Nenad Gajić: „Mitologija u službi književnosti i razvoj fantastike u regionu“

Konferansije: Započela bih jednom interesantnom rečenicom – „Mitologija  i te kako jeste književnost, usmena, nastala u dugim noćima priča uz vatru, a te priče su morale biti dobre i maštovite da bi preživele vekove.“ Uzela bih ovo kao temu današnjeg razgovora u kojem ćemo pričati o tome kako je fantastična književnost pronašla inspiraciju u raznim mitologijama. Danas je sa nama Nenad Gajić, autor bestselera „Slovenska mitologija“ i „Bajka nad bajkama“, serijala čiji je drugi deo, „Dva cara“, nedavno ugledao svetlost dana. Nenad je bio počasni gost naših ranijih događaja, otvorio je Tolkinfest 2013. godine, zajedno sa Timoti Bajfordom, na našu ogromnu čast, a takođe je otvorio i prošlogodišnji festival.
Međutim, nas dvoje se poznajemo još od Nenadove prve knjige. Sećam se kada smo proslavljali uspeh „Slovenske mitologije“, i da mi je Nenad, još tada, rekao kako odavno planira da napiše roman, ali da mora dosta da istražuje da bi sve elemente dobro uklopio i napravio jednu studioznu, a opet pitku i zanimljivu književnu celinu…



Još tada sam stekla utisak da si, skupljajući građu za budući roman, saznao mnogo toga i da si, jednostavno, poželeo da sve to znanje izvučeš iz zaborava i podeliš ga sa ostatkom sveta. Makar i u zasebnoj knjizi poput „Slovenske mitologije“. Jesam li u pravu ili ne?

U pravu si. Krenuo sam od ideje da saznam ponešto o našim mitovima, kako bih to iskoristio u romanu koji sam planirao, a „ponešto“ se pretvorilo u sedam godina istraživanja i celu jednu knjigu, moju prvu, objavljenu pod nazivom „Slovenska mitologija“.

Knjiga je studiozno napisana, trudio si se da se dotakneš svih tema, spomenio si najbitnije činjenice o slovenskim bogovima, mitskim bićima, običajima, ritualima, mitskim mestima, dok je knjiga dovoljno razumljiva i za one koji se prvi put sreću sa slovenskom mitologijom. Da li si je od početka tako zamislio, kao enciklopediju namenjenu svim uzrastima?

Prvo sam je zamislio manje studiozno, kao niz zasebnih fragmenata. Već sam takve minijature koristio kao propratne tekstove za kartičnu igru „Izvori magije“, koju sam stvarao u tom trenutku – od preko hiljadu različitih karti, mnoge su za temu imale našu mitologiju. Tu se i prvi put javlja nepoznata, tada izmišljena knjiga „Slovenska mitologija“ bezimenog autora, koju karte citiraju. Nisam ni pomišljao da će to zaista postati moja prva knjiga. Tek kada je broj tih kratkih tekstova narastao na više stotina, postalo je očigledno da pišem obimnije delo, koje je nakon toga višestruko prošireno, pa ponovo skraćeno u objavljenu knjigu. A koncept od početka nisam menjao – bilo je već dosta radova namenjenih poznavaocima, koje su obrađivali pojedine mitološke teme, a ja sam želeo da sve to obuhvatim i sažmem u nešto namenjeno ljudima bez ikakvog predznanja. I zaista, za čitanje “Slovenske mitologije” ne morate znati čak ni ko su Sloveni – knjiga će vas postepeno uvesti u priču i preneti vam mnoga znanja, ali i otkriti nerazmršene krajeve koji će, možda, nekoga zainteresovati i da istraži dalje...

Možda malčice škakljivo pitanje, ali, koliko si nailazio na neodobravanje knjige? Imala sam loša iskustva tokom studiranja, gde određeni profesori kulturologije nisu hteli da priznaju radove na temu „Slovenske mitologije“ iako je ona bila uvršćena u program po nastavnom planu. Ukoliko jesi nailazio na neodobravanje, kako si se izborio za svoj cilj? Da li si se plašio „anatemisanja“ (kada je već Hari Poter zabranjen od strane crkve, zašto ne bi i „Slovenska mitologija“)?

