Ne samo o poslu – Dragan Velikić

Najbezbrižnije godine proveo kao muzičar.

Pisac je svoje umeće potvrdio i u „Ruskom prozoru” tako što mestima dodeljuje ulogu „sporednih junaka” u svojim romanima, ali glavnu ulogu u njegovom životu ima sin Vid.

Dragan Velikić je rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za „Nin”, „Vreme”, „Danas”, „Reporter” i „Status”. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Koji su događaji, ljudi i mesta za Vas bili posebno važni, bilo da su nadahnuli Vaše romane, uticali na Vaše stavove i interesovanja, ili Vas usmerili u određenom životnom pravcu?

Krenimo od prostora u kojem sam odrastao. U mom slučajuto je bila jedna oronula vila u Puli, u starom delu grada, sa čije terase sam imao pogled na luku i okolinu kao na dlanu. Prostorte vile je mesto koje pamtim svim čulima, tu sam „formatizovan“. U detinjstvu upijamo proporcije sveta koji nas okružuje. Govorim o vremenu kada sam prvi put sam zakoračio na ulicu, i otisnuo se u veliki svet. Prizori sa tih „putovanja“ čine najdublji sloj moje memorije.Šta god pisao, odatle sve počinje, tu je moj trezor.

Pre Pule, pamtim nekoliko prizora sa Novog Beograda. Horor odlaska na šišanje kod brice Miše na Tošinom Bunaru. Jednu plovidbu sa ocem ratnim brodom „Sava“ na nekoj kraćoj destinaciji Dunavom. Verovatno do Smedereva.

Danas, kada sam uveliko potrošio veći deo trake vlastitog života, ti nemi kadrovi – pre priča koje su u međuvremenu nastale – jesu najvažniji sloj koji bih da otkopam. Tu ne mogu biti sveznajući pripovedač, već samo Šliman na putu za Troju.

Na moje formiranje su svakako uticale godina studija u Beogradu.Usvoj rodni grad se uvek vraćam. Tu je moja stalna adresa. Međutim, bez odlazaka iz Beograda ne bih bio takav kakav jesam. Beč je onaj treći grad, u kojem žive neki moji junaci, i gde sam skoro kao kod kuće.

Kada ste „znali“ da ćete biti pisac, i da li ste se kasnije predomišljali, kolebali, uzimali u obzir i neke druge mogućnosti... pa ih sasvim odbacili, ili zadržali kao razbibrigu, hobi, neispunjeni san...?

Biti pisac, bilo je prvo zanimanje koje sam poželeo. I ma koliko sam se godinama zanosio muzikom – veoma intenzivno sam svirao orgulje i električni klavir – ostao sam dosledan profesiji pisca. Negde početkom šezdesetih godina prošlog veka, na našu adresu u Puli dva puta godišnje stizali su kompleti Srpske književnosti u sto knjiga. Pamtim miris tih pošiljki, golubije-plavu boju platnenih korica i bele ovitke od kvalitetnog papira. Bio sam strastveni čitalac. Iako sam slutio da je književnost moje jedino odredište, počeo sam da pišem kasno, tek nakon studija opšte književnosti.
 

Studirali ste književnost, što se nekako i očekuje od jednog pisca Vašeg kalibra, ali ste se bavili i muzikom, pisali kolumne na aktuelne teme, prihvatili mesto ambasadora u Beču. Da li su to bili „izleti“, „iskoraci“ iz spisateljskog usuda, ili paralelni život, ili izazov da se oprobate u nečem sasvim drugačijem? Šta Vam je od toga bilo najteže, ili najveće iskušenje, a šta najzabavnije?

Ne budimo patetični, biti pisac nije usud, to je izbor. Kao što je sve u životu izbor. Druga je stvar, da li to želimo sebi da priznamo. Ne mislim da bavljenje nekim drugim zanimanjima ugrožava zanat spisateljski, naprotiv, nova znanja samo proširuju naš svet, obogaćuju nam iskustvo. Iz čega se piše nego iz vlastitog iskustva. Istina, dok sam se u mladosti bavio muzikom nisam pisao. A nisam pisao ni tokom četvorogodišnjeg ambasadorskog mandata u Beču. Međitim, postoji vreme kada se riba lovi, i vreme kada se mreže suše.Najzabavnije i najbezbrižnije su bile godine dok sam bio muzičar, a najteže one ambasadorske.
 

Dobitnik ste mnogobrojnih nagrada i priznanja, najnovije je ovo iz Budimpešte. Koje Vam je najdraže i zašto?

Ne preterujmo, nisu mnogobrojne, ali su jedne od najvažnijih, i nisu došle isuviše rano. Nagrađivan sam kao već formiran pisac, hoću da kažem nagrade me nisu otkrile. Nagrada Miloš Crnjanski je prva koju sam dobio za roman Via Pula. Bilo je to na početku. A onda sledi dvadeset godina pisanja i objavljivanja bez nagrada. To je vreme „događanja naroda“, kada su i sve institucije kulture pretvorene u ispostave jednoumlja koje je zavladalo Srbijom. Ako ste telalili zvaničnu priču u tom bednom horu ili „mudro“ ćutali, našlo se uvek dovoljno nagrada i priznanja. Međutim, ukoliko ste se suprotstavili, onda bi postali persona non grata, trinaesta vila za koju nije bilo escajga na zvaničnoj gozbi. Ali i bez nagrada, u međuvremenu sam stekao svoju publiku, prevođen sam na mnoge jezike. Zatim se desilo da za Ruski prozor dobijem dve naše najvažnije nagrade, Ninovu i Nagradu Meša Selimović, kao i Srednjoevropsku nagradu u Beču.

