Laguna - Bukmarker - Neminovna Ana Žeželj – Osvrt na romane „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Neminovna Ana Žeželj – Osvrt na romane „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“

„Nisu to manevri, težak mi je štit pa se zanosim na levu stranu.“ Vladan Matijević, „R. C. Neminovno“
„Biće nevreme, ravnodušno je konstatovala.“ Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“
 
Između neminovne samoće i usamljenosti kao izbora

Dva poslednja romana Vladana Matijevića, „Susret pod neobičnim okolnostima“ (2016) i „R. C. Neminovno“ (tačnije njegova verzija iz 2017. kojom prestaju da važe izdanja iz 1997. i 2004) ne povezuje samo uzastopnost publikovanja na koju smo ukazali; ova banalna konstatacija samo na prvi pogled je takva (kao i sama proza Vladana Matijevića koja se od prvog do drugog pogleda neizostavno modifikuje u svoje tri dimenzije; produbljuje se, širi, uzvisuje). Čitaoci koji prate stvaralaštvo Vladana Matijevića u ovim romanima uočiće najmanje tri sinteze njegovog (dosadašnjeg) opusa:

Najpre, u poslednjim romanima Vladan Matijević produbljuje problem ka kome je u svom stvaralaštvu usmeren već od (nevažećeg) prvog izdanja zbirke pesama „Ne remeteći rasulo“. U pitanju je problem usamljenosti/samoće. „Mislim da su se ta dva pojma u 21. veku toliko približila da ih nije lako razlikovati“ – zaključuje Vladan Matijević u intervjuu za list Vreme. Međutim, kao pisac argusovog oka za nijanse stanja, za detalje svakodnevice koji kroje ma čiju budućnost, i vešt u dimenziji implicitnog, neodređenog (Matijevićevi pripovedači ne postavljaju eksplicitno „Zašto?“, ali svoje slušaoce bude za opservacije i nepristajanja, odnosno na male bune), Matijević u svoja dva romana najnovijeg datuma slika, opservira i prikazuje razliku između usamljenosti kao stanja koje biramo i samoće na koju smo primorani. U slici neminovnog (tj. književnog lika Radomana Civrića zvanog Neminovni u istoimenom romanu), usamljenost je samo prividno stanje. Na drugi pogled, kako ćemo kasnije pokazati, usamljenost u Matijevićevim romanima postaje zbivanje, a katkad i sama radnja. Dakle, „Susret pod neobičnim“ okolnostima i „R. C. Neminovno“ „neminovnost samoće“, u neobičnim (bolje reći oneobičenim) okolnostima preoblikuju u tačku sa koje se kreće, korača, trči; sa koje se formira put, pa makar i kružni.

Poslednja dva romana Vladana Matijevića su, zapravo, trenutno samosvođenje. U predgovoru trenutnoj verziji Matijevićevih zbirki pesama, objavljenim pod objedinjenim naslovom „Ne remeteći rasulo“ (koji obuhvata i prerađenje pesme istoimene zbirke i izmenjene pesme zbirke Samosvođenje), autor zapisuje: „Verovatno bi zbirka 'Samosvođenje' iz te 1999. god. izgledala ovako da je autor bio siguran da ima vremena za promišljanja.“ Ova rečenica je, zapravo, vredan autopoetički komentar jer označava promenu u stvaralačkom postupku Vladana Matijevića, a ona se kreće na relaciji narativno u lirskom – lirsko u narativnom; odnosno, od stanja opservacije subjekta u delima Vladana Matijevića prelazi se na analizu objekta, pri čemu je čitalac angažovaniji u pabirčenju elemenata „rasute stvarnosti“ . Dela Vladana Matijevića neće čitaocu omogućiti eskapizam; u potpunosti uronjena u ogoljenu stvarnost, ona čitaoca sa njom suočavaju. Stvarnost Matijevićevih dela otrežnjuje, osvešćuje; pruža užitak čulima, ali ne zapostavlja razum. Tako budni u stvarnosti, Matijevićevi čitaoci je mogu remetiti.