Nisam se plašio. A i zašto bih? Svako zabranjivanje samo podstiče interesovanje, a u knjizi jasno razgraničavam šta je od starih verovanja očuvano u pravoslavlju. Nije to tajna, iste stvari možete čuti od bilo kog sveštenika, samo ako pitate – npr, iznošenje hrane na groblje nema nikakve veze sa hrišćanstvom, i teško ćete naći popa, a još teže kulturologa, koji će vam reći drugačije. Zato neodobravanja nije bilo, ni verskog ni naučnog, osim jednog članka gde mislim da je u pitanju bilo više sujete nego argumenata – ozbiljne zamerke smo uvažili u sledećem izdanju – ali je to na kraju i pomoglo, dovevši do serije novinskih tekstova o knjizi. A knjiga je, čini mi se, dosta učinila u širenju znanja o našoj mitologiji, onog inicijalnog, koje se  kasnije može lako dopuniti detaljnijim istraživanjima željenog pojma.

Naši preci su bili pagani, dok nisu prihvatili hrišćanstvo, ali su i tada, poprilično, zadržali određene paganske rituale i običaje. Nakon toga su pet vekova vladale Osmanlije, ne dozvolivši dalji razvoj hrišćanstva na našem prostoru, ili bar jačanje pravoslavne crkve. To je uticalo na činjenicu da su kod nas paganski običaji bolje očuvani nego kod drugih slovenskih naroda. Da li možeš da nam kažeš koji su to običaji, ima li ih puno? I gde se još susrećemo sa našom, slovenskom, tradicijom, a da toga nismo svesni?

Mnogo ih je! Najjednostavniji način da vam to objasnim jeste da rituali, kao takvi, nisu svojstveni hrišćanstvu, ali su, nasuprot tome, dobra indicija paganskog baš običaji, tj. usmeno propisane obredne radnje objašnjene samo sa „valja se“. Na primer, skoro svi rituali na groblju, uključujući već pomenuto iznošenje hrane, ali i nošenje crnine, zastajanje povorke na raskršćima… Isto važi i za rituale prilikom dva druga mitski važna životna događaja, rođenja i venčanja – vezivanje crvenog končića detetu, prenošenje mlade preko praga, bacanje sita na krov… praktično, svi običaji raskošne forme, ali nejasne suštine, ostatak su nekih davnih, prehrišćanskih vremena. Treba li naglasiti da je i Slava, samo kod Srba očuvana u tolikoj meri, zapravo drevni praznik kojim se poštuju preci… Detaljna objašnjenja ovakvih običaja kojih se i danas pridržavamo možete pronaći u knjizi „Slovenska mitologija“.

Da li ima nešto što te je posebno iznenadilo ili zaokupilo tvoju pažnju tokom istraživanja? Da li možda imaš omiljeno mitsko biće kojem bi dao posebno mesto u svojim budućim knjigama?

Prilikom istraživanja, jedno od najvećih iznenađenja za mene bilo je baš to obilje običaja kojih se i dalje pridržavamo, iako smo zaboravili njihova značenja. A što se omiljenih mitskih bića tiče, naša mitologija je, za one koji to ne znaju, otkrila svetu vampire – prvo pominjanje ovih bića zabeleženo je u stranim novinama koje su opisivale misteriozne događaje sa ovih prostora, a prvi vampiri poznati svetu jesu Petar Blagojević i Arnaut Pavle, još 1725. i 1727. godine. I sama reč vampir je srpska, i kao takva je ušla u sve rečnike sveta. Ali, moram da priznam da više volim manje strašna – iako ne i manje opasna – mitska bića poput vila. Teško je ne voleti te prelepe, večno mlade žene dugih raspuštenih kosa, koje se mogu kriti u svakoj šumi ili oblaku. I zaista se ne bih iznenadio da, iako to ne očekujem, u nekoj šetnji šumom susretnem i – vilu.

Hajde sada da se osvrnemo na tvoj skorašnji rad. „Bajka nad bajkama“ je avanturističko-fantastična trilogija nastala na predlošku motiva iz slovenske mitologije. Već smo pričali da je „Slovenska mitologija“ nastala nakon sedam godina sakupljanja mitske građe za pisanje „Bajke“, ali ti ovde preplićeš ne samo motive iz mitologije, već i iz naše epske književnosti. Šta te je najviše inspirisalo da napišeš „Bajku“, otkud ideja?

Teško je  odrediti tačan trenutak ideje i onu lampicu u glavi. Mogu se setiti večeri u kojoj sam, kroz razgovor sa dragom osobom, osmislio nekoliko junaka, ali ideja o romanu je mnogo starija. Čitao sam dosta fantastike, i počeo da razmišljam kako bih voleo da pročitam nešto što ima veze sa nama. Epske ili „junačke“ pesme su se nametnule kao polazište, a nakon što sam shvatio da te pesme, u starijim slojevima, kriju i neke zaboravljene mitske motive, potpuno me je obuzela zamisao da pokušam da sve to otkrijem i naglasim, i da spojim našu epiku, da od nje napravim neprekidni tok radnje, u vidu romana, koristeći sve pesme i priče, ili bar one koje sam smatrao najznačajnijima...

Znam da si o Tolkinu već pričao na otvaranju Tolkinfesta 2013. godine, ali možemo li da, povodom Tolkindana, ponovimo ponešto za one koji nisu bili prisutni. Da li te je i u kojoj meri on motivisao da započneš svoju trilogiju?

Da, pričali smo tada o slovenskim mitskim motivima koje je i veliki majstor utkao u svoje delo – nema ih mnogo, ali su tu, uz mnogo izraženiju nordijsku mitologiju. A naravno da me je motivisao u nekoj meri. Kod mene se sve dogodilo slučajno i u pravo vreme: prvo sam u biblioteci otkrio Hobita, i jako mi se dopao. Ubrzo nakon toga, dobio sam na poklon i jedan sjajan fantazijski serijal Majkla Murkoka, koji mi je i dalje na spisku omiljene žanrovske literature. Onda je došao i Gospodar prstenova, a nakon toga me je retko šta toliko ponelo u budućnosti, pa je možda i primereno što sam se, mnogo godina kasnije, prihvatio posla da napišem fantastičnu priču kakvu bih i sam voleo da čitam.

Malo bih da prođemo radnju same „Bajke“, za one koji nisu imali prilku da pročitaju prvi deo. Dakle, u pitanju je epska fantastika prema motivima bajki i pesama uz koje su odrastale generacije. Slepa devojčica i junaci koje sreće uvučeni su u neočekivanu avanturu, i u trci za goli život probijaju se kroz svet pun mitskih bića i zaboravljenih gradova, dok njihovim koracima kroz legendarne slovenske predele kao da upravljaju drevni bogovi lično. Osim što je ovo zanimljiv, avanturistički roman, šta je to što ovu knjigu izdvaja iz mnoštva drugih, to „nešto“ zbog čega bi definitivno vredelo pročitati je?

Pitaš pisca da pohvali delo… Pa dobro, „Bajka nad bajkama“ je pažljivo osmišljena da uključi male zasebne celine (srpske narodne pesme i pripovetke) u jedno veliko, romaneskno delo.  Ključne stvari koje je srpski narod želeo da sačuva od zaborava su tu. A tu su i mitski detalji slovenskih prostora, narodna predanja i običaji, pažljivo utkani u taj svet koji zato živi i kada junaci odu dalje... Eto, samo to.

Kažeš negde da je „Slovenska mitologija“ „ozbiljna“ knjiga. Da li je onda „Bajka“ manje ozbiljna, iako je bilo potrebno analizirati sve o našoj mitologiji, običajima i epskoj književnosti da bi bila napisana? Da li je to knjiga za decu, ili ipak bajka za odrasle?

Odlično pitanje. Ozbiljno-neozbiljna podela je verovatno bila za neke dnevne novine, da se jednostavno razgraniči neizmaštano ili naučno-popularno od izmaštanog i fantastičnog. Ali, delim tvoje mišljenje, koje naslućujem iz samog pitanja – naravno da je ozbiljno svako delo koje u sebe uključi toliko pripreme kao „Bajka“, gde i „Slovensku mitologiju“ smatram neophodnim korakom… Da se zaista shvati dubina „Bajke“, koja se čita kao lagano štivo, potrebno je upoređivati knjige… tek tada se sagledaju razlozi za naizgled nedorečene događaje, jer ono što junaci „Bajke“ ne znaju – detaljno je objašnjeno u „ozbiljnoj“ Mitologiji. Čak i samim poređenjem romana iz serijala može se uočiti detaljnost u vidu brojnih tragova koje ostavljam za pažljive čitaoce – na primer, prva knjiga ima poglavlje u kom devojčica sanja svog progonitelja, misleći da je u pitanju drevni vampir koji ju je lišio porodice, ali brojni detalji u tom poglavlju ukazuje na nekog drugog, nekoga ko se ne pojavljuje u prvom delu, već tek u „Dva cara“… Iz ovoga proizilazi i odgovor na tvoje poslednje pitanje: Ne, ovo nije knjiga za decu, jer ništa u njoj nije potcenjivački uprošćeno. Pišem samo knjige kakve bih i sam voleo da čitam. Ali, nije moja krivica što ih i deca vole – to su dobre avanture u bajkovitom svetu, koje ih očaravaju, plaše i zabavljaju, a ako sada i ne sagledaju sve slojeve pripovedanja, to će im knjigu učiniti dražom u budućnosti, kada je ponovo otkriju.



