„Navijam za ljubav“ - Intervju sa Natalijom Dević

Prema istraživanju iz 2011. koje je rađeno na veoma velikom uzorku, utvrđeno je da prosečan muškarac slaže pet puta dnevno, a prosečna žena tri. Za mene je to, bilo toliko neverovatno da me je nateralo da se zapitam šta oni to kriju od nas, kaže za Danas Natalija Dević, autorka knjige „Sve je to ljubav!“ s podnaslovom - 100 najčešćih muških laži i zašto se govore ženama, čije je drugo izdanje, posle nepuna dva meseca prodaje, Laguna, upravo objavila. Žene su sigurno razgrabile naslov, ali ne bi začudilo ni da su se muškarci organizovali i u panici otkupili kompletan prvi tiraž.

Naime, recenzent, reditelj Petar Stanojlović, sklopivši korice ove knjige upravo je to predložio muškom svetu zavapivši iskreno: „Istina je samo jedna - otkriveni smo!“

Naša sagovornica objašnjava da su rezultati istraživanja potvrdili da su ljudi već sviknuti na laž, to jest, da kategoriju prihvatljive laži smatraju potpuno normalnom i koriste je čak i u ljubavi!

Zašto ljudi laž koriste u ljubavi?

- Većina će reći da tako treba. I istraživanja su potvrdila da i muškarci i žene veruju da su svog partnera poštedeli i učinili dobro ako ga nisu počastili surovom istinom. Meni je ova spoznaja otvorila prostor za razmišljanje o tome koje se to rečenice mogu podvesti pod kategoriju slatkorečivosti ili - prihvatljive laži i, u kojoj meri, muški komplimenti služe samo da nas osvoje, a šta muškarci zapravo misle kad ih govore. To je bio početak...

Knjiga je veoma životna. Koje ste izvore koristili - primarne, sekundarne ili kombinaciju?

- Redom sam razgovarala s ljudima, a razmišljala sam i o tome kojih sam se sve ljubavnih obećanja naslušala i koja od njih su mi ostavljala prostor za nedoumicu, u životu. Ne mislim na one lepe, tačne, iskrene i direktne reči posle kojih se osećam divno, ispunjeno i voljeno, nego na one koje muškarcima služe za zavođenje, a posle kojih ostajemo u premišljanju da li su zaista mislili to što su rekli ili im je na pameti bilo nešto sasvim drugo. Ta nedorečenost bila je ono što sam pokušala da raspletem. O tome sam pitala prijateljice i drugove, tako da je sve što se našlo u ovoj knjizi rezultat prilično direktnog prikupljanja informacija.

Uprkos većoj praktičnosti ovdašnjih žena, čini se da one ipak priželjkuju da ih muškarci pomalo slažu. Kako to tumačite?

- Kao nešto sasvim prirodno i normalno. Život je surov i žena se danas odkad otvori oči, nosi s neverovatnom gomilom problema. Ne samo izazova. Izazovi su lepi. Hod ka uspehu je stimulativan i pozitivan. Ali problemi su ti koji nas zatrpavaju i, u stvari, priželjkujemo muškarca koji će malo da nas slaže ne bi li nam ulepšao trenutak, veče, utisak o sebi, ne bi li nam, prosto, dao ono parčence bajke neophodno da bi se relaksirale i vratile ženstvenosti koja se gubi. Posebno u ovom vremenu u kom se postavlja niz neverovatno složenih životnih zahteva pred sve nas...

Gde se sve gubi ženstvenost?

- Na svim planovima. Prvo, tu je zahtev karijere. Apsolutno ga podržavam. Međutim, trenutno u Srbiji žena je uslovljena da bira između porodice i karijere a postići oba je nekad mnogo teško i iscrpljujuće. Normalna je ženska potreba da se ostvari na oba plana ali veoma često, ako se žena opredeli za karijeru, njen porodični i intimni status trpi. I to iz vrlo praktičnih razloga. Ona mora da ustane u osam i da se dotera da bi bila spremna u svakom smislu da odgovori svojim poslovnim zadacima pa i načinom na koji izgleda. Ostaje na poslu do šest ili sedam. Pitanje zadržavanja na poslu van radnog vremena više se i ne postavlja. Žene od karijere neće reći da idu kući u pet. Ako se kojim slučajem to desi, dovešće u pitanje svoj odnos prema poslu, ili će bar poslodavac to tako videti. I onda šta preostaje - vreme da se nešto pojede, pospremi, da se eventualno izađe, ali ni to nije opušteno vreme, već ponovo vreme sa zadacima. Postoji i druga kategorija žena koja pokušava da izabere samo porodičan život i tera sebe u drugu vrstu kompromisa. Da li su one izdržavane žene? Da li uopšte muškarac može da obezbedi suprugu i dvoje dece - sam od svoga posla danas? Naravno da ne može. U redovnim prosečnim zanimanjima sigurno ne. Dolazimo do zaključka da se mora raditi sve. A kad se radi sve gubi se mnogo energije a dobija mnogo stresa, nervoze i sasvim sigurno se ne dobija prostor za toplinu, bliskost, ljubav. Ljudi dođu kući, istresu jedni drugima šta ih je namučilo tog dana, i najčešće umesto ljubavi dobiju nesporazum i nezadovoljstvo.

U knjizi ste se temeljno pozabavili brojnim muškim lažima. Kako se nosite s tim saznanjima?

