Nebojša Jovanović: Moj pohod na Zagreb

Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu zabeležilo je početkom 2002. godine jedan bizaran presedan. U elegantne dvorane strukovnog udruženja pisaca na Trgu bana Josipa Jelačića zakoračio je „hrvatski ratni neprijatelj“. Bio je to tridesetdevetogodišnji profesor istorije iz Beograda Nebojša Jovanović čija je knjiga „Idemo na Zagreb“ (Dnevnik sa srpskim rezervistima) tada objavljena u Hrvatskoj. Zagrebačkom izdavaču Nakladi Pavičić ovo je četrdeseta knjiga po redu, ali ujedno i prvi roman o proteklom ratu napisan „s druge strane“.

Urednik ove izdavačke kuće Josip Pavičić domaćoj javnosti je knjigu Nebojše Jovanovića preporučio iz nekoliko razloga. Prvi je dobro napisano štivo, drugi je mogućnost da se na rat pogleda s druge strane, što je u Hrvatskoj do sada bilo nepoznato, a treći je autentično Jovanovićevo svedočenje o karakteru rata. Nebojša Jovanović je, naime, prve ratne godine proveo u Hrvatskoj, na frontovima u okolini Zagreba, Karlovca i Duge Rese. Mada su ovi gradovi pretrpeli velika razaranja, Jovanovićev zagrebački izdavač javno je posvedočio da njegov beogradski gost za čitavo to vreme nije ispalio nijedan metak.

Praljak mu čestitao

Knjiga „Idemo na Zagreb“, koja je na prečac osvojila književno tržište u Hrvatskoj, jugoslovenskoj publici nije nepoznata. Pod naslovom „Dnevnik sa rezervistima – historia vulgate“ u Beogradu je izašla još 1998. godine. Za hrvatsko tržište priređivač je odabrao daleko provokativniji naziv „Idemo na Zagreb“, ali je romanu ostavljen izvorni jezik. Ratne uspomene Nebojše Jovanovića pred hrvatskog čitaoca dolaze pisane ekavicom, ali u latiničnom izdanju:

„Tek sam od izdavača saznao da u Hrvatskoj nema ovakvih knjiga“, rekao je Jovanović na promociji svog romana u Zagrebu. „Moja knjiga je verodostojna i istinita i to je ono čime sam u njoj najzadovoljniji“, tvrdi bivši rezervista JNA koji se zagrebačkoj javnosti predstavio i kao „rojalista i nacionalista“.

Ovakav političko-ideološki portret beogradskog autora veoma je obradovao ne samo izdavača, nego i javnog promotera romana „Idemo na Zagreb“, stožernog generala Hrvatske vojske, Slobodana Praljka. Mada je široj javnosti, uglavnom, poznat kao rušitelj Starog mosta u Mostaru i kandidat za Haški tribunal, Slobodan Praljak srdačno je pozdravio „književnika i vojnika, štabnog oficira koji je sudjelovao u onome što mi zovemo agresijom i pri tome ostajemo“.

Ambijent Društva hrvatskih književnika u Zagrebu, Praljka je podsetio na stare teme o hrvatskim i srpskim nacionalistima koji su se veoma lepo družili i slagali, a to prijateljstvo žele da nastave i posle rata. Recitujući „Santa Marija dela salute“ Laze Kostića, hrvatski general prisetio se dana koje je proveo u Francuskoj 7 u Beogradu i pohvalio da je tamo, za razliku od Zagreba, uvek mogao da bude Hrvat. Svoje utiske o knjizi Nebojše Jovanovića „Idemo na Zagreb“ Slobodan Praljak sažeo je u rečenicu da se u romanu „ne prodaju muda za bubrege“.

Opisujući šta je zapravo hteo da pokaže svojom knjigom, Nebojša Jovanović govorio je o sukobu koji se, rekao je, odvijao između naroda i njegove sopstvene države koja ga je „namagarčila“: „Bio je to rat sa poluistinama s obe strane koje smo tek naknadno prepoznali. Čak je i laž bila bolja od poluistine, jer ona nije mogla da nas zavara. Oba naroda treba da se oslobode mitova koji su naš sporni prostor smestili u područje između Drine i Kupe. Između ovih maksimalističkih granica, često su se nalazili ljudi zatečeni pozivom na vojnu vežbu koja se pretvorila u rat iz koga mnogi nisu izvukli živu glavu.“

