Nenad Džoni Racković: Prošao sam i raj i pakao terajući dasku

Na knjigu „Peto godišnje doba“  naletela sam sasvim slučajno. Naime, bila sam u biblioteci „Petar Kočić“ na Vračaru. Tražeći neki drugi naslov, dok sam prebirala po knjigama, „Peto godišnje doba“ mi je palo pred noge, rekoh sebi, gle, Rackovićeva nova knjiga! Počela sam da je čitam u GSP-u. Knjiga je netipična, „brza kao vožnja skejtom“. Tačnije, moj čitateljski doživljaj je bio takav kao da sam i sama u vožnji gledajući nekog ko još brže vozi.

Nenade, reci za čitatelje Libartesa kakvo je tvoje iskustvo pisanja i proživljavanja ove knjige?

Ima ljudi koji sazrevaju kasnije tek kad zađu u godine.

Ja sam, verovatno od tih. Mnoge stvari još ne shvatam, neke druge sam pak shvatio kad mi više ničemu nije služilo to što ih shvatam. Rođen sam u biblioteci „Petar Kočić“ u vreme kada je Kočićeva ćerka Dušica Kočić Pavić bila upravnica. Zato su me mamine kolege i koleginice i prozvali Nele-dete biblioteke. Moja nesuđena sestra Saška Jeremić još uvek radi u biblioteci kod Kalenić pijace. Sve vreme mog sunovrata u supercivilizacijsko stanje ona je ispratila. Svaki dan sam išao do nje zbog knjiga i stripova koji su mi bili od koristi pri radu. Mojoj ženi su umrli roditelji, a njoj se tek ćerkica spremala za prvi razred osnovne skole. Ovo objašnjava sve o tome šta je pozicija pisca. Fikitivno nikada nije ni u stvarima ni u rečima, već u nemogućoj verovatnoći onoga što je između njih; u susretima, blizini najudaljenijeg, apsolutnoj disimulaciji onoga gde smo. Pozicija se dakle ne sastoji u tome da prikažemo nevidljivo, već da pokažemo koliko je nevidljivost vidljivog nevidljiva. Peto godišnje doba je rat. Rat sa samim sobom. Od mene ka meni.

Napisala sam kratku belešku o knjizi, u podnaslovu je bilo „Život kao umetnički performans“. Zašto ovo govorim – zato što kada mi je „Biblija“ pala šaka, zamislila sam te na tvom čuvenom skejtu kako juriš ulicama do sopstvenog stana, ostavljaš skejt u hodniku, oblačiš beli mantil, uključuješ diktafon, ležeš na kauč i sam sebe lečiš od izgaranja (F43.2) putem introspekcije, ekplozije stvaralačkog naboja u borbi sa prazninom kao David protiv Golijata. O kakvom udvajanju je ovde reč? Je li opozicija ti u ulozi: psiholog-otac; drugi ti: pacijent-sin u jednom od slojeva Biblije?

Prošao sam i raj i pakao terajući dasku….jbg. Nema ostavljanja skejta u hodniku, nigde…. Ni u poliklinici Europerspektiva gde sam se lečio. Izveštaji lekara specijaliste jesu govori koji predskazuju. Izveštava glas nevidljivog autoriteta o slučaju totalne sumanutosti čoveka koji je potpuno pukao u svojim sudovima, pojmovima i predstavama o gradu u kojem živi. Oni – kao što pogled u Bibliju pokazuje na Mojsija ili Jonu – imaju veze sa uništenjem kulturnih praksi i ideologija, napadanjem nejednakosti i ignorisanja, sa gnevom nepodnošljivih uslova. Svuda niču tornjevi, minareti, zvonici crkava i nove kripte u zlatu ili kupole katedrala, a iz pola emisija sa TV-a viri hostija ili mantija. Sudbina, naša sudbina je da živimo bez krsta. Odsustvo boga jeste njegova moć. Bog i revolucije dokazuju da se čovek ne može popraviti. Bog je dvaput pokušao – potopom i preko Sina. Onda svršimo zajedno FRANKENHRISTE!!!