- Svaka žena je svesna toga. Ja sam ih samo opisala. To je bila moja potreba, vokacija koju sam odabrala kao takvu, literarno i intimno, i to pre svega da bih sebi dala odgovore na neka pitanja, kao i da ono što znam složim na način čitljiv drugima. Neko može u tome da nađe rešenje kog se nije setio, ali najvažnije u ovoj kao i u prvoj knjizi „Igra zavođenja“, jeste - promena perspektive. Kad se stvari pogledaju na drugačiji način, često ono što nam se čini neverovatno komplikovanim, postaje jednostavno i rešivo. S druge strane, dobro je kad nam neko da dobru ideju. Moje knjige, makar se trudim da budu takve, su otvoreni dijalog sa čitaocem. Na kraju je i moj mejl, ako neko želi da mi se obrati kako bismo razgovarali. Nisam se postavila u poziciju onog ko deli savete, naprotiv. Objašnjavajući i sebi, nadala sam se dijalogu u kom ću i sama dobiti dobar savet.

Da li je bilo zanimljivih pisama?

- Ljudi uglavnom reaguju sa:“Ovo je tako tačno.“ Za mene je to ogroman kompliment. To mi je napisala i jedna čitateljka od 65 godina, koja je imala potrebu i taj podatak da navede i zbog toga sam joj veoma zahvalna, budući da to znači da sam ipak uspela da osvetlim teren i mladim devojkama, i ženama mojih godina, ali i onim iskusnim i zrelim. U suštini, to žene najčešće rade - skupe se i razgovaraju o temama koje su im važne, koje ih brinu, i upućuju jedna drugu da stvari sagledaju na drugačiji način. Moj pristup je bio da duhovitošću raskrinkam problem.

Koja je broj jedan laž muškaraca, da li čitaju vašu knjigu i kakve su njihove reakcije?

- Ovi koji su pročitali kažu: „Ne, mi ne lažemo uopšte“. Laž broj jedan zato je morala biti - „Nikada te ne bih slagao“. Muškarcima se uglavnom dopada knjiga, intrigira ih njen naslov i, u stvari, im je jasno da navijam za ljubav. Niti osuđujem niti optužujem, već zaista tražim rešenje da se uspostavi dobar odnos između dvoje ljudi.

A da li bi trebalo da se zabrinu kad vide knjigu na uzglavlju svoje drage?

- Ako će ih to navesti da počnu da je čitaju, neka se zabrinu. Jer, moja knjiga je i vodič za razumevanje želja i potreba žena.

Da li žene u Srbiji imaju jači osećaj krivice nego muškarci, odnosno, koliko im se to osećanje sugeriše i kroz vaspitanje?

- Žene u Srbiji su tako vaspitane da imaju jači osećaj krivice. Ali, to je zato što imaju i veći osećaj odgovornosti nego muškarci. Ne smatram muškarce neodgovornima, ali jesu skloni da prilično pojednostavljuju stvari. Dobro je što je tako. Žene mnogo analiziraju, veoma su sklone da rasparčaju stvarnost, u nameri da je učine lepšom i boljom. Nekad je to korisno, nekad nije. Ali takve smo... Koliko se možemo menjati i koliko se bilo ko može promeniti, jedna je od teza u knjizi.

Budući da je knjiga lokalnog karaktera a poznato je da brzo zaboravljamo, bolje nas podsetite zašto ne treba lagati...

- Zato što ako lažete partnera on živi sa pogrešnom osobom. Ne voli vas, već tu predstavu koju ste napravili za njega. Pre ili kasnije, ta slika će se raspasti. Niko se ne može pretvarati doveka. Zato je veoma važno da se pređe na teren iskrenosti. Samo tu, ako se čovek zaista preda bez rezerve, stanuje ljubav.

Kako ćemo se voleti bolje

- Volela bih da ova knjiga postane pozorišna predstava, kabaretskog tipa, gde bismo razotkrivajući sebe pred publikom, mogli da se nasmejemo našim nedoumicama, nesporazumima, osobinama, koje svako od nas ima, a obično ih nije svestan, i vidimo kako ćemo se voleti bolje i više.

Stimulans

Da li ste razmišljali o tome da bi vaša knjiga mogla biti stimulans muškarcima da uđu u svet još kreativnijih laži?

- Ima i takvih. Jedan moj prijatelj, veoma ugledan i uspešan čovek, kad sam mu poklonila knjigu pogledao je korice i rekao: „Aha, da vidimo ima li među njima neke koju još nisam koristio?“ Svako je čita na svoj način.

Intimna odgovornost

Natalija Dević, spisateljica, kaže da ova knjiga nije poziv čitateljkama da sumnjiče svog muškarca. „U stvari, suština svega je da se promisli o sebi, pa i o svom partneru. Mora se zauzeti ta vrsta intimne odgovornosti. Ako smo oboje u vezi odgovorni prema emocijama onog drugog, nećemo se saplitati. Takođe je veoma važno nazvati stvari pravim imenima, pogledati se lepo u ogledalo, potpuno i bez šminke, pa videti hoćemo li činiti nešto drugačijem, ili smo dobri partneru i sebi i ovakvi“, kaže Dević.

Nastavak

Da li će knjiga imati nastavak?

- Ako se pitanja ponovo skupe i čitaocima stavi do znanja da postoji još 100 tih veoma važnih ljubavnih obećanja, zašto da ne? Na kraju prve knjige Igra zavođenja imala sam intrigantan kraj u vidu „Uputstva za upotrebu muškaraca“, pa su me pitali kad ću napisati uputstvo za upotrebu žena. Obećavala sam da hoću, ali, iskreno, neću nikad, jer nemam potrebu da otkrivam ženske tajne. Za knjigu „Sve je to ljubav!“ pitaju hoće li se pojaviti i izdanje sa 100 ženskih laži? Teško! Ali, neka najpre ova knjiga odživi svoj literarni život, pa ćemo videti.

Izvor: www.danas.rs