Ne dao bog da sam Igor Marojević

„Ne slažem se sa time da književnost treba samo da postavlja pitanja, mislim da bi trebalo i da ponudi neke odgovore. Ali nikakve konačne, i ne samo jedan. Prva moja knjiga posle tri godine i prvi roman posle šest, prvo moje delo pisano iz likova, ne iz radnje, a što se tiče onih, ženskih, sve imaju zasebno viđenje o tome kako u savremenom Beogradu žena, i pored svih prepreka, može da ostane dama.



Sve su to Prave Beograđanke. Poneka od njih, uprkos dugoj potisnutosti tog pojma, želi da bude i fatalna. U ovom romanu definisao sam svoje junakinje i junake i pustio ih da, već prema svojstvima koja sam im dao, sami odrede kojim će putem, ako ostaju u Gradu, šta iz njega da izvuku na videlo, sami da prođu radnju kroz ono na šta su se trenutno odlučili: kroz glamurozne poslove s polumračnom podlogom, od kojih su neki i kreativni, ili promenu identiteta, ili kriminal... ili, bolje, kroz potrebu za ličnim trijumfom nad samoćom, potrebu za ljubavlju, potrebu za fatalnom ljubavlju...“, kaže Igor Marojević povodom izlaska svoje nove knjige, dugo očekivanog romana „Prave Beograđanke“, objavljenog u Laguni, a koji uz tri već izašla autorova narativa s temama iz savremenog Beograda treba da čini piščevo Beogradsko petoknjižje. Iz štampe sveže izašli i još svežije čitan, šesti Marojevićev roman opisuje obe strane života, visoku i nisku, savremenog Beograda, savremene probleme njegovih stanovnica, dovoljno empatijski da u većem broju slučajeva deli sa njima i sreću i tugu, ali ne uvek. Ceo ovaj roman odiše igrom uživljavanja i distance, koja se poštuje i kao vrsta hladnokrvnog suđenja i kao deo privatnosti. Stiče se utisak da je u odnosu na prethodni, „Majčinu ruku“ (2011), u kontekstu svojevrsnog dubokog minimalizma njegovih narativa od „Partera“ (2009) naovamo, roman „Prave Beograđanke“ direktnije napisan, sa preciznijim opisima i znatno uzbudljivijom i bržom radnjom, sa upotrebom manje suvišnih reči, Naravno, pritom imamo na umu sve razlike ova dva romana, uostalom drugopomenuti, kao i ostali istoriografski narativi, za razliku od „Pravih Beograđanki“, spada u sasvim drugačije Marojevićevo petoknjižje u nastajanju, Etnofikciju.

O komercijalnim ambicijama vezanima za knjigu, svedoči i činjenica da je prvi tiraž 3.000 primeraka.

Koliko su Emilija Reljin, Aleksandra Rakin, Nina Obradović... različite kao zasebni tipovi pravih Beograđanki i šta su po vama prave Beograđanke?

Sve su one u izvesnom smislu pripadnice nekog društvenog mejnstrima ali na sasvim drugačije, katkad oprečne načine, žive zasebne prakse damstva, ili se sudare u životu, zavisi od toga kuda su krenule, kome... Jedna od važnijih junakinja žudi za pozitivnošću po svaku cenu, druga je realpolitična pa život shvata kao pakao u kojem je nesporan izraz damstva u dostojanstvenom propadanju, treća je neka kombinacija prvih dveju, a možda je i pomalo kobna, dve od njih tri su promiskuitetne, ali nisu to jedine prave, bez navodnika i sa njima, beogradske dame, ima još takvih i drugačijih u romanu... Ne slažem se sa time da književnost treba samo da postavlja pitanja, mislim da bi trebalo i da ponudi neke odgovore. Ali nikakve konačne, i ne samo jedan. Recimo, čini mi se da ovaj roman predočava više mogućih tipova damstva primenjeno na razne promene u tretmanu termina i na uzavreli život iscrpljenih u glavnom gradu večite tranzicije. Neka svaka čitateljka i svaki čitalac koje to zanima, za sebe potraže odgovor po sopstvenom senzibilitetu, i ne samo na pitanje mogućeg damstva u savremenom Beogradu, nego i na druga pitanja koja se otvaraju u knjizi.

Primetna su pitanja izdržljivosti ženskih ali i muških uzvišenih principa u sumornoj i sve oskudnijoj stvarnosti ali i pitanje da li dama može da na bilo koji način posluje s kriminalcima i može li to da ostane i kad je s kriminalcem... Mislite li da čitaocu uvek nudite više mogućnosti tumačenja? Čitao sam većinu vaših knjiga i nisam primetio naročitu pravilnost u tome?

