Naučna fantastika iz 1968. koja je zastrašujuće tačno predvidela današnjicu

U fikciji tražimo večne istine o našem svetu i svevremene uvide u stanje čovečanstva – ili to, ili opijajući eskapizam. Ali ponekad, u pokušaju da postigne nešto ili sve pomenuto, romanopisac će smestiti radnju svog dela u budućnost; i tek ponekad, predvideće sa neverovatnom preciznošću ono što će se zaista odigrati. Mogu da sednu za sto i tačno zamisle, na primer, kako će buduće generacije putovati, kako će se opuštati, komunicirati. A u slučaju Džona Branera, autora naučne fantastike koji je odrastao u eri kada je reč „bežično“ i dalje značila radio – preciznost njegovih zamisli nas i dalje fascinira.



U njegovom romanu iz 1968, „Stand on Zanzibar“, na primer, gleda u budućnost kako bi zamislio život 2010, tačno predviđajući tehnologiju koju nosimo na sebi, vijagru, video razgovore, istopolne brakove, legalizaciju kanabisa i bujanje masovnih ubistava. Podjednako zadivljujuć, međutim – a čak i poučniji – jeste proces kojim je Braner konstruisao ovo društvo njegove budućnosti i naše sadašnjosti.

Rođen 1934. u seocetu pored Temze, Preston Kroumaršu u Oksfordširu, Džon Hilijan Hjuston Braner imao je svega šest godina kada je prvi put otkrio naučnu fantastiku. Kako profesor Džad Smit otkriva u svojoj temeljnoj studiji, „Džon Braner“, dok je besneo Drugi svetski rat, porodica se preselila u Herefordšir, gde je Branerov otac nameravao da podrži ratne napore tako što će pokrenuti farmu. U haosu selidbe, dedino retko izdanje H. Dž. Velsovog „Rata svetova“ iz 1898. završilo je na polici u dečjoj sobi. Braner je pročitao knjigu u jednom dahu i od tada, kako će kasnije objasniti u svojoj kratkoj autobiografiji, bio je impregniran žanrom „trajno kao jedna od gusaka Konrada Lorenca“.

Sa devet godina nije samo čitao naučćnu fantastiku, već ju je i pisao – konkretno, priču o Marsovcu zvanom Glup. Prvo pismo odbijanja došlo je samo četiri godine kasnije. Imao je svega 17 kada je konačno prvi put objavio priču od jedne stranice, „The Watchers“, a prvi put je nešto prodao nekom američkom časopisu pre nego što je napunio 18. Do tada je već odustao od privatnog školovanja i odbio oksfordsku stipendiju da bi se skoncentrisao na pisanje.

Ipak ga je proganjao strah od neuspeha, i u godinama koje će uslediti, njegova zapanjujuće plodna karijera će oscilirati između velikih nagrada i siromaštva. Za njega je dobar radni dan bio onaj u kojem je izbacivao najmanje 5000 reči na svojoj električnoj pisaćoj mašini Smith Corona, a pseudonimi su mu omogućili da šalje po nekoliko priča naučnofantastičnom časopisu Science Fantasy. Trevor Staines, Keith Woodcott, John Loxmith, i Henry Crosstrees Jr – svi su oni Braner. Ukupno, njegov opus obuhvata više od 80 romana i zbirki kratkih priča.

U ranim dvadesetim, Braner je postavio oglas na stranici za lične oglase u London Weekly Advertiser i tako upoznao svoju ženu, Mardžori Sauer, 14 godina stariju razvedenicu. Četiri meseca nakon prvog susreta, počeli su da žive zajedno. Sve do smrti, bila je od presudnog značaja za njegovu karijeru, vršeći funkciju poslovnog menadžera, pa čak i radeći kao honorarna baštovanka kako bi ih izdržavala, jer iako je Braner prodao oko dva miliona primeraka knjiga po celom svetu do svoje tridesete, realnost tržišta naučne fantastike činila je da uvek bude izazov spajati kraj sa krajem. A iako se oprobao u poeziji, fantastici i hororu, pa čak i erotskoj fikciji (koristio je pseudonim Ellis Quick, anagram od „I Sell Quick“ [prodajem brzo]), naučna fantastika je bila njegova prava ljubav. Ona je bila, rekao je, „par ekselans književnost otvorenog uma“.