Negde si pomenuo da je tvoja „Biblija“ Sveto pismo neoliberalnog kapitalizma, to jest, ovo je tvoja lična Biblija i opis golgote iz psihološke prizme, način da se onaj buntovnik u tebi s početka osamdesetih „registruje“, tj da ludilo bude legitimno? I u kojoj meri su umetnici ljudi sa „posebnim potrebama“?

Čitajte moju Bibliju i sačekajte drugi dolazak. Uostalom, Beograd je bliži vodi nego nebu. Govoru pripada uloga Logosa. Sve kroz njega postade i bez njega ništa ne postade sto je postalo. (Jovan 1.3)

Ludilo nije samo moguće preživeti, ono pripada samom bitku bolesnika, čije se lutanje mora nastaviti izvan granica njega samog. Naša epoha je izgubljena jer se bori da pod starateljstvo stavi naše emocije, naša osećanja, naša uzbudjenja – da ih zatvori u hemijsku košuljicu koja ućutkuje naše strahove. Jer strah je, kao i sve emocije, zarazan; on je prvi prenosnik svake promene, bila ona lična ili kolektivna – to se podrazumeva otkako ga Nikola Makijaveli, u XVI veku definiše kao jedan od onih afekata koje svaki vladar mora da stavi pod kontrolu. Svaki kapitalizam je nužno narkokapitalizam. O čemu sve govore toliko duhoviti klipovi, gifovi, gafovi, gotivni statusi, postovi, heštegovi i slični prozaci i kartice. Mesija daje odgovore. On umesto mača nosi skejt. Ludilo je tu samo pitanje perspektive. Normalan sam zato sto sam slobodan, a slobodan zato što sam lud.

Zamislite smisao van smisla koji bi imao smisla. Mislilm da sam to maestralno rešio na kompozicionom planu – u drugom delu romana, izvan neposrednog procesa lečenja, ja prekidam uzimanje medikamenata, i počinjem seriju svojih javnih i medijskih nastupa koji se graniče sa čudom od uspeha. Objavljujem knjigu i monografiju, dajem brojne intervjue i pišem čak i autointervju za internet portal Before-After, priređuju mi u čast čitav niz izložbi i performansa, snimak film sa poznatim fotografom Bugijem, čak uspevam i da postanem vinovnik seks-skandala što me dovodi na vrh čitanosti i popularnosti. Metodom parodije i dekostrukcije teksta obračunavam se sa ustaljenim vrednostima, željama i potrebama savremenog čoveka.

Biblija nije delo samo jednog autora, a kroz vekove je doživljavala razna tumačenja, kao ni tvoja „Biblija“, takođe nije delo samo jednog Džonija Rackovića, tu su i glasovi, tu su i nemiri, tu je i volja da se kroz svaku sledeću seansu sa „samim sobom“ popraviš, oporaviš, budeš bolji nego što i jesi, tu je i Pesma nad pesmama tj. Janja kao lajtmotiv i pokretač, ljubav. Kao da si samu knjigu posvetio potrazi za sobom, a posvetio životnoj saputnici. Potom, tu je i greh, i praštanje, pokajanje i nemir, kao osnova bića koje samog sebe ne može da podnese, a nije potpuno biće ako nije takvo kakvo jeste. Nije li to jedna velika napeta potraga za Svetim Gralom?