U odnosu na prethodna dela Vladana Matijevića, „Susret pod neobičnim okolnostima“ (a isto bi se moglo reći i za novu verziju romana „R. C. Neminovno“) u književnoj kritici ocenjen je „kao da ga nije napisao isti čovek koji je napisao romane 'Vrlo malo svetlosti', 'Časovi radosti i dr.'“ (Sonja Ćirić), upravo zbog (za)okreta od opisivanja/prikazivanja onoga što se dešava oko nas ka onome u nama“ . U pogledu dimenzije pounutrenog, u ovim romanima u prvom planu su ljubav i vera. Ozbiljno i angažovano, kao česti atributi Matijevićevog stvaralačkog postupka, mogu se dodati i svetu poslednja dva romana ovog pisca. Nadovezujući se na prethodno zapažanje, u poslednjim romanima Matijević ozbiljno i angažovano govori o slobodi. U intervjuu u listu Vreme (br. 1336), Vladan Matijević razmatra pojmove slobode i usamljenosti u opoziciji nekad – sad. Dok je nekada usamljenost bila kazna, u savremenom društvu, u sadašnjem vremenu, usamljenost je, paradoksalno (ili ne?) sloboda.

Na ovu temu, u opusu Vladana Matijevića prirodno (odnosno prirođeno) se nadovezuje problem spasenja. Parodija biblijske priče o Nojevoj barci u romanu „Susret pod neobičnim okolnostima“, u kojoj se navodi kako je „Ana jednom pročitala da je Bog, u odsudnom času, pijanom dereglijašu poverio da sagradi barku i spase svet“ („Susret pod neobičnim okolnostima“, Beograd: Laguna 2016, str. 115), pri čemu se ova junakinja pita zašto se među sveštenim licima nije našao pouzdan čovek za veliku misiju, udružena poetikom neminovnog pod okriljem svevremene teme spasenja, zaključak je opservacija nekih od mogućih pristaništa – „prostora u kome se mogu ostvariti svoje potrebe“ (Sonja Ćirić). Iz ovog ugla postaju nam jasniji atipični izbori Ane Žeželj („Susret pod neobičnim okolnostima“) i neminovnost snevanja, sanjarenja neminovno pomirljivog R. C.-a (Neminovno). Koliko god paradoksalno zvučalo, njihovi izbori su primeri umešnog življenja. A oni sami, nimalo apsurdno, hedoniste. Njihovo umeće življenja je upravo usavršavanje sposobnosti da se pomire sa onim na šta ne mogu da utiču (u ovom smislu indikativan je eponim romana „R. C. Neminovno“, ali ni dimenzija lika Ane Žeželj nije daleko od ovakvog vida „hedonizma“).

Ko/šta remeti rasulo?

Neminovno osvetljavanje i verno, iz svih uglova prikazivanje stvarnosti, u delima „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“ kulminira remećenjem rasula. Vreme u kojem živimo, ljudi koji hode danas i pripovedač koji opservira frustraciju, agresiju, opšte opadanje; koji priča o onima koji ištu tanjir supe i u kojima kola „Basta! Basta!“ , deo svog lica pokazuju upravo u prvoj zbirci pesama Vladana Matijevića; već tu oni ipak remete rasulo provociranjem čitaoca da se iz stanja upitanosti razbudi i dela, da traži uzorke, da sumira posledice, da „misli svojom glavom“. Ako „nevidljiva kamera prati nas, nepoznati režiseri montiraju naše živote“, kako zaključuje Vladan Matijević, a čime se ujedno može opisati njegov stvaralački postupak, naša upitanost o sopstvenim mogućnostima za manevar takođe je jedan talas na „mirnoj površini rasula“.
Naslov rada remeti rasulo postavljanjem najmanje dva pitanja: da li je Ana Žeželj neminovna junakinja proze Vladana Matijevića i koliko je neminovnog (Neminovnog) u njoj? Bistra, a duboka voda proze Vladana Matijevića ne dozvoljava da se u nju zaroni bez još par pitanja: Da li se „vrlo malo svetlosti“ nalazi u ljubavi (misiji ljubavi) i u kojoj meri je priča o ljubavi žilav komad (u značenju mere remećenja rasula)?