Vodio si se lajtmotivom da „Jedan čovek, ma koliko inspirisan bio, ne može biti kreativniji od sopstvenog naroda“. Koji elementi poznatiji širem auditorijumu su ti poslužili kao inspiracija, ili koje si motive koristio i učinio ih prihvatljivijim za širu javnost? Možeš li ukratko izdvojiti nešto značajnije?

Kako sam već pomenuo, pokušavam da prepoznam starije, mitske motive u narodnoj književnosti, i da ih prenesem u „Bajku“. Nedavno sam napisao tekst, za blog Lagune, koji to vraćanje epskih motiva u prvobitni oblik objašnjava na primeru pesme „Smrt Majke Jugovića“. Uprkos tumačenju novijeg pevača, jasno je da samo vila – mitsko biće! – može imati „krila labudova“ da poleti, „oči sokolove“ da prepozna porodicu u moru izginulih na bojištu i, pre svega, biti tako „tvrda srca“ te ne pustiti ni suzu za najmilijima, uprkos strogim normama vremena. Vile ne plaču, ali noviji pevač shvata Majku Jugovića kao ženu, pa ne razume njeno ponašanje, što dovodi do paradoksalnog kraja gde se ona naduje i rasprsne – u istoj sceni rekonstruisanoj u Bajci, vila takođe nestaje, ali na mitski način, kako je verovatno zamislio i prvobitni pevač: „prepuče joj ljudsko srce, pobedi divljina, pusti krila mlada vila i odlete navek iz dvor-grada“. To je to, predstavljanje mitskih motiva u obliku kakav su, verujem, prvobitno mogli imati.

Prva knjiga „Bajka nad bajkama – Senka u tami“ predstavlja skup priča, bajki i pesama kojima je trebao motiv koji ih ujedinjuje u celinu. Šta je to što ih spaja? Koji je to motiv?
        
Ujedinjujem ih i ja, dopisivanjem delova koji nedostaju, ali ih, pre svega, ujedinjuje devojčica oko koje se vrti priča. Ona je slepa, neugledna, neprimetna, uvek po strani… zaista je moguće zamisliti da je narodni pevač ne bi ni pomenuo u pesmama, sve i da je bila prisutna na mestu događaja. Ta jednostavna ideja mi je omogućila da izgradim imozantnu celinu od naizgled nepovezanih delova. Neka mi bude oprošteno ovo poređenje, ali postoje teorije da je i Homer svoja dela sastavio na sličan način, spajanjem narodnih pesama, pa sada ipak svi znamo bar delove priče o Odisejevim lutanjima. Tome i ja težim – prenošenju naših priča.

Dakle, u pitanju je velika slovenska saga u kojoj se prepliću zagonetke i misterije, borbe i iznenađujući obrti, dok se družina, okupljena naizgled slučajno, bori s nečim što se prikazuje kao drevno zlo, neshvatljivo čoveku. Knjiga je završena tako da daje naznake da će biti i druge knjige, što se upravo i dogodilo. Šta da očekujemo, šta nam to donose “Dva cara”, i šta sledi iza toga u “Bajci nad bajkama”?

Ne želim da otkrivam previše, dosta toga se već može pretpostaviti kada se zna da koristim motive narodne epike. Ali ukratko, ako je prva knjiga bila putešestvije, upoznavanje sa neobičnom družinom u nevolji, druga knjiga je tragičnija, jer se bavi ratnim vihorom koji se neumitno nadvija, i izborima koje junaci moraju načiniti. To nisu laki izbori, a svi junaci moraju da žive – ili ne žive – sa njima. Simbolično, na početku citiram baš čoveka čije ime nosi ovaj događaj, jer taj citat najbolje opisuje knjigu „Bajka nad bajkama: Dva cara“. Ide otprilike ovako: Želeo bih da se ovo nije moralo dogoditi u moje vreme, reče Frodo. I ja bih, reče Gandalf, kao i svi koji dožive takva vremena. Ali nije na njima da o tome odlučuju. Na nama je samo da odlučimo šta ćemo učiniti s vremenom koje nam je dato.(Dž. R. R. Tolkin, Gospodar prstenova) Rano je sada reći  šta još sledi iza toga, nakon velikog boja i svih tragedija koje je izazvao, ali mogu već ovde najaviti radni naslov iduće knjige… Verovatno će se zvati „Treća noć“. Da označi simbolično zatvaranje bajkovitog kruga, jer se tako zove i prvo poglavlje prve knjige.

Pitanja: Ljubica Dolašević
Izvor: Tolkindan tribine, Autostoperski vodič kroz fantastiku