„Pogođena predviđanja“

Branerova najbolja dela su prepuna ideja. Hvatao se ukoštac sa nekim od najvažnijih tema njegovog doba: veštačkom inteligencijom, rasizmom, drogama, životnom sredinom, putovanjem u svemir i visokotehnološkim ratovima. On i Mardžori su bili među prvim aktivnim članovima Kampanje za nuklearno razoružavanje (CND), za čiju je koračnicu Braner čak napisao tekst. „Zar ne čuješ grom hidrogenske bombe/eho poput praska propasti?“ pitaju početni stihovi.

Hranio je svoju moćnu maštu – čiji su živopisni košmari izgleda bili celoživotna pojava – žurnalima kao što su New Society i The New Scientist, i ako sada neka od njegovih predviđanja izgledaju kao ćaknuti naučnofantastični klišei, za druga se pokazalo da su precizna. Na primer, u njegovoj noveli iz 1962, „Listen! The Stars!“ izmislio je stardropper, zaraznu spravicu nalik prenosivom medija plejeru. Godine 1972. objavio je jedan od svojih najpesimističnijih romana, „The Sheep Look Up“, koji predviđa budućnost razorenu ekstremnim zagađenjem i ekološkom katastrofom. A u romanu iz 1975. „The Shockwave Rider“, stvorio je heroja kompjuterskog hakera pre nego što je svet znao šta je to. Tu  takođe predviđa pojavu kompjuterskih virusa, nečega što su rani kompjuterski naučnici otpisivali kao nemoguće. Čak je skovao i reč „crv“ da bi ih opisao.

Braner je dobijao mnogo pohvala. Ako su oni poput Martina Ejmisa bili oholi (Ejmis je „The Sheep Look Up“ proglasio za „ogromni, haotični, zvečeći bućkuriš“), mnogi drugi su hvalili njegovu kreativnost, lukave zaplete i filozofsku oštrinu. Takođe je dobio skoro svaku nagradu za naučnu fantastiku vrednu dobijanja, uključujući Hugo nagradu za najbolji naučnofantastični roman, koja nikada do tada nije otišla Britancu.

Ipak, Branerovo kukanje zbog urednika koji kasape njegov rad i zakulisne borbe unutar klaustrofobične naučnofantastične scene dali su mu reputaciju namćora. Do njegovih srednjih godina, mnogo njegovih dela je prestalo da se štampa u Engleskoj, i bio je prinuđen da proda svoj dom u Londonu i preseli se u Somerset. Takođe se borio sa zdravstvenim problemima, a Mardžorina smrt 1986. zadala mu je bolan udarac.

„Gledanje u kristalnu kuglu“

Danas se za njegovo ime malo zna izvan krugova poklonika naučne fantastike, a najviše je upamćen po romanu „Stand on Zanzibar“. Veliki, ambiciozan i eksperimentalan u pogledu forme, to je naučnofantastični triler koji opisuje svet suočen sa kontrolom populacije. Do 2010, predvideo je Braner, svetska populacija će premašiti sedam milijardi (promašio je za jednu godinu – ovo se zapravo dogodilo 2011), a u njegovom fiktivnom svetu vlade su na globalnom nivou reagovale uvođenjem drakonskih eugeničkih zakona, koristeći genetiku da bi odredile kome može, a kome ne može biti dozvoljeno da ima dece.

Roman je fokusiran na dva cimera u Njujorku, Donalda i Normana, prvi je diletantski WASP [beli anglosaksonski protestant] koji je zapravo špijun, drugi je afroamerički izvršni poslovni direktor. Zaplet se bazira na međunarodnoj političkoj intrigi oko otkrića u „tehnogenetici“ – upotrebe genetskog inženjerstva radi stvaranja super-rase. U međuvremenu cveta ekstremizam. Muckersi  idu u ubilačke pohode, politika je postala gotovo sektaška, a verski fanatici često posežu za nasiljem. Proročište ovog doba je Shalmaneser, prvi kompjuter klasifikovan kao mega mozak, i postoji vrveća društvena mreža koja omogućuje medijskim organizacijama da izbacuju vesti i dobijaju povratnu informaciju od pratilaca u realnom vremenu.

Iako je podelio kritičare nakon objavljivanja, s vremenom je „Zanzibar“ postao klasik naučne fantastike novog talasa, poznatiji po stilu nego po sadržaju. Kada se odlomak pojavio u časopisu New World novembra 1967, u uvodniku se tvrdilo da je ovo prvi roman u žanru distopijskog novog talasa koji prikazuje, do detalja, „kako bi društvo moglo da izgleda u budućnosti“.

Ima ironije u nekim stvarima koje Braner nije pogodio. Pretpostavio je, na primer, da će SAD konačno pronaći način da obezbedi adekvatnu, pristupačnu medicinsku zaštitu za svakoga do 2010. Druge nepreciznosti su uobičajene za naučnu fantastiku – pištolji koji ispaljuju munje; podmorski rudnici; baza na Mesecu. Ali ipak, u važnim i manje važnim aspektima, to buduće društvo prilično liči na današnje. Na primer, u njemu postoji organizacija vrlo slična Evropskoj uniji; Kina je najveći suparnik Americi; telefoni su povezani sa enciklopedijom poput Vikipedije; ljudi rutinski gutaju sredstva za smirenje; dokumenti se štampaju laserskim štampačima; a Detroit je postao zatvoreni grad duhova i inkubator za novu vrstu muzike sličnu stvarnom detroitskom tehno pokretu iz 1990-ih.

Dakle, kako je Braneru to pošlo za rukom? Za početak, proveo je skoro tri godine čitajući o povezanosti genetičkog nasleđa sa bolestima, o povećanju broja stanovnika i o urbanom nasilju. Proveo je mesec dana putujući po Americi: od Los Anđelesa i San Franciska do Čikaga i Njujorka. Onda je, kršeći svoju uobičajenu radnu rutinu, umesto skiciranja zapleta, napunio 60 stranica mislima pre nego što je konačno iznedrio prvu verziju romana.

Usput je osmislio seriju vežbi paralelnih misli kako bi stvarao ideje. Kako Smit to opisuje, zamislio je viktorijanskog putnika kroz vreme koji je stigao u 1960-te, a onda razmišljao kako da im objasni sve od telefona do seksualne revolucije. Ovo prvo je bilo relativno jednostavno, ali obrazlaganje ogromnih razlika između kulturnih običaja zahtevalo je od njega da ispita bezbroj kulturoloških pretpostavki. „Zatim je preokrenuo proces, pitajući se šta bi te pretpostavke mogle značiti za budućnost, kako nas sadašnja okruženja već možda čine svesnim onih koja će doći“, Smit objašnjava. Na primer, hobistički saboteri koji se javljaju kroz roman, čija je zabava rekreativno nasilje, Braneru su pali na pamet pošto je primetio rasprostranjenost sindroma Petra Pana na obe strane Atlantika, a onda čitao o deci koja uništavaju javni transport radi zabave.

Konačno, upravo zbog Branerovog procesa su predviđanja gledanjem u kristalnu kuglu iz „Zanzibara“ toliko izdržljivo fascinantna: došao je do njih pažljivim posmatranjem, slušanjem i čitanjem – ali i maštom. Gledao je ka budućnosti, ali samo zato što je bio potpuno uronjen u sadašnjost mogao je da je vidi tako uznemirujuće jasno, efektno pretvarajući svoju pisaću mašinu u vremeplov. Umro je 1995. dok je, prikladno, prisustvovao jednoj naučnofantastičnoj konferenciji.

Autor: Hepsiba Anderson
Izvor: bbc.com
Prevod: Borivoje Dožudić