Ana Žeželj: život bez cenzure

Lik (tačnije, put ka liku) Ane Žeželj nazire se već u pesmi „Nove devojke hodaće metroima“ („Samosvođenje“): nove devojke „podivljale krvi“ , „bitnim događajima smanjuju bitnost“. U kontekstu opserviranog rasula (ovde mislimo na Matijevićev stvaralački metod u zbirkama „Ne remeteći rasulo“ i „Samosvođenje“), nove devojke svojim nipodaštavanjem stvarnosti, nepristajanjima na „najstrožu kontrolu emocija“ („Peščani sat“), „neutaživom željom / da bace po vodi pljosnati kamenčić“ („Žetva“) remete stvarnost i njenu „preveliku dozu“ (aluzija na stih iz pesme „Pored vode“ V. Matijevića) čine podnošljivom, podsmešljivom. Stanje apatije koje opservira subjekat pesama zbirke „Ne remeteći rasulo“ i/ili u kojem se katkad i sam nalazi ipak nije postojano u dimenziji neremećenja rasula. Argument nalazimo u iskri pomenute ideje o usamljenosti kao slobodi izbora, posredovanoj (tada) kroki likovima Ane i Neminovnog. Stih „Urličem / ja slabe ne poštujem“ iz pesme „Sto godina samoće pristajao “bi upravo Ani Žeželj koja je, poput pukovnika Aurelijana dizala (!) trideset i dva oružana ustanka, s tim što su njeni ustanci usmereni protiv konencija patrijarhalnog društva i stalnih epiteta devojke i majke.
Lik Ane Žeželj transtekstovno putovanje svetom Matijevićeve priče (u obrisima) započinje iz zbirke Ne remeteći rasulo, a na trenutak pristiže u „Pristaništa“. Ana Žeželj, „podzemna voda“ istoimene priče, sa pivom u jednoj, a cigaretom u drugoj ruci, u ćumezu kafane „Kod kapetana Ivana“ (poznatijoj kao „Propalitet“), odbegla od svoje devojačke časti, sedi za šankom i – remeti jednim „jebiga“, trima ekscesima, pantalonama, prezrivim pogledom, koračanjem tamnocrvenim tragovima. Anu Žeželj u priči „Podzemne vode“ upoznajemo u „zaustavljenom kadru“ , u trenutku kada „prestaje da se igra lastiša, a još nije imala dodira sa lastišem muških gaća“ (Vladan Matijević, „Pristaništa“, 2014, str. 128). Njena deviza ljubavi čvrsto je formirana i pre „konzumiranja“ ove radnje/stanja/zbivanja, što je još jedna potvrda da Matijevićevi junaci u trenutku „ulaska“ u svet njegovih dela već svesno, osvešćeno, suštinski sagledavaju život; ono šta mi kao čitaoci pratimo, jeste potraga Matijevićevih junaka za metodom/umećem življenja (nošenja sa životom, pa makar mu i doslovno rekli da se nosi).
 
Ostavljena (svojim izborom usamljena) Ana Žeželj iz zbirke „Pristaništa“ čeka nestalog „veelikog“ pesnika Marjana Vergovića (Marjana Karamazova). Otvorene (zapravo, „otvorene“) sudbine dvaju junaka dobijaju nastavak (ili, bolje rečeno, verziju sebe) u romanu „Susret pod neobičnim okolnostima“. Prva neobična okolnost u ovom romanu je Anina okolnost čekanja. Potom, (za Anu Žeželj) neobična okolnost čekanja oneobičava se prerastanjem u zbeg „palog anđela“. Okolnost čekanja Marjana Vergovića Anin je izbor. Ali, Anin izbor je i odluka o njegovoj sudbini. Neminovno znajući kada je i zašto nestao, Ana odlučuje da ponavlja (jer nešto više puta ponovljeno postaje istina) priču njegove (ne)moguće sudbine. „Lakoća zaborava svega onoga što joj ne odgovara“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 19) i odlaganje problema „na stranu“ (jer zna da je neminovno da se oni sami od sebe reše) odlike su koje Anu Žeželj približavaju liku Radomana Civrića (da ne kažemo, koje je stavljaju u isti koš sa njim, iako u prozi Vladana Matijevića ovo može da znači dva dobra hica protiv rasula). I ako Anino čekanje poziva (koji se nikada neće realizovati) pojmimo doslovno kao pomirljivo(st), ne možemo da mu ne dodamo epitet patetično. Upravo u toj patetičnosti leži (o)neobič(e)nost čekanja u svetu Matijevićeve proze. U vremenu opšteg rasula ljubav se patetično pomirljivo čeka.
 
„Otkud ikom pravo da mi [joj] cenzuriše život“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 19), pitala se Ana Žeželj nakon svakog neminovnog susreta sa ćerkom Milenom. Komunikacija majke i ćerke u romanu „Susret pod neobičnim okolnostima“ svodi se na konstataciju neminovnosti; tokom neminovnih susreta i razgovora, majka i ćerka se neminovno uzajamno „cenzurišu“ i povređuju. Međutim, rasulo u porodičnim relacijama remeti tek poneki pripovedačev komentar o Aninom sporadičnom umeću u ulozi majke. Ono se (kao i uvek kada je u pitanju svet Matijevićevog dela), paradoksalno očituje u Aninom ogoljavanju stvarnosti. Suočene sa ogoljenom istinom, majka i ćerka gledaju širom otvorenih očiju ili ponorno žmure.

