Nenad Gajić: Radite na svojoj ideji i kada se svet oko vas raspada

Dok se iz dana u dan očekuje datum izlaska objedinjene trilogije Nenada Gajića pod naslovom „Bajka nad bajkama – kompletno ćirilično izdanje“, pisac je prvog dana avgusta dao dvosatni intervju u grupi Klasici književnosti, odgovarajući na pitanja zainteresovanih članova grupe. Ovo je prilagođeni pregled tog intervjua budući da su pitanja unakrsno postavljali različiti članovi grupe.



Nenade, dobro veče. Da ne persiramo pošto inače ne persiramo tokom druženja na FB. U tvojoj biografiji stoji da te je nemirna priroda vukla da probaš mnogo toga, pa si bio muzičar, privatni preduzetnik, programer i još ponešto. Koliko se Nenad Gajić pisac razlikuje od Nenada Gajića muzičara, programera i ostalog čime si se bavio?

Dobro veče. I ja se ponekad pitam, neke stvari već deluju kao drugi život. Ali mislim da se nismo mnogo razlikovali, moje prošlo i sadašnje ja. Uvek me je fasciniralo stvaranje, od muzike i tekstova pesama, preko kvalitetnih računarskih proizvoda, aplikacija kakve sam želeo da koristim, TV emisije kakvu sam želeo da gledam, društvenih igara kakve sam želeo da igram, do knjiga kakve želim da čitam. Često sam nalazio način da napravim posao od onoga što volim, retko se dešavalo obratno.

Da li imate neki ritual ili rutinu u pisanju?

Uglavnom ne. Treba mi samo potpun mir, do toga da ne mogu ni omiljenu muziku da slušam, izuzev klasike jer tu nema reči. Ponekad samo, kad pišem neke izuzetno dinamične scene, volim neke žestoke pesme koje dovoljno dobro znam da mi tekstovi ne odvlače pažnju... Na primer, većinu borbi u knjizi „Treća noć“ napisao sam uz Slešovu pesmu „World on Fire“.

Za one koji se prvi put sreću sa vašim knjigama, za koje su uzraste one namenjene?

Pišem knjige kakve želim da čitam. Kako sam jednom rekao, mogu da razumem zašto se za njih interesuju odrasli skloni fantastici, ali, iskreno, ne razumem najbolje zašto i osnovci vole moje knjige, kada zaista ne razmišljam o mladima tokom stvaranja, ništa ne uprošćavam niti prilagođavam. Pišem samo da ja budem zadovoljan napisanim, ali izgleda da taj dečak u meni još postoji i sve vreme gleda preko mog ramena.

Mogu da potvrdim da vole iz ličnog iskustva!

Hvala, to je uvek divno čuti.

Ko su ti bili omiljeni književni junaci u detinjstvu?

Svi likovi „Magarećih godina“, Bilbo Bagins („Hobit“), Družina prstena, Uilem D'Averk (nazovi-negativac iz „Runestaff“)... mnogo ih je! I junaci Žila Verna, H. G. Velsa, „Beli očnjak“ Dž. Londona i junaci njegovih priča (najbolje priče!)... potrošiću intervu na prisećanja... i još Grof Monte Kristo, kako njega da ne pomenem kao posvećenog čoveka, iako je osveta loš motiv.

Kada si počeo da pišeš?

Jako rano sam počeo da pišem, prvi roman sam napisao u 17. godini za neki konkurs, mislim BIGZ-a ili tako nešto, jer je novčana nagrada bila znatna i dovoljna za kupovinu bubnja koji je još nedostajao mom prvom bendu. Nažalost, dobio sam samo pozivnicu za koktel prilikom proglašenja pobednika. Otad ne učestvujem na konkursima.

Zanima me šta misliš o trendu pisanja po slovenskoj mitologiji koji je u neverovatnoj ekspanziji? Iz mog ugla, ti si jedan od retkih koji se ozbiljno i studiozno bavi ovom temom a nemamo baš puno izvora. Kako ti dolaziš do podataka, kako izgleda taj deo stvaranja priče ili romana? Ja sam veliki ljubitelj svih mitologija a naša je nepravedno bila zapostavljena i smatram da je tvoja knjiga važna enciklopedija koju treba imati svaka kućna biblioteka. Ona je sjajan pokretač mašte i zašto da ne, vetar u leđa budućim piscima.

