Nataša Solomons: Više od umetnosti

Ispisujući priču o umetničkom geniju Leonardu da Vinčiju i njegovom slikarskom remek-delu, britanska autorka Nataša Solomons je u knjizi „Ja, Mona Liza“ dala glas ženi sa ovog slavnog portreta, koja odbija da ćuti i deli sa čitaocima svoju viševekovnu priču.

Nakon što pročitate knjigu „Ja, Mona Liza“ britanske autorke Nataše Solomons, kad sledeći put ugledate ovaj slavni portret, ne samo da ćete čuti Mona Lizin glas već ćete imati utisak da je poznajete. U ovom uzbudljivom romanu autorka oživljava Mona Lizu kao maštovitog pripovedača sopstvene priče, a u razgovoru za Bukmarker otkrila je kako je došla na ideju da remek-delu umetničkog genija Leonardu da Vinčiju u svojoj knjizi da glas.

„Posle pisanja poslednje knjige prvi put u životu sam shvatila da ne mogu da pišem – a pisac bez reči je beskorisna, polomljena stvar. Bila sam izgubljena i tiha. Uhvatila sam sebe kako zurim u sliku Mona Lize u Luvru, zapečaćene iza stakla i pomislila: „Osećam se kao ti“. Ne kao lepa, obožavana žena, kojoj se dive milioni, već kao žena zaključana iza neprobojnog stakla, tiha i nemoćna, koja bezglasno viče. Toliko mnogo ljudi kaže kako ona „samo što ne progovori“, pa sam pomislila šta ako je poslednjih 500 godina ona govorila, a mi je nismo slušali, pa je sada besna i tužna kao ja. Odlučila sam da pokušam da vratim Mona Lizi njen glas. Želela sam da napišem knjigu o najpoznatijoj ženi na svetu – koja je sasvim slučajno slika.“

Samo najveći umetnici, geniji mogu da čuju Mona Lizin glas. U knjizi su to, osim Leonarda, i Rafaelo, Mikelanđelo, Pikaso. Kako umetničko delo komunicira sa svojim tvorcem? Kao umetnik pisane reči, kako Vi to doživljavate?

Mona Lizin glas u romanu čuju oni koji poseduju ingegno, istinski genij. Zamišljam to kao onu vrstu kreativnog sjaja koja je blizu ludila, kao da čujemo glasove u glavi. Jedino što glas koji ovi kreativni geniji čuju jeste glas Mona Lize, koji nije izmišljen, već je njen.

Šta je za Vas predstavljala Mona Liza pre pisanja ove knjige, a šta Vam znači sada?

Volim tu sliku! Osećam kao da sam, pišući ovu knjigu, darovana posebnim darom od Mona Lize. Ta slika je toliko poznata da smo prestali da je istinski vidimo – ona je mim, kliše odštampan na peškirima i čarapama. Ja se zapravo i ne sećam kada sam je prvi put zaista videla, što mnogo govori – bila je nevidljiva za mene. Ali posmatrajući je danima i mesecima, čitajući i pišući o njoj, naučila sam da je ponovo vidim i da cenim njeno čudo. Ona je renesansni buntovnik. Žene tog perioda obično nisu slikane nasmejane, a kamoli tako da gledaju posmatrača direktno u oči. Ona me zadivljuje – čak i nakon 500 godina. Sada je vidim, i nikad neću prestati da je gledam. Nadam se da će ljudi čitati moju knjigu, čuti njen glas i biti inspirisani da je ponovo pogledaju, oživljeni.

Kojim ste putevima dolazili do podataka za roman kako biste upotpunili svoje znanje i zaokružili ovu priču?

Istraživanje mi je oduzelo mnogo, mnogo meseci. Pročitala sam svaku biografiju Leonarda da Vinčija koju sam mogla da pronađem, a onda eseje o njegovim slikama i renesansi, pa sam pratila istoriju Mona Lize. Provela sam izvesno vreme pokušavajući da razumem filozofiju i ideje slikarstva. Postoji puno izvornog materijala o Leonardu da Vinčiju, imamo sačuvana njegova pisma i sveske, ali nakon njegove smrti papirni trag o Mona Lizi postaje manje detaljan – ona postaje ikona tek nakon što ju je Vinćenco Peruđo ukrao iz Luvra 1911. godine. Od tada ona ulazi i izlazi iz mode, pa iako su zapisi o njoj prilično dobri – turisti beleže da su je videli u Fontenblou, na primer 1625 – to nije tačno računanje iz godine u godinu. Proces pisanja je trajao više od godinu dana. Usporavao je kad sam pokušavala da školujem kod kuće svoju ćerku Laru, koja sada ima sedam godina. Nije sjajna iz matematike zbog mojih bednih pokušaja da u tome uspem, ali zato sada više zna o Leonardu i Mona Lizi!

Kako biste nam opisali svoju Mona Lizu i svog Leonarda?

Znamo da je Leonardov model za sliku bila Liza del Đokondo. Ona je bila žena uspešnog firentinskog trgovca svilom Frančeska del Đokonda. Leonardo je svakako slikao Lizu u oktobru 1503, ali nastavio je da radi na slici do svoje smrti. I u nekom trenutku tokom tog vremena ona je zaista prestala da bude samo portret Lize del Đokondo i postala je izraz Leonardovih ideja i njegovo otkrovenje vezano za to šta slikar može. To je potpuno izvanredno. Leonardova Liza je svaka žena, ali ona takođe izražava naš odnos sa svetom prirode – pozicionirana je na maštovitoj podlozi stena, krivudavog puta, sedra i planina. To nije pravo mesto, već unutrašnji pejzaž uma. Liza je takođe Leonardova poslednja slika. Ona koju je najviše voleo i mislim da mi kao posmatrači to možemo da osetimo gledajući je. To je veoma emotivno i nežno umetničko delo. Pokušala sam da humanizujem Leonardov genij. Da ga učinim dostupnijim čitaocu – a Mona Lizina ljubav to čini mogućim. Njegove mane ga čine ljudskijim, pa se s njim lakše možemo povezati. To nije pokušaj umanjivanja njegove briljantnosti – njegov slikarski i univerzalni genij je bio krajnje izuzetan, ali je mogao da ga učini nedostižnim, dalekim. Želela sam da ga ljubavlju privežem za zemlju.

Čitajući o odnosu između Leonarda i njegove Mona Lize, šta možemo da naučimo o ljubavi?

Pokušala sam da kreiram vezu između Leonarda i Mona Lize – ljubav između slikara i slike. Umetnost je naš besmrtni deo, ono što ostavljamo iza sebe. Ipak, Leonardo u ovom slučaju pokušava da stvori čudo – živu sliku koja je istovremeno deo njega i nešto izvan njega, što može da misli, da govori i da ima ideje. On u tome uspeva i tako je njihovo prijateljstvo ravnopravno. Ona ga izaziva, zadirkuje, čini ga čovekom i otkriva njegove slabosti. Želela sam da knjiga bude ispunjena njegovim prisustvom – jer je moja Mona Liza besmrtna i ne bi mogla da doživi vreme na linearan način. Leonardo je najvažnija osoba u njenom životu i ona se iznova i iznova vraća na ideju o njemu. Svaki trenutak njenog postojanja prožet je ljubavlju prema njemu. Knjiga je ljubavna priča – ali govori o različitim vrstama ljubavi. Ljubavi slikara prema svom stvaralaštvu. Neuzvraćenoj ljubavi – Mona Liza voli Leonarda, ali on ne može da voli nju na način na koji ona želi da bude voljena. Ona nema pravo telo, a i da ga ima, to nije tip tela za kojