Nije iznenađenje što je roker
Leni Kravic svoje memoare „
Neka ljubav vlada“ posvetio svojoj majci, glumici Roksi Roker. Najpoznatija po ulozi u „
Džefersonovima“, Roksi predstavlja temelj oko kog je Leni izgradio uspešnu muzičku karijeru. Majka, uz podršku članova šire porodice i „tetaka“ glumica Siseli Tajson i Dajen Kerol i spisateljice
Toni Morison, upravo su njegovo tajno oružje.
„Njihova crna ženstvena energija jedan je od razloga što sam sačuvao razum kroz ludačka vremena“, piše Kravic u svojoj knjizi.
Kravicu se nije posrećilo što se tiče očinske figure. Nalik na junaka iz filma „
Veliki Santini“, Kravicov otac Saj često ga kritikuje, preterano je strog u vaspitavanju i naposletku predočava loše moralne poteze licemernog ženskaroša.
Kada ga Roksi nakon dugih godina u braku suoči sa preljubama, muž joj ne upućuje mnogo reči, ali se zato obraća svom sinu tinejdžeru rečima: „I ti ćeš uraditi isto.“
Možda okrutno, ako ne i pronicljivo. Vredi napomenuti da se Kravic na valjan način pozabavio „sivim zonama“ ljudske psihe. U nekoliko navrata Saj Lenija izbavlja iz nevolje, bez pitanja mu pozajmljuje novac ili ima pozitivan uticaj na sinovljev život.
Život mladog Kravica bio je takav, čak i pored oca koji je često podizao ton govoreći mu da se više fokusira na školu a manje na muziku, da se među kućnim prijateljima nalazio i legendarni gitarista Tadž Mahal koji će ga podržati u ljubavi prema muzici.
Leni Kravic uživa u tome što je Blizanac, prema horoskopu – majstor kontrasta i kontradikcije. Roker koji ne pije alkohol i duboko veruje u Isusa Hrista takođe je imao teške periode kada je zloupotrebljavao drogu ili pevao u dečačkom horu. Umesto da ga te kontradiktornosti zbunjuju, one ga zapravo osnažuju i pokreću.
„Usvojio sam je [dušu Blizanaca]“, piše u memoarima. „Razni vidovi jina i janga provlačili su se kroz različite delove mog srca i svesti, obezbeđujući životnu ravnotežu, podgrevajući moju radoznalost i pružajući utehu.“
Poput članova
Bitlsa, prema kojima je gajio poštovanje kao i prema grupi
Džekson 5, takođe je imao i mnogo samopouzdanja, čak i u mlađim danima kada mu je karijera još uvek bila neizvesna. I sam
Pol Makartni je često izjavljivao da je „Vitlejemska zvezda“ držala
Bitlse na pravom putu.
Kravic će njegova unutrašnja snaga dobro doći – u nekoliko navrata odbija unosne, ali problematične poslove, što je prilično smelo za nekoga ko u tom trenutku nije imao mnogo čega u karijeri. Nakon čudne faze pod umetničkim imenom
Romeo Blue (Tužni Romeo), konačno je odlučio da se okane fiktivnog identiteta i ostane iskren prema sopstevnoj viziji sebe kao umetnika.
Dobro će mu doći i veza sa glumicom Lizom Bone, ostvarenoj zvezdi „
Kozbi šoua“. Ona će mu postati najbolji prijatelj, njegova muza, a naposletku i supruga i majka njihove ćerke Zoi Kravic.
Njegov prvi album iz 1989. godine, sada klasik „
Let Love Rule“ (
Neka ljubav vlada), polako je postajao popularan, prvenstveno zahvaljujući Lenijevim živim nastupima kojima se isticao u odnosu na druge izvođače, vinuvši se u zvezde. Isplatiće se njegov rad i trud, a uspeh će ležerno podeliti sa svojim saradnicima.
Memoari se završavaju zloslutnim tonom. Kao da prisustvujemo sceni u kojoj imućan, uspešan, srećan par supružnika Kravic-Bone slavi svoju vezu dok se ukrcavaju u prvi razred na
Titaniku.
„Međutim, moje nevolje, moje ludosti, tuge i greške nisu bile iza mene“, priseća se na poslednjoj strani dvadesetčetvorogodišnjeg sebe. „Čekale su me i u budućnosti. Trebalo je ispisati novo poglavlje. Nastaviće se…“
Verovatno nije spojler otkriti da su se nekoliko godina nakon ove knjige Kravic i Boneova razveli. Međutim, uspeli su da se vrate na tačku od koje su i otpočeli svoj odnos: kao veoma dobri prijatelji.
Naslućujem da će inteligencija, introspekcija i posvećenost emotivnoj iskrenosti poslužiti Kravicu i u sledećem poglavlju hronike njegovog neverovatnog života. Očito će morati da se pozabavi i nekim usponima i padovima. Na sreću po njega, a i nas, ovaj čovek poseduje talenat i pogled na život pomoću kojih će graciozno i zrelo preispitati i podeliti svoju priču.
Autor: Majkl Kouzi
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Aleksandra Branković