Dopada mi se što je slovenska mitologija u ekspanziji, a volim i da mislim da sam bar malo doprineo oživljavanju interesovanja za nju, koje uvek postoji, ali u određenim periodima postane jako. „Slovenska mitologija“ je knjiga koju nisam planirao da napišem, samo sam istraživao građu za roman (koji je kasnije postao „Bajka nad bajkama“) i materijala je bivalo sve više i više... Reći ću samo da sam tri godine čitao sve do čega sam mogao doći, a narednih sedam istraživao i na terenu i čitao i pisao. Drago mi je, zbog toga, kada ovako javno pohvališ moju ozbiljnost i studioznost, i slažem se s tobom bez lažne skromnosti. „Pokretač mašte“, to mi se baš sviđa, a to je verovatno jedan od razloga njenog uspeha, privlačna je mnogima i svim generacijama.

Ko su, po tvom mišljenju, budući klasici srpske pa i balkanske književnosti?

To samo vreme može da pokaže, ali mislim da će biti iznenađujuće mnogo fantastike, koja se polako uvlači od Pavića i pre njega.

Do pojave vaših knjiga „Slovenska mitologija“ i sva tri dela „Bajke nad bajkama“ polje slovenske mitologije bilo je prilično neistraženo. Zašto smo tako dugo čitali tuđe mitologije i pri tom zaboravljali da imamo i svoju?

Odgovorih na slično pitanje, ali da proširim jer je izgleda zanimljivo. Pre svega, ne bih baš rekao da smo zaboravljali. Moja dela jesu poznata, što je donekle očekivano za romane, dok je Slovenska mitologija možda najtiražnije delo enciklopedijskog tipa na srpskom jeziku ikada (uključujući i srpsko-hrvatski). Ali, ja stojim na ramenima divova. Svi autori koji su istraživali pre mene (od Ležea, Čajkanovića, S. Petrovića...) i svi koji su beležili mitove i istoriju (od Herodota, Helmolda, Titmara...) činili su moj posao lakšim, dajući mi dovoljno izvora da proverim i uporedim... plus sam imao pristup digitalizovanim arhivama i izdanjima o kojima su savremenici pisali uglavnom po čuvenju (za članke o prvim vampirima je, ako se dobro sećam, Čajkanović samo čuo, a ja sam ih video u skeniranim originalima, dok sam Porfirogenitov DAI ili „Spis o narodima“ čitao u dvojezičnom englesko/grčkom izdanju iz 1967, itd.) Mislim da je meni bilo jednostavnije. Ali, mitologiju nikada nismo zaboravljali, samo ponekad dođe takvo vreme da ta tema ponovo zainteresuje mnoge.



Ko ti je omiljena ličnost naše mitologije?

Širok je izbor sadržaja, ali ako mislimo na mitska bića, recimo vampir (kao srpska reč koja je ušla u sve jezike sveta), zmaj (biće koje u slovenskoj mitologiji ima tri različita oblika, sva tri naklonjena čoveku) i vila kao južnoslovenska femme fatale.

Da li se, po vašem mišljenju, fantastika sa elementima slovenske mitologije na ovim prostorima doživljava kao prilika da se povežemo sa našim naslijeđem ili se doživljava kao fantastika sa potpuno izmaštanim svijetovima?

Zavisi od pisca. Mislim da svi bar po malo osećaju tu potrebu povezivanja sa nasleđem, ali nekima je to samo začin, nekima osnova, a neki su između. Prvi su skloni da menjaju mnogo, drugi skoro ništa, a treći prema inspiraciji.

Da li bi, sa ove distance od deset godina i velikim iskustvom i studioznim istraživanjima, bilo lakše napisati „svoju“ mitologiju, izmaštanu?

Sigurno da bi, sasvim sigurno. Zato se i nadam da se više neću upuštati u ovako obimne projekte i da ću se ubuduće više oslanjati na maštu nego na činjenice. Ali opet sam se upleo u neko istraživanje, nije lako promeniti tako dugo izgrađivan pristup...

„Bajka nad bajkama“ je kao i „Gospodar prstenova“ napisana kao trilogija. Da li je trilogija najbolja koncepcija kada je u pitanju epska fantastika?

