja za kojim slede nasilje i očajanje. Njen brat je zakucao vrata svoje sobe da bi, neuznemiravan, danonoćno slušao muziku. Majka se trudi da bude mlada, dobra, lepa i zaljubljena. Iako na prvi pogled sve izgleda mirno, čitalac na svakoj stranici, nalik Strindbergovim tunelima koje ovaj pisac kopa ne bi li došao do čoveka, ili poput Bergmanovih filmova, klizi slikama zamrznutih predela ludila, postavljajući pitanje kako pomiriti veru u porodicu sa njenom stvarnom mogućnošću da pruži ljubav i ispuni očekivanja.
Odričući rečima istinu i preuzevši pantomimu kao govor bez laži sveden na suštinu (setimo se pozorišta u
Šekspirovom „Hamletu“), devojčica Elen stoji pred polomljenim ogledalom čije krhotine odražavaju kućne prizore, halucinacije, odjeke ponašanja ukućana. Njeno ćutanje nije lagodni mir mudraca već doživljaj tišine sličan onom na dnu mora koje prožimaju podvodne struje.
Linda Bustrem Knausgor prikazuje mentalnu bolest bez sentimentalnosti, kao superioran stav koji, paradoksalno, vidi bistrije ono što čist um često vidi zamagljeno. Njena Elen je istovremeno mlada i stara, sveznajuća i ograničena, ona je prestrašena i zapomaže bez glasa, a autorka je, izbegavši da daje sud o karakterima, omogućila svojim likovima bizarnu samostalnost kao svojevrsnu nesreću. Svako podleže sopstvenoj logici i ta raščinjenost uništava porodični savez. Majka učenike glume podučava kako da vrište, otac se penje uz oluk, brat u svojoj sobi-zatvoru koristi prazne flaše kao toalet. Autonomija likova gura ih na različite strane. Razbijena je celina koja ne može da se sastavi.
Autor:
Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 10