U Matijevićevim romanima, odnosno u pogledu poetike stvaralaštva ovog pisca, nimalo nisu zanemarljiva poređenja ljudi sa životinjama. U okviru Matijevićevog pozitivizma u oblikovanju junaka (gde je težište na njegovoj determinisanosti hronotopom opadanja u kojem se ispoljava), poređenja ljudi sa životinjama rezultat su opservacija junaka otrežnjenih stvarnošću. (Matijevića smo u širem i prenesenom značenju nazvali pozitivistom, imajući na umu njegov metod koji se sastoji iz pomenute ideje determinizma, „pabirčenja“ svega što oblikuje junakov pogled na svet – podataka iz dnevnika, beležnica, tokova svesti i dr. – i njegovu težnju ka suštinskom sagledavanju stvarnosti. Uz to, svaki Matijevićev roman je jedan dokument individualne borbe sa prevelikom dozom stvarnosti.) Binarna opozicija između zveri i pitomih prenosi se na ljudski plan i verna je slika čovekove sudbine u Matijevićevim romanima. U borbi dobra i zla u određenom trenutku prevagne jedno, pa drugo, i tako ukrug – istakao je pisac u jednom od svojih intervjua. A pre svega, ovo su komplementarni polovi ljudske prirode. Pobedu ne obezbeđuje prevaga jedne „karakteristike“; pobeđuje balans sa stvarnošću. Ovo deklarisanje Matijevićevi junaci primenjuju i pri opservaciji sebe: Anina deviza živeti kao mačka i Civrićeva majmunisati kao majmun vidovi su borbe sa pozicije unutar stvarnosti. U toj borbi „neopisiva je sreća“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 19) postojanje osobe koja primećuje isto...

Sačinjeni smo od gipsa, krvi i mesa, a bogati maštom

Jedno od opštih mesta, kada je u pitanju stvaralački metod Vladana Matijevića, jeste oneobičavanje običnog. Svaka slika prozaične stvarnosti u Matijevićevim delima, samo je naizgled takva. Primera radi, na prvim stranicama romana „Susret pod neobičnim okolnostima“ slika starice sa mačkom u kući inicijalno formira okvir nalik Radovićevoj „Tužnoj pesmi“, da bi ga, uvođenjem (o)ne(o)bič(e)nih detalja naprečac modifikovao, te opovrgao. Zvonjenje telefona i bunovno „napokon“ već nas kolebaju u zaključku o tipu usamljene starice. Ana Žeželj jeste usamljena, ali na matijevićevski način. I pre nego što dobijemo kroki staričinog lika, ona će biti nazvana „jakom silom“. Jaka sila u kontekstu sveta Matijevićevih dela je sila remećenja rasula; neretko, i sama – rasulo. Starica je usamljena „po svome“, bunovno je mamurno; mačak je Boško (u prenesenom značenju, poslednji koji ostaje na „bojnom polju“ života, uz staricu Anu Žeželj). Simbolično, Anu Žeželj upoznajemo samo u (među)vremenu zaustavljenih kazaljki njenog zidnog sata. Zaustavljene kazaljke, čest motiv Matijevićeve proze, (paradoksalno) simbolizuju stvarnost. Individualno vreme jedan je isečak stvarnosti, iskra života u umrtvljenoj stvarnosti. Trenutak zaustavljenog vremena prostor je za manevar junakinje. Nimalo slučajno upotrebljavamo ovaj termin: u prozi sa „vrlo malo svelosti“, u drami opšteg opadanja, likovi koji idu uzvodno, ili čekaju neminovno, nalik su junacima tragedija. Pred izvesnošću, njima je data (a neki od njih je i uzimaju) mogućnost osmišljavanja vremena zaustavljenih kazaljki.