Moram da ispravim, „Gospodar prstenova“ nije napisan kao trilogija, već kao jedinstveno obimno delo. Tolkin se čak protivio izdavanju u tri knjige, što je bila ekonomska odluka, a posebno je bio nezadovoljan naslovom treće, koju je izdavač nazvao „Povratak kralja“ i tako, po mišljenju Tolkina i današnjim rečnikom, spojlovao celu knjigu. Ja sam, videvši da će i moja knjiga postati preobimna za jedno izdanje, sam stao i osmislio odgovarajuće naslove pojedinačnih knjiga. Druga stvar je što smo nakon uspeha trilogije shvatili da je ekonomski opravdano i obimno izdanje u jednom tomu sa nešto manjim fontom, ovoga puta ćirilicom, kakvo sam od početka želeo.

Da li si nakon napisane „Senke u tami“ već imao u glavi nastavke?

Donekle. Znao sam kraj i da mu još nisam blizu. Imao sam tu viziju neobične završnice, duge (praktično cela treća knjiga je rasplet), što naizgled kulminira epskim okršajem, ali tad zapravo razbija standarde i očekivanja, a opet se nekako i uklapa u njih. Nisam znao kako doći do toga, to je tražilo baš mnogo promišljanja, čitanja narodne epike, traženja smernica skrivenih površnom pogledu... Kada sam konačno shvatio ko su „Pali a nepokoreni“ i kako su postali to što jesu (što je i razlog neobičnih digresija), svi glavni tokovi radnje legli su na svoje mesto.

Stiže nam „Bajka nad bajkama“, novo izdanje u jednom tomu. Negde pročitah da si ceo tekst prošao ponovo, da li je bilo naporno? Ili je bilo uživanje družiti se opet sa neobičnom družinom skupljenom s koca i konopca?

I jedno i drugo. Svako jutro mi je bilo naporno da krenem na put koji već dobro poznajem, ali bi me onda likovi i radnja sasvim obuzeli i uživao bih i do kasnih časova.

Kad pišete knjigu puštate li da vas priča sama vodi, uz česte izmjene, ili možda pravite bilješke, skice i imate unaprijed sve smišljeno i dešavanja isplanirana?

Imam i beleške, imam i ključne tačke unapred osmišljene, često i napisane pre stvari koje vode do toga, ali se često prepustim mašti i osećaju i promenim svašta dok me priča vodi, posebno kad pišem noću. Onda sutradan procenjujem da li sam popravio ili pokvario, od čega zavisi i stepen brisanja (kod mene uvek izuzetno visok).

Džordž Martin kaže i kad pišete fantastiku poštujte neke principe, npr. šta vaši junaci jedu i od čega žive. „Bajka nad bajkama“ se naravno drži principa poštovanja slovenske mitologije i kažeš i da si sate proveo razmišljajući kako da ostaneš veran narodnim pevačima a ne ugušiš sopstvenu maštu. Kojih principa si se još držao?

Nisu to principi da ih mogu navesti kao Božje zapovesti... Više se radi o tome da je fantastika osetljiv žanr, koji mnogo zavisi od čitaoca. Mene fantastika mora da ubedi da je sve što čitam zaista moguće, taj svet može imati neobična pravila, ali su to i dalje pravila koja mu daju ozbiljnost, time što su postojana. Npr. ne može čovek odjednom da poleti, to je loša fantastika u koju mogu poverovati možda deca, ali ako je isti čovek zapravo zmajeviti junak kao u narodnoj epici, koji onda pusti svoja skrivena krila, to postaje ubedljivo.



Smatrate li da je fantastika riskantan žanr za pisce sa Balkana?

Bila je kada sam počeo „Bajku nad bajkama“. Ali se u ovih desetak godina i četiri knjige iza mene pokazalo da živimo u vremenu procvata fantastike, za koju je moj kolega po peru Goran Skrobonja proročanski izjavio da će sačuvati srpsku književnost od potpunog nestanka. To je, uslovno, žanrovska književnost, koju sve više autora, uključujući i mene, posmatra vrlo ozbiljno. Ne volim da naglašavam, ali ja sam doktor nauka, a život sam posvetio fantastici, smatram je vrednom toga.

Kako objašnjavate to da u „Slovenskoj mitologiji“ dominiraju strašna bića i sablasna mesta. Da li smo se kroz celu istoriju plašili nepoznatog?

