„Ne nauditi“ - Scene iz života neurohirurga

„Teško je prihvatiti činjenicu da sisaljku zapravo guram kroz misli, emocije i razum, te da su sećanja, snovi i refleksije sačinjeni od pudinga“, jedna je od prvih rečenica u knjizi „Ne nauditi“ Henrija Marša koju je ovog leta objavila izdavačka kuća Laguna. Knjiga je privukla veliku pažnju kao verovatno prva lična ispovest neurohirurga. Ovom profesijom, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, bavi se nešto više od 33.000 ljudi, od kojih je jedan rešio da čitaoce povede u operacione sale, bolničke sobe, ali i da ih upozna sa porodicama pacijenata, kao i sa mislima, dilemama i osećanjima jednog hirurga

Mada početak knjige naizgled obećava potragu za suštinom čovekove svesti, kroz koju će se čitaoci još više diviti mozgu i njegovoj nedokučivosti, osim nekoliko scena u kojima hirurg napominje da u slobodno vreme katkad čita šta filozofi kažu o odnosu uma i tela, sličnih razmišljanja o mozgu u knjizi nema. Razumljivo, za hirurga je to još jedan deo tela koji treba „popraviti“. Opisujući svoju karijeru, Marš, kao jedan od vodećih londonskih hirurga, koji je pred penzijom, daje i sliku obrazovnog sistema u kome kao srednjoškolac nije odabrao nijedan predmet koji se bavi prirodnim naukama pa mu je put ka studiranju medicine bio zatvoren sve dok nije pronašao fakultet gde je takvo predznanje uz dodatne ispite moglo „da prođe“.

Pored uspešne karijere u Londonu, Henri Marš je pomogao razvoju neurohirurgije u Ukrajini nakon raspada Sovjetskog Saveza. U knjizi opisuje svoje utiske sa putovanja u ovu zemlju i saradnju sa tamošnjim kolegama i govori o onima koji nisu želeli da sarađuju, a svakako je najemotivnija uspomena na devojčicu Tanju čije lečenje nije uspelo. Listajući stranice nailazite na čitav niz pojedinačnih i ličnih priča kroz koje često provejava i patetika, jer je o životu, bolesti i smrti izgleda teško drugačije pisati. Međutim, za laike je ovo jedna nova perspektiva svega što se događa u bolnici. Lekar nije ni svemoguć ni neznalica, on je jednostavno čovek.

Osim što je napisao popularnu knjigu, u kojoj je dok govori stručnim terminima voljan i da ih objasni, Marš je učestvovao i u snimanju dokumentarnih filmova, a od njega su tražili savete i scenaristi igranih serija. Zapravo, idealni čitaoci knjige „Ne nauditi“ jesu oni koji sa uživanjem prate serije o bolnicama. I ovde će naći lične emotivne priče pacijenata, zabrinute ili čak nezadovoljne, ljutite rođake, i imaće osećaj da prisustvuju detaljno opisanim operacijama. Sve će to dobiti iz prve ruke, od čoveka koji godinama zaviruje u tuđe mozgove i koji o tome ima bogato znanje.

Marš je u svojim sećanjima ostavio materijala i onima koje interesuje odnos između članova jednog tima u operacionoj sali, priznavši da bi voleo da je uloga hirurga još dominantnija. Često u takmičenju sa specijalizantima ko će povući važniji potez, seća se dana kada je i sam čeznuo za prilikom da radi jer se u praksi hirurgija najbolje uči. Pa ipak, i dalje želi da neke zahvate sačuva za sebe, ne toliko zbog nepoverenja u specijalizante koliko zbog želje da ne propusti nijednu priliku da sam nešto uradi. Pošto iskreno želi da se poslu posveti na način koji on smatra ispravnim, čini se da se nikada nije navikao da uz sebe ima čitav tim, u kojem na primer anesteziologu ne odgovara termin operacije jer nema ko da mu čuva decu, ili se pak sestre dovijaju da naprave raspored tako da ispoštuju sve pacijente…

U knjizi je predstavljen odnos između čoveka i čoveka pre nego između lekara i pacijenta. Čak i onda kada hirurg sa pacijentom i njegovom porodicom razgovara krajnje profesionalno i racionalno, kasnije, u trenucima kada ostane sam sa svojim mislima, suočava se ne samo sa bolešću tih ljudi, već i sa njihovim životima. Imajući sve to u vidu i oslanjajući se na svoje znanje, mora da donese odluku: da li operisati pacijenta? I dok pre operacije razmatra sve što mu je poznato o pacijentovom životu, a nakon nje strepi dok ulazi u bolničku sobu u kakvom će stanju zateći pacijenta, za vreme operacije takvog pristupa gotovo da nema. Mozak postaje entitet za sebe, zadivljujući i nikada do kraja jasan i predvidiv. Ipak, suočavanje sa čovekom čiji mozak operišete ne može biti lako, pa Marš kaže da nekadašnja praksa kompletnog brijanja glave nije bila neophodna kako bi se sprečila infekcija, već da su lekari nesvesno hteli da pacijenti liče jedni na druge, kako njihove razlike ne bi podsećale lekare da u svojim rukama imaju neponovljiv ljudski život.

Koliko se razlikuju ličan i profesionalan odnos prema bolesti, ali i smrti, najbolje se vidi u Maršovim opisima situacija kada su se razboleli najbliži članovi njegove porodice. Tada se hirurg ponašao slično članovima porodice onih koje je lečio. Nepoverljiv je prema kolegama, uplašen, a povremeno i neracionalan. U njegovim sećanjima ne može biti osude za one koji su se slično ponašali kada je on bio samo u ulozi lekara. U svakom njihovom postupku video je jednu želju – produžiti život. Posmatrajući teško obolele kojima bi život mogao naneti viša zla nego smrt, često se pitao zašto se ljudi tako čvrsto i po svaku cenu drže za život, a onda je i sam želeo to isto.

Svakodnevicu čine i velike dileme kako lečiti pacijenta i susreti sa smrću, koju neurohirurzi doduše retko gledaju neposredno, ali često znaju da će uskoro neminovno nastupiti. Kao jedan od najtežih aspekata ovog posla Marš opisuje susret sa pacijentima koji posle operacije imaju veće komplikacije nego pre. Mada su pacijenti upoznati sa svim mogućim rizicima, i mada većina posledica nisu greška lekara, trenutke u kojima se Marš najlošije oseća najbolje ilustruje priprema ulaska u sobu kod mlade žene koja je posle operacije ostala paralizovana. Mada je u svojoj karijeri pomogao mnogim ljudima i svestan je da je izabrao profesiju spasioca i zavoleo je, kroz čitavu knjigu kao da se ponavlja Maršova rečenica: „Kada si neurohirurg, moraš se pomiriti sa tim da ćeš nekim ljudima upropastiti život.“

Autor: Jovana Nikolić
Izvor: odiseja.rs