Navike koje će nam doći glave

Planeta Zemlja je većinu svog postojanja bila burno i prilično smrtonosno mesto za život. Pet puta dešavala su se masovna izumiranja koja su kasnije dovodila do toga da se čitav biljni svet iznova rekonstruiše. Poslednji put kada se to desilo meteor prečnika većeg od deset kilometara udario je u Zemlju snagom dva miliona puta većom od siline udara najveće hidrogenske bombe koja je ikada isprobana. Šezdeset šest miliona godina od tada priroda je rekonstruisala živi svet, iznova stvarajući i usavršavajući diverzitet bioloških vrsta. Jedna od posledica ponovo uspostavljenog biodiverziteta je i nastajanje hiljade novih oblika života, između ostalih i ljudske vrste.

Holocen, razdoblje u istoriji Zemlje koje mi smatramo svojim dobom, jedno je od najstabilnijih razdoblja u dugoj povesti naše planete. Deset hiljada godina prosečna temperatura na njoj nije varirala više od 1°C. Ovakva klima omogućila nam je da svojom inteligencijom predvidimo vreme i koristimo prirodu u svoju korist.

Paradoksalno, najubojitije oružje po naše okruženje koje je ljudska vrsta ikad izumela nije ni vatra, ni puška, a može se takmičiti i sa biotehnološkim oružjem: u pitanju je kultura. Dok smo evoluirali, mozak nam se razvijao takvom stopom da to ukazuje na sticanje jednog od naših najkarakterističnijih obeležja – sposobnosti da do jedinstvenog stepena razvijamo kulturu. Kulturom kao obrascem ponašanja karakterističnim za našu vrstu i jezik kao njenim artefaktom kojima prenosimo kulturne kodove, uspeli smo da brzo i efikasno potomcima prenesemo svoje lekcije o životu, tako da je svaka sledeća generacija lakše i udobnije živela. Jedan takav korak u evoluciji koji je značio bezedniji život u izvesnijim okolnostima bilo je napuštanje sakupljanja biljaka i lova na životinje i usvojanje sasvim novog način života. Ljudske zajednice su počele da obrađuju zemlju.

Poljoprivreda je pružila lakši život prvim ljudskim zajednicama jer više nisu zavisili od lova a predvidiva klima i bogat ekosistem omogućili su ljudima da više upravljaju svojim životima.

Poljoprivreda je promenila odnose između čoveka i prirode. U početku smo vladali u jednom skromnom stepenu svojom životnom sredinom, a onda smo zbog biljaka počeli da pripitomljavamo prostrani svet. Podizali smo zidove da zaštitimo biljke od vetra. Sadili smo drveće da njegovim hladom zaklonimo svoju stoku od sunca. Počele su da se menjaju i biljke i životinje na kojima smo primenjivali ovakvu selekciju. Prosto rečeno, počeli smo da menjamo svet oko sebe.

Zamajac joj je jačao sa svakim novim pokolenjem i svakom tehnološkom inovacijom  civilizacija je rođena. Izmišljen je, pa usavršavan, pogon na vodu, na paru, na električnu struju, i na kraju su dostignuta sva ova ostvarenja koja su nama danas poznata. Svako pokolenje u ovim sve složenijim društvima bilo je, međutim, u stanju da se razvija i napreduje samo zahvaljujući tome što je priroda ostajala stabilna i što smo mogli da se oslonimo na nju da će nam obezbeđivati potrebne sirovine i uslove. Zaboravili smo šta su uslovi koji su stvoreni da bi počela naša evolucija i prosperitet. A to je predvidljiv stabilan ekosistem na koji možemo da se oslonimo.

Kroz priču o svojih 94 izuzetnih godina na ovoj planeti, čije smo najdagocenije trenutke gledali na malim ekranima, tokom kojih je svetska populacija narasla sa 2,3 miljarde na 7,8 milijardi – pri čemu je ugljenik u atmosferi porastao sa 280 miliona molekula na 415 molekula a procenat preostale netaknute prirode sa 66 na 35 posto – ser Dejvid Atenboro u knjizi „Život na našoj planeti“ objašnjava: mi smo zaista ti koji će dovesti do ekološke katastrofe. Naše navike i rutine koje se prenose kulturom, ustanovljeni i sve lakši obrasci života dovode do toga da smo postali ekološka napast za planetu Zemlju. Već između 2040 i 2050. godine ceo sever zemlje – koji obuhvata čak četvrtinu kopna na severnoj Zemljinoj polulopti – mogao bi da se pretvori u blatnu kupku pošto se bude otopio led koji je povezivao zemlju. Atenboro predviđa humanitarnu krizu svetskih razmera, napuštanje planete zemlje oko 2100. godine kada se može desiti najveća prinudna seoba ljudskih bića u čitavoj našoj povesti.

U svetlu pandemije koju trenutno preživljavamo tokom koje je ova knjiga i nastala kroz imejl prepisku između Atenboroa i Džonija Hjuza, što govori da ovaj summa summarum svog života ni sam Atenboro možda ne bi napisao da se jedva ovakva humanitarna katastrofa nije već desila – jasno je da i te kako nismo pripremljeni na promene koje predstoje, da smo uljuljkani, sebično vezani za privilegije koje karakterišu savremeni život, i da nije udobno a ni lako voditi računa o svom okruženju. Neophodno je da preispitamo i promenimo svoje navike jer one će nam na kraju krajeva i doći glave.

Prvo što bi stanovnici Pripjata ugledali svakoga jutra kad podignu roletne na prozorima bila je džinovska nuklearna elektrana koja će im jednog dana razoriti život. Većina ih je tamo i radila. Ostali su takođe živeli od njihovih zarada. Mnogi su svakako shvatali koliko je opasno živeti u blizini takvog postrojenja, pa ipak sumnjam da bi iko od njih odlučio da isključi reaktore. Černobilj im je doneo to što je toliko dragoceno posedovati – udoban život.

Ovu priču Ser Dejvid iznosi sa zaključkom: „Mada često govorimo o spasavanju planete, istina je da sve ovo moramo da uradimo da bismo spasli sebe. Divljina će se vratiti i sa nama i bez nas. Nisu nam za to potrebni nikakvi dramatičniji dokazi nego što se mogu videti u ruševinama Pripjata, idealnog grada koji je morao da bude napušten posle eksplozije černobiljskog reaktora. Jer i do ove eksplozije dovela je ljudska greška i inertnost.“

Geolozi smatraju da je nova epoha počela sredinom XX veka i da bi trebalo da nosi ime antropocen pošto mu ljudska vrsta više od svih ostalih određuje obeležja. Postali smo takva globalna sila da delujemo na čitavu planetu. Moglo bi se zapravo pokazati da je antropocen razdoblje po kratkoći jedinstveno u geološkoj istoriji i da će se okončati nestankom ljudske civilizacije.

„Živi svet na Zemlji je već nekoliko puta preživljavao masovna izumiranja, ali mi ljudska bića ne možemo pretpostavljati da ćemo preživeti i mi. Ovako daleko smo stigli zato što smo najpametnija stvorenja koja su ikada živela na našoj planeti, međutim ako hoćemo da opstanemo i dalje, trebaće nam i nešto više od inteligencije. Biće nam potrebna mudrost.“

Ova plemenita, lična, blagorodna knjiga – kao i aktuelni dokumentarac na Netfliksu koji preporučujumo – promeniće vaš pogled na život, izvući vas iz uljuljkanog privilegovanog postojanja zbog kojeg svakodnevno ugrožavate stanište koje vam je dalo onu stvar koju jedino i imate – život na ovoj planeti.

Autorka teksta: Nevena Milojević