Napisao sam već, na jednoj drugoj omiljenoj grupi, da mitologija nije egzaktna nauka, već skup priča uz vatru. A uz vatru u mračnoj noći najbolje idu strašne priče! Ali su priče o starim bogovima i običajima, dakle o staroj veri, obično prijatnije i prilagođene danu.

Postoji li neko djelo iz oblasti fantastike za koje ste nakon čitanja pomislili: Da sam se barem ja ovog prvi sjetio!

Mnoštvo ih je! Za skoro svaku knjigu koja mi se dopadne pomislim to. Ali hajde, jedan od najjačih primera mi je serijal „Zadužbina“ Isaka Asimova – toliko sam bio fasciniran idejom da je planeta glavni junak priče koja se proteže kroz vekove, da sam istinski poželeo da napišem nešto tako neobično i genijalno.

Šta je najteže u spisateljskom zanatu, kakva vrsta teksta?

Za mene nema razlike. Kako sam parafrazirao u intervjuu prošle godine, „pisati je lako: samo sednete za tastaturu i krvarite.“

Vaši čitaoci imaju svoje omiljene likove i delove „Bajke nad bajkama“ i „Slovenske mitologije“. Imate li ih i vi kao pisac?

Za likove slovenske mitologije sam već opširnije odgovorio (vampir, zmaj, vila), a u „Bajci“ su mi najbliži veštica Marena i hromi Vuk, kao likovi koje sam u ogromnoj meri sam osmislio na osnovu nekih mitskih arhetipova (dok su recimo Žarko i Miloš zasnovani na narodnim pesmama). Zanimljivo da su baš „moji“ likovi obično omiljeni likovi i čitaocima.

Pročitala sam vašu knjigu „Slovenska mitologija“ o drevnim bogovima naših praroditeljskih naroda i veoma mi se dopala. Veličanstvene umetničke slike bogova zadivljuju, čine se poput ogromnih skulptura. Interesuje me da li je Vaša nova objedinjena „Bajka nad bajkama“ takođe zasnovana na drevnim legendama i slovenskoj mitologiji udruženoj sa podvizima junaka iz naših epskih pesama, u jednom maštovitom skladu koji ne poznaje ograničenja vremena? Čitajući brojne osvrte, stekla sam takav utisak. Takođe me zanima koliko vam je vremena bilo potrebno da osmislite „Slovensku mitologiju“ koja je istinsko remek-delo i koje ste dopunske izvore koristili. Unapred sam vam najljubaznije zahvalna na svakom daljem obrazloženju i odgovoru.

Dobar je utisak, hvala na lepim rečima. A sve moje dosadašnje knjige („Slovenska mitologija“ i serijal „Bajka nad bajkama“) praktično su deo iste zamisli (neke izvore sam već naveo), ideje stare oko 18 godina koja me je tada zaposela i, evo, još me ne pušta! (Ali nazirem kraj tog velikog ciklusa ove godine, kada izađu još dva posebna izdanja u planu, objedinjena ćirilična „Bajka nad bajkama“ koja će ovog meseca, i dvanaesto, a prvo latinično, izdanje „Slovenske mitologije“, koje se očekuje na jesen.)

Slovena ima na sve strane, ima tu i hrišćanstva i islama sada. Šta se od slovenske mitologije održalo u monoteizmu?

Mnogo toga se održalo, posebno u pravoslavlju, ali i šire, eto drugi su već pomenuli neke stvari (drugi: paljenje badnjaka, česnica, Vidovdan, slava, kumstvo, drvo zapis, tj. Hrast...) a mnogo je toga još. Suštinski, u pravoslavlje su upleteni mnogi lepi delovi stare vere, zato je ono postalo liberalnije od npr. katoličanstva ili protestantizma, više pažnje je posvećeno slobodi čoveka, a manje ritualima i obavezama.

„Bajka“ i „Mitologija“ su veliki hitovi. Da li postoji recept da knjiga postane hit?

Jedan pokojni pisac je, na pitanje: „Kako napisati knjigu koju će neko želeti da pročita?“ odgovorio: „Izostavite dosadne stvari.“ To je i moj recept, a ako treba da ga izvedem iz ličnog iskustva, lako je: osmislite odličnu ideju, dovoljno veliku da vam oduzme 18 godina života i obuhvati 4-5 knjiga, pa radite na tome i kada pomislite da nikada nećete završiti, i kad vam je dosta svega, i kad niste dostojni teme, i kada se svet oko vas raspada.