Nakon jednog od (imaginarnih) megdana, „kad se osvestio“, Radoman Civrić zvani Neminovno video je iznad sebe „crnpurastog anđelčića“; portret (tamna put, proteza za pravilan rast zuba i sl.) i uloga „anđela“ neminovno podsećaju na anđela Milinka iz „Susreta pod neobičnim okolnostima“. Posrnuli anđeo (u prvom slučaju kleptoman, u drugom ogrezao u požudi) poput ogledala jasnijom čini sliku Matijevićevih junaka. U svetu izokrenutih vrednosti, vera pada na lestvicu niže, a čovek se uzdiže do samog „tvorca“ – zanatlije sopstvenog života. R. C.-ova vizija neminovnosti nimalo ne upućuje na pasivno prihvatanje stvarnosti (naročito u drugoj, trenutnoj, važećoj verziji romana „R. C. Neminovno“). „Ljudi su neminovno sačinjeni od gipsa, krvi i mesa“, jedna je od opservacija Radomana Neminovnog. U prenesenom značenju, sve tri imenice ulivaju se u jedan smisao, borbu. Neminovna je borba – ova ideja je utkana u lik Neminovnog iz istoimenog izdanja romana iz 2017. godine, a neminovno je različito oruđe. Iako je borba R. C.-a sa (suparnikom) Venijaminom plod mašte ovog junaka, i takva, imaginarna, ona remeti rasulo. Uobražavajući da je usamljeni borac protiv strašnog manijaka koji se u odsudnom trenutku pojavljuje da spasi lepu devojku, R. C. priziva ne samo u svoju svest, već i u stvarnost ideal, kormilo koje u rasulu jedino može upravljati tokom. Snovi, uobrazilje R. C.-a neminovno su kratki, što korespondira sa slikom opšte nesanice i brzog života opserviranog u pesmi „Sto godina samoće“ („Ne remeteći rasulo“). San i uobrazilja momenti su usamljenosti, a ona je, kako smo istakli, izbor. Paradoksalno (ili ne?) uobrazilja borbe za i protiv nečega „pesnička je slika“ hedonizma u ovom romanu. „Prebogata mašta“ Radomana Civrića je istinsko bogatstvo, poručuje ovaj roman („iako se toliko bogatstvo ne stiče poštenim i napornim radom“, ironično komentariše „taj sveznajući pripovedač“ ). U svetu Matijevićevih dela neminovno je svrsishodni izbor nasuprot „našim neopreznostima“, „očajima“, „uzdasima iza zidova“, „krhkoj želji“, „zasićenosti u očima“. Neminovno je kapric, a možda i princip. Više je načina da se životu pokaže nepristajanje na njegov tok; psovke, nekonvencionalno ponašanje, apsurdni izbori Ane Žeželj i sanjarenja Radomana Neminovnog (makar i ona o presečenim venama), odnosno njihove devize, kaprici i principi svakako donose ustalasanost rasulu.

Romani Vladana Matijevića ne sadrže sliku „organizovanog pružanja otpora“, već se on konkretizuje u (neretko komičnom) „praćakanju ribice na suvom“. Briga jednog opštinskog činovnika, „gorući problem“ lenje domaćice Veki i njihovo doumljenje takođe su vidovi otpora, remećenja. U gradaciji otpora, u Matijevićevom stilu, klimaks je smeh: nakon jedinog istinskog napada Radomana Civrića, držeći u rukama svoja creva i fekalije, Venijamin se „osmehivao ne verujući da je sve to stvarnost“.

Gola Ana Žeželj razgrnutog bademantila, pod tušem hladne vode, ovaploćenje je slike ogoljene stvarnosti. Razgrnut bademantil posredno razotkriva „smešak pun žudnje, nespretno zaodenut u prijateljstvo“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 48). Slika blagodeti bogatstva razobličena je „hladnim tušem“ izbora najboljih cigareta i alkohola. Zadovoljstvo može biti samo perverzno. Anin komentar o izgledu svog tela (previše je mršava da bi uspela da se obesi) posreduje ideju da je duhovitost bitna za život. Poređenje grotesknog prizora okršaja anđela i demona pod Aninim prozorom sa njenim posvećivanjem kulminacija je apsurda stvarnosti. „Ana Žeželj nije mogla sebe da laže. Druge je mogla, često i bez ikakve potrebe, ali sebe nije“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 147). Stoga su njene „halucinacije“ ništa drugo do osvešćeno p(r)ojavljivanje stvarnosti. Zapisnik halucinacija oko sebe i u sebi, Anu Ž. približavaju Ani O. One ispovedaju dozu stvarnosti. Tumačenje prepuštaju čitaocu.