Ni ja. Ima među tim knjigama i onih, ne baš najuspelijih. Onih koje sam, greškom, objavio pre nego što bih u završnom čitanju čuo neki strukturni škljoc, naglo osetio da je tekst dovoljno zaokružen. Takve moje knjige slabije podigravaju čitaoca i ostavljaju mu manje prostora za doživljaj, uopšte manje doživljajnosti. Inače, još u „Dvadeset i četiri zida“, ako se sećaš, a prva verzija je iz 1998, čitaoci, u zavisnosti od ličnog senzibiliteta ili trenutnog duševnog stanja, mogu da prepoznaju kraj romana i kao na neki način tragičan, i kao hepiend, reakcije i jesu bile oprečne. Mislim i da u nekim drugim mojim narativima ima sličnih strukturnih ili dramaturških dvosmislica.

„Prave Beograđanke“ su možda, kad se sve odvaže, vaš prvi hiperrealistički roman?

Mislim da će se za dve-tri godine čitati kao sasvim realistički. Na umu imam opisano ubrzavanje periferije u odnosu na uslovni centar grada, opisanu stopu kriminala i korumpiranosti policije. I te dve kategorije trpe ubrzavanje u romanu ali i u Srbiji, samim tim: pre svega u Beogradu. Ali opisujući kako sam likove pustio da vode radnju, nisam rekao da sam nastojao da ne dam sebi da ih upoznam do kraja, jer ko sam ja da to sebi dozvolim pošto čovek ne poznaje do kraja ni sebe. Samo hoću da kažem da na neki način nisam ja sam po sebi odlučio da u romanu, osim o ljubavnim koalicijama i njihovim parčanjima, odnosno nadanjima, nekad ostvarenim a nekad ne, bude i reči o aktuelnoj korumpiranosti svih sektora društva, od državotvornih do alternativnih, preko glamuroznih korporacija, o aktuelnoj korumpiranosti čak i provoda na splavovima. O tome su više od mene odlučile moje junakinje, pa i moji junaci.

Da li su oni onda odlučili i o tome da ovo bude prvi roman u kojem fikcionalizuješ sebe, imenom i prezimenom?

Zapravo, jesu. Ne bih mogao da uzmem tu slobodu da pišem kako hoću, znači kad treba i negativno – o konkretnim ženama i ljudima koje sam upoznao a da se pri pretvaranju građe u junake nisam najnegativnije i najbrutalnije poigrao sa sobom. Tako da doživljavam da sam u tekst uveo lik Igora Marojevića iz moralnih razloga. Inače, ne dao bog da mi se desi što se u romanu zbiva tom Igoru Marojeviću. Nisam želeo to ni svojim junacima, pa im je na kraju svima bolje nego njemu.

Da li je čudno da pisac sebe stavlja u roman?

Da li je to čudno - kome? Ako već rado nagađaš, možda je to čudno tebi? Samim tim bi, tom logikom, trebalo da se sada i ja iščuđavam. Evo, da pitam sad ja tebe: čemu se to iščuđavaš?

Pretpostavljam, čemu i Filip David. On tvrdi da ste pisali o svom alter egu na neviđen način, a ja čemu se čudim, meni je to nevažno, to je individualno?

Ne čudi se neko samim tim što konstatuje. Ali dobro, molim te, šta je na redu?

Kakva je razlika između vašeg romana „Prave Beograđanke“ i onog koji lik Marojevića započinje a drugi čovek završava u vašem romanu, te scenarija za film pod istim naslovom? Koje su sličnosti ta tri teksta?

Pretpostavljam da je tekst romana kojim je glavni junak nastavio tekst lika Igora Marojevića identičan mom šestom romanu, ovom čiji primerak držiš, a šta je u scenariju „Pravih Beograđanki“ nemam ti pojma, to su filmska posla, ja sam tu laik. Mada, znajući glavnog junaka Petra Belana, i tog, da kažem, bivšeg Marojevića, tema skripta mora se ticati mogućnosti damstva i famfatalštine u današnjem Beogradu, kao što je to slučaj i sa dva pomenuta romana. Sličnosti tih triju tekstova su pre svega tematske: svaki ispituje prefinjeniju decentnost, ako je to srž damstva, odnosno teško odoljivu zavodljivost, ako se to graniči s kobnošću u tim stvarima. Želeo sam da kroz junakinje koje si pomenuo u jednom od prvih pitanja, ispitam mogućnosti življenja po načelima koje iziskuje primena pojmova dama, pa i fatalna žena, danas i ovde. I iz čega ona možda  sve da nastane; možda moja junakinja Aleksandra Rakin koja je, kako veli, u dve ozbiljne veze, ispada natprosečno zavodljiva pošto je, u okruženju slabih, ekonomski i vojno višestruko poraženih muškaraca, natprosečno žedna ljubavi?
 
Autor: Aleksandar Saša Ilić
Izvor: danas.rs