Šta je tvoj savet mladima koji pišu fantastiku, a ima ih dosta? (Iako primećujem da svi žele da pišu nešto slično „Hariju Poteru“ i „Vampirskoj sagi“. Šteta, epske pesme, narodne priče i bajke naroda Juguslavije, sada Balkana su savršen osnov za razvoj mašte i pisanje jer su naše, sa naših prostora i utkane u našu istoriju...) Kako se, osim talenta, postaje dobar pisac fantastike?

Mnogo čitanja i mnogo pisanja, samo to, uz taj talenat koji nosite u sebi. To kolega Deksa Stojiljković poredi sa fudbalom, kaže nema većeg uspeha bez talenta, naravno, ali nema mnogo vajde ni od ogromnog talenta koji ne trenira. A ima i dosta onih koji obrađuju naše motive... iz glave, uz mene, to su i pomenuti Stojiljković i Tešić koji su izuzetno afirmisani, da ne pominjem ostale koje ovako omamljen posle dva sata ne mogu da prizovem, poput D. Jovanovića koji direktno citira moju knjigu u svojim delima i mnoge mlade pisce (od kojih većinu tek treba da čitam da bih mogao da komentarišem)...

Pošto je ovo grupa Klasici književnosti, pravilo je da svaki gost kaže i ko su njegovi omiljeni klasici.

Omiljeni? Celokupnim opusom Hemingvej, Tolkin, Hese, Bukovski, pa i Asimova smatram klasikom... a pojedinačnim knjigama i Bulgakov („Majstor i Margarita“), Orvel („1984“), Vajld („Slika Dorijana Greja“), Eko („Ime ruže“), Man („Ispovesti varalice Feliksa Krula“)...

Postoje li neka djela klasične književnosti koja nisu ostavila naročito veliki utisak na vas, a uglavnom su pozitivno okarakterisana od strane čitalaca?

Izvinite, ali ne bih odgovarao na ovo, moj sklop ličnosti jednostavno nije takav. Koncentrišem se uvek na stvari koje mi se dopadaju i koje me inspirišu, one druge uglavnom ignorišem.

Kako ocenjujete domaće tržište knjiga i da li postoji napredak poslednjih godina? Da li su tome pomogle i Fejsbuk književne grupe? Koga najviše volite da čitate od domaćih pisaca?

Književne grupe, kao zanimljiva mesta gde se okupljaju ljudi sličnih interesovanja koji dele utiske, sigurno pomažu i to pre svega novijoj domaćoj književnosti. U Srbiji dosta čitamo i na nivou Evrope, ne znam koliko je to poznato, za to su zaslužni i veliki knjižarski lanci sa klubovima čitalaca i popustima. Napredak vidim pre svega u tome što se sve više čitaju stvari koje doskora nisu toliko. Samo sada, sa rastom popularnosti, treba demistifikovati pretpostavku da sve što se prodaje mora biti loše. Da ono što je pristupačno velikom broju ljudi mora biti glupo jer je većina ljudi glupa, kako kaže Stiven King ukazujući da je takvo razmišljanje elitizam u koji ne veruje. A ni ja. Verovatno ni Ajnštajn kada kaže: „Ako nešto ne možete objasniti šestogodišnjaku, onda ni vi to ne razumete“. Koliko se neka knjiga prodaje ili ne, ne utiče ni najmanje na moj utisak o njoj, ali je verovatno polovina mojih omiljenih knjiga u žanru fantastike. Uključujući i Pavića, koga volim da čitam od domaćih pisaca, skoro sva dela, vraćam im se ponekad. Nabavio sam nedavno i nekoliko knjiga modernih (i pod tim mislim još živih i aktivnih) pisaca, od kojih većinu smatram i prijateljima, ali ih kombinujem i nikako da završim... Otkad i sam pišem, mnogo manje čitam, to je isto vreme koje sada delim na dve aktivnosti. Tri, ako uključim i razne promotivne aktivnosti poput ovog intervjua, što je ipak vreme koje bih mogao posvetiti mojim ili tuđim knjigama.

Hvala svima koji su učestvovali i hvala Nenadu na odgovorima. Bilo je ovo jedno divno i dinamično veče uz tebe i tvoje knjige!

Izvor: Klasici književnosti