Ovakva definicija rata za koji Jovanović tvrdi da mu je u vojnoj knjižici ostao upisan samo kao „vojna vežba“, ponovo je potakla stereotipije o Srbima kao „ratničkom narodu“. Svestan ekscesa koje bi, uz neočekivanog gosta iz Beograda, mogle da izazovu ovakve polemike, general Slobodan Praljak odlučno je ustao u odbranu svojih „ratnih neprijatelja“. Pozivajući se na ratni staž, ali i određene teatarske i filmske ambicije Praljak je zaključio da Srbi ni po čemu nisu bolji ratnici od Hrvata, a upadljivo se trudio da onemogući svaki novinarski komentar koji bi Nebojši Jovanoviću mogao da pripiše „kolektivnu krivicu“ za prethodni rat.

Beogradski autor i njegov zagrebački izdavač upoznali su se, inače, na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Frankfurtu. Nebojšu Jovanovića privukla je činjenica da urednik Naklade Pavičić (koja se na domaće tržište probija uglavnom političkom publicistikom i istorijskom literaturom) zna da čita ćirilicu, a Josip Pavičić brzo je shvatio da je pred njim mogućnost novog književnog hita koji bi na lestvicama čitanosti u Hrvatskoj mogao da nasledi satirični roman „Ambra“ Ivana Aralice.



Beograd mu nije verovao

Uz predgovor u kome se zagrebački izdavač kategorički ograđuje od „bratstva i jedinstva“, „cmakanja po Skadarliji“ i „leskovačkih mućkalica“, roman je brzo osposobljen za hrvatskog čitaoca. Pogotovo iza rečenice u kojoj je izdavač još jednom rezolutno poručio građanima susedne države: „Ne mrzimo vas, nego smo prema vama ravnodušni, kao narod nas jednostavno više ne zanimate! Na Hrvate više ne računajte!“

Po povratku u Beograd razgovaramo sa Nebojšom Jovanovićem, rođenim u Loznici, istoričarem koji je zaposlen na mestu urednika za istoriju u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu. Pun je zagrebačkih utisaka, veoma zadovoljan promocijom svoje knjige, i najavljuje:

„Prvo izdanje romana ʼIdemo na Zagrebʼ prodato je u 1500 primeraka a ovo drugo, štampano u 3000 primeraka, već je skoro rasprodato. Sprema se i treće izdanje, a postoje izgledi da se ova knjiga pojavi na slovenačkom i austrijskom tržištu. Moram priznati da sam bio iskreno iznenađen nekim podacima. Jedan čitalac iz Rijeke je rekao kako je uzeo knjigu u ruke, počeo da čita, i shvatio da ne može da je ostavi, pa je tako dva dana izostao sa posla.

U Zagrebu sam boravio četiri dana, a trećeg dana dok sam kupovao novine i cigarete, već su me pozdravljali na trafici stavljajući mi do znanja da znaju ko sam. Ruku na srce, svi zagrebački mediji bili su puni priče o meni, a moj izdavač Josip Pavičić kaže mi da odjek mog gostovanja i dalje traje.“

Koliko je knjiga „Dnevnik sa rezervistima“ prošla nezapaženo u Beogradu, odnosno Srbiji, toliko je njeno hrvatsko izdanje pod promenjenim nazivom napravilo pravi bum.

Kako se desilo da je roman Nebojše Jovanovića ovde ostao potpuno nepoznat?

„Kada sam 1998. godine odneo svoj roman jednom velikom beogradskom izdavaču, on je odbio rukopis i rekao da je to priča koju mogu da pričam svojim prijateljima uz pivo, ispred prodavnice u Loznici. Pomislio sam da mi nema druge nego da se baš obratim svojim prijateljima i tako su mi pajtaši pomogli da Nemanja Nedeljković u privatnom izdanju objavi ovu knjigu u tiražu od 1000 primeraka. Nisam imao nikakvu promociju, njen izlazak je bio jedva obeležen, a bez para čak sam sam napravio ilustraciju za korice. I onda je prošlo tri godine dok nisam na Sajmu knjiga u Frankfurtu sreo Josipa Pavičića i zatražio sa njegovog štanda dve knjige, a ja njemu, u zamenu, dao ovaj svoj roman i ʼLeksikon ličnosti u srpskim udžbenicima istorijeʼ. Posle samo mesec dana on se javio i pitao me da li se slažem da on to objavi.“

Da li je knjiga u potpunosti ista kao i original na srpskom, budući da je ekavicom štampana na latinici? Naš sagovornik nam pokazuje šta mu je izdavač dopisao:

U originalnom izdanju stoji na jednom mestu sledeći tekst: „Ponedeljak, 7. oktobar, svitao je jedva, s maglom i kišom, teškom, pravom jesenjom...“ A u hrvatskom izdanju „Idemo na Zagreb“, čiji je podnaslov inače „Dnevnik sa srpskim rezervistima“, stoji: „Ponedeljak, 7. oktobar, dan raketiranja Banskih dvora, svitao je jedva, s maglom i kišom, teškom, pravom jesenjom...“ Ako ne računam nekoliko slučajnih prevoda na ijekavicu, to bi bilo sve što je promenjeno u ovom romanu. Naravno, ako ne računam naslov koji me je prvo zgrozio, jer mi, zapravo, nismo išli na Zagreb već da deblokiramo kasarnu u Karlovcu što je bio zadatak moje brigade.

Nebojša Jovanović je bio rezervista u ratu 1991. i roman je napisan na osnovu dnevnika njegovih prvih mesec dana na ratištu. Nekoliko hrvatskih generala koji su bili na promociji knjige u Zagrebu čestitali su mu što je verno opisao sve ono što se događalo iz sata u sat, te je knjiga sa istorijskog stanovišta veoma pouzdana, do čega je autoru posebno stalo:

Insistirao sam i na preciznoj definiciji tog rata što mojim domaćinima nije bilo nimalo pravo, ali ja sam istoričar i rezervni oficir i znam da to nije bio rat Srbije protiv Hrvatske, već rat JNA protiv paravojnih jedinica u Hrvatskoj. General Praljak mi je na konferenciji za štampu čestitao na iskrenosti i uverljivosti, razgovarali smo malo o istoriji i našim srpsko-hrvatskim odnosima, a ja sam prisutnima rekao da nam, očigledno, nije trebalo da ikada živimo u istoj državi. Proveli smo sedamdeset godina u istom krevetu, a da za to vreme čak nismo uspeli da se nagodimo ko je muško a ko žensko i da smo se na kraju oko toga potukli. To je njima bilo veoma simpatično.

Nije hteo da ratuje

Jedan novinar je na konferenciji za štampu rekao kako Nebojša Jovanović svojom kljigom pokušava da spere krivicu sa srpskog naroda na šta je književnik odgovorio:

„Ništa ja ne spiram ovom knjigom samo hoću da kažem da nije Srbija ratovala protiv Hrvatske i da je svest mobilisanog čoveka bila samo da sačuva živu glavu i vrati se kući. I još sam se našalio, rekavši da smo hteli da idemo na Zagreb, mi bismo sigurno i ušli u njega, ali to nam nije bio cilj.“

Kaže naš sagovornik kako nije razgovarao sa generalom Praljkom o tome zašto je ovaj srušio most u Mostaru jer bi ga to pitao da je ovaj bio u Beogradu, ali ne propušta da kaže:

„Ja sam tamo dao mnogo golova. Rekao sam sve što mislim i njihovi su mediji sve objavili. Bilo im je, valjda, zabavno. Objasnio sam im da nisam ni hteo da ratujem, te prema tome ne razumem zašto oni slave pobedu. Međutim, sve je to bilo u jednom, do kraja, prijateljskom tonu govorenja istine u lice od strane jednog patriote, ili čak nacionaliste, čega se ja ne stidim. Baš zato što sam bio jedan normalan patriota i nacionalista, moja knjiga u ono, Miloševićevo vreme, i nije mogla da ima prođu pošto način na koji sam ja opisivao svoje ratovanje, nije odgovarao onima koji su tada vladali i stvarali sliku o nekakvom srpskom Rambu ili već ne znam kakvom natčoveku, ratniku.“

NIN-ov sagovornik ne krije zadovoljstvo što je njegova knjiga kao pogled s druge strane izazvala takvu znatiželju u Hrvatskoj, ali je uveren da tome doprinosi, pre svega, pouzdanost njegovog svedočenja i lakoća kojom priča. Uskoro će imati i promociju knjige u Rijeci, a o onom beogradskom izdavaču koji mu je odbio „Dnevnik sa rezervistima“ razmišlja kao o čuvenom nemačkom producentu koji je odbio Bitlse na početku karijere jer u njihovu ploču nije vredelo ulagati!

Autori: Radmila Stanković, Zorica Stanivuković
Izvor: NIN