Neminovno sveznanje

U hronotopu stvarnosti, Matijevićevi junaci ljubavlju i zločinom pokazuju otpor (remećenje). Ove paratekstualne markere romana „R. C. Neminovno“ koji su ujedno spona sa likom Ane Žeželj iz romana „Susret pod neobičnim okolnostima“, nipošto (matijevićevski) ne treba razumeti doslovno. Prema premisama sveta Matijevićevih romana, ljubav je a priori neostvarena, nesrećna, tragična. Međutim, ideja ljubavi, na koji god način konkretizovana, svakako je talas po rasulu. Ljubav je u Matijevićevim romanima opsesija, seks; ujedno večna i trošna, ali stožerna u svetu rasula. Ljubav navodi na zločin protiv stvarnosti (izvesnosti, neminovnosti). Zločin, tačnije „zločin“ je svaki pokušaj osmišljavanja ljubavi. „R. C. Neminovni“ pribegava fantazijama, Ana Žeželj ljubav troši, uobražava, čeka i ne dozvoljava (sebi) da se ideja o njoj razobliči (odnosno, da se iluzija rasprši). Gubitak svoje ideje ljubavi vodi smrti. I trošna, plotna, izmaštana, ljubav je tačka vrtloga u rasulu, „vrlo malo svetlosti“, život.

U ovom kontekstu od izuzetne važnosti je funkcija „tog sveznajućeg pripovedača“ , prisutnog u romanima „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“. Opservator, uzdah i izdah Matijevićevih junaka i „usputni“ komentator takođe je otrežnjen stvarnošću. Usputnim komentarima poput onih da EKG ne radi čitav mesec zbog jedne sijalice, da sveštenici – preduzetnici voze skupe automobile i da doktor pravi iznenadnu pauzu jer je morao da „trkne“ da isprati sina na ekskurziju u inostranstvo, detalji su koji čitaoca neminovno drže budnim i sa kažiprpstom primaknutom rasulu, da ga zamuti.

Zaključak

Na pitanje koliko Neminovnog ima u Ani Žeželj, odgovor nam daje sama Ana: „Zatvorila je oči i pomislila kako čovek u životu može da bira samo to da li će gledati šta se s njim dešava ili će žmuriti. Potom je sklopila ruke i otvorila oči“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 180). Širom otvorenih očiju Ana neminovno čeka. Ali, nekvalitetno čeka – ispunjavajući trenutak zaustavljenih kazaljki raznim malim i većim prkosima konvenciji čekanja. Lik Ane Žeželj neminovno je morao pristići na zasebno ostrvo (u roman „Susret pod neobičnim okolnostima“) kako bi nas još jednom osvestio stvarnošću, ali i pokazao jedan od načina neminovne borbe sa njenim dozama. Tramvaj dolazi do okretnice, pa nastavlja u suprotnom smeru. Raspored između ormana i vitrine može biti funkcionalniji. Armatura je prenapregnuta, neminovno će eksplodirati. Prenapregnuta telefonska žica će pući i neminovno ćeš ostati sam i nem. Zato biraj u neminovnom. Ana je odlučila o sudbini Marjana Vergovića: on ipak nadniči u Nemačkoj. I trenutak sna remeti rasulo. A život se skriva u tim nađenim mrvicama sna.

Autor: Mirjana D. Bojanić Ćirković
Izvor: Časopis Koraci, Kragujevac, br. 10-12, 2019.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
black friday od 29 novembra do 1 decembra 2024 u delfi knjižarama i na sajtovima laguna rs, delfi rs i dicearena rs laguna knjige Black Friday od 29. novembra do 1. decembra 2024 u Delfi knjižarama i na sajtovima laguna.rs, delfi.rs i dicearena.rs
20.11.2024.
Četvrti petak u novembru se od sredine 20. veka naziva crnim, jer od tog dana počinje sezona praznične kupovine i sniženih cena. Ovaj datum iz godine u godinu poprima sve veće razmere i proglašava se ...
više
uspešno predstavljanje lagune na interliberu  laguna knjige Uspešno predstavljanje Lagune na „Interliberu“
20.11.2024.
Na nedavno završenom Međunarodnom sajmu knjiga „Interliber“ u Zagrebu, Laguna je predstavila svoja izdanja čitalačkoj publici u Hrvatskoj na štandovima „Hoću knjigu“ i „Knjižare Zuzi“. Tokom sajams...
više
promocija romana sedef magla dragoljuba stojkovića laguna knjige Promocija romana „Sedef-magla“ Dragoljuba Stojkovića
20.11.2024.
Roman Draguljuba Stojkovića „Sedef-magla“ predstavljen je 19. novembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC, gde su, pored autora, govorili i reditelj Milorad Milinković i urednica Dubravka Drago...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.