Rođenje je jače od smrti: što je užas liričniji, kognitivno složeniji i metafizički dublji, njegova stravična poruka više je odbojna i bolna nego fascinantna, jer tu čitalac stupa u dodir sa zabranjenom, nenormalnom, kulturno tabuisanom prirodom spoznaje o demonskom karakteru ljudske egzistencije. Erotski snovi u romanu predstavljaju moje estetsko biće u 13 ikoničnih slika…

Uska su vrata, vrlo usko mesto, ako hoćete tako iz Novog zaveta… prolazite kroz to i to je taj trenutak prosvetljenja, epifanija ili orgazam, a onda nastaje nešto drugo. Bilo je čudesnih činova prilikom pisanja ove knjige. U jednom času tik što nije prsnuo, ona skače i sad već veliku stvar uzima u usta gde se (radi se o devojci O.) naglo praznim.

– Moramo tako, srećo, da Olja ne zatrudni.

Suma sumarum – svet je šokiran tobom kao pojavom, a ti svetom kao pojavnošću. Zapravo ne uklapaš se u kolektiv a ni kolektiv u tebe. Moglo bi se reći da je tvoj Stari zavet tvoje sagrešenje kao i sagrešenje sveta oko tebe a Novi zavet je čovek kao pojedinac, ničeovski novi, jači bolji da ne kažem napredniji.

Dokle imaš ideja, ima rana, ideje uče tela šta su rane. Definicija majstora Ekharta: Bog je pustinja. Tertulijanov paradoks nam se vraća kao odjek: Božji sin je mrtav; to je sasvim dostojno vere zato što je besmisleno. Pokopan, on je uskrsnuo: to je izvesno zato što je nemoguće. Vera je najvažnija, da je metafora pametnija od pisca.

Fredi Merkjuri kaže: „Uzmi pare i beži“ a ti bi rekao: „Daj sebe i pobegni od sebe kao tog datog“. Vratimo se kapitalizmu, ti si „umetnički proizvod“ kroz sve tvoje delovanje od koga oklevaš, bežiš, praštaš se tražeći novog sebe, ne?

Može zvučati grubo, ali ni pet para ne dajem za Fredija Merkjurija. Metal je jedino večan. Bolje da se vratimo Ničeu: mišljenje što postaje svesno samo je najmanji deo onoga što se zove istinski self, recimo: Najpovršniji, najgori deo od svega što pojedinac misli – što će reći deo koji ne odgovara individualnosti. Dok su svi naši postupci u osnovi na neuporediv način lični, bezgranično individualni. Svest i jezik potiču iz tog velikog krivotvorenja u jednoj generalizaciji i, kao takvo, u činjenju površnim onoga što jeste. Mi smo kolektivno hipnotisani da verujemo u svako sranje.

Okušao si se gotovo u svim granama savremene umetnosti, nigde ne pripadaš a svime daš ovladati, zaključak bi bio da si ti, vratimo se na prvo pitanje – hodajući umetnički performans, čak i kada si umoran. Imam utisak da te obuzela hamletštovina. Odustati ili ne, ali nikako posustati u nameri. Quo vadis?

Ja sam sin haosa i Haos je moje spasenje, i ta naloženost, svest o vlastitom egoizmu, daje mi krv života dok uništavam.

Negacija nije nihilizam, nihilizam je vera u ništa i želja da se postane ništa. Nema uništenja bez potpunog uništenja, što ostavlja otvorenom mogućnost da svet možda jeste ništa, da je nihilizam takođe, poput stvaranja samo krv umetnosti.

Kako bi sebe video u mitologiji? Možda ćeš reći mesija. Kakav mesija bi danas bio i koji bi savremenici mesije bile upravo danas? Tj. koji su tvoji mitski uzori?

Ništa bez Hrista.

U svojim knjigama često pominješ Merlinku. Nisi oprostio svetu njenu smrt. Merlinka nije zaboravljena. Da li bi za naše čitatelje rekao nešto o njoj kakvu je pamtiš?

Zaboravio sam ko to beše, ako uopste nešto i beše. No, setimo se poslednjeg jugoslovenskog pesnika Gorana Babića koji kaže: „Ne, sloboda neće umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“
 
Autor: Marijana Nikolajević
Izvor: libartes.rs