Ja sam pisac grada, i veoma me je obradovala Nagrada grada Budimpešte, koja se izuzetno retko dodeljuje strancima. U obrazloženju žirija rečeno je da me nagrađuju zbog nepristrasnog i uverljivog portreta Budimpešte ostvarenog u nekoliko mojih romana. U Ruskom prozoru taj portret se provlači na blizu stotinu strana.
 

Čime se posebno ponosite, šta smatrate svojim najvećim postignućem dosad, i da li ima nečega što biste izmenili u svojoj prošlosti, kad biste imali moć da se vratite unazad kroz vreme?

Sin Vid je moj najveći razlog za ponos. Ne bih menjao ništa u svojoj prošlosti, što nikako ne znači da nisam grešio,niti da mi se život ostvarivao u najboljojoj varijanti. Međutim, naknadne korekcije, i kada bi bile moguće, nastale bi intervencijom sveznajućeg pripovedača, a to je negacija onog najuzbudljivijeg u životu – iskustva prvog puta.Vrednost života je u njegovom totalitetu i neponovljivosti.I propušteno je biografija, zapisao sam u Ruskom prozoru.

Šta je najvažnije u (ozbiljnom) spisateljskom poslu? Da li se, u vreme kad informacije, ideje i zapažanja munjevitom brzinom putuju internetom i razmenjuju se preko društvenih mreža, postavlja pitanje nove uloge i definicije književnosti?

Ne prilagođavati se, ne kalkulisati, ne baviti se sudbinom dela u toku pisanja, jer visoko „c“se ne postiže ukoliko nismo sasvim u onome što želimo – ne da opišemo – već da stvorimo.Nema tu nikakvih tajni, piše se iz vlastitog iskustva, svejedno da li koristimo olovku, pisaću mašinu ili kompjuter. Brzina procesora i obim memorije laptopa zaista su nebitni za književno delo. Naravno da danas, kada nam se u toku života dogodi nekoliko tehnoloških revolucija, književnost nema onu ulogu u formiranju mladih generacija kao nekada. Ali, ne vidim u tome ništa loše, ni po mlade, ni po književnost. Nešto je sasvim drugo sama estradizacija kulture na globalnom nivou, svođenje umetničkog dela isključivo na robu, svejedno da li govorimo o romanima, filmovima ili instalacijama likovnih umetnika. Provokacija je postala važnija od samog dela. Galeristi rukopolažu slikare određujući nekada enormne cene pojedinih dela.Vrednost jednog filma meri se budžetom. Prošla su vremena kada su u razmaku od svega nekoliko godina nastajala remek-dela Viskontija, Felinija, Fasbindera, Antonionija, Kurosave, Tarkovskog, Vendersa, Bertolučija...Na sreću i danas imamo veličinine poput Almodovara i Kaurismakija, ali i čitave kohorte besmislenih, vrlo popularnih filmadžija poput Tarantina, na primer.

Velikić sa Peterom Handkeom u Beogradu 1994.

Međutim, kako god iznova definisali ulogu književnosti, autentična dela će ostati. Ona manjina koja čita, recimo, Proljeće Ivana Galeba, Vladana Desnice, uvek će postojati, kao i milionska publikaPedeset nijansi sive, s tom razlikom, što već koliko sutra,umesto nijansi sive imaćemo neku drugu farbu, a Proljeće Ivana Galebaživećeparalelno sa budućim velikim delima, jedno pored drugog, a ne umesto.
 

Često se kaže da roditelj isto voli svu svoju decu, a da su piscu sva dela podjednako draga. Ipak, postoji li, među Vašim knjigama, neka za koju ste posebno vezani?

Svaki roman koji sam napisao suma je iskustva i doživljaja svakodnevice koju sam živeo.Prvi roman, Via Pula, značajan mi je jer sam nakon njega znao da ću biti pisac. Sledeći roman,Astragan,po mišljenju kritike i publike ponovio jeuspeh Via Pule. Postao sam, dakle,pisac.U svojim kasnijim romanima nastojao sam da izrazim svoj unutrašnji svet, da ga pretočim u stvarnost literature. Ono što kao čitalac tražim u književnim delima jeste otisak vremena, duh epohe. Takve knjige nastojim i sam da pišem.Posebno su mi važni Ruski prozor i Bonavia, jer mi se čini da sam u tim romanima proširio granice svog sveta, i otisnuo se u terra incognita.

Imate li neku neostvarenu želju, odnosno planove na kojima sad radite?

Neostvarene željeuvek postoje. Kakav bi to život bio ukoliko bi nam se sve što poželimo i ostvarilo. Početkom iduće godine moj izdavač „Laguna“ objaviće novo izdanje Ruskog prozora.

Roman koji trenutnopišem još je daleko od kraja, međutim, uveliko sam se udaljio od početka. Nalazim se negde na sredini, kada samo delo uspostavlja vlastitu gravitaciju. I kada pisanjepostaje omamljujuća avantura.
 

Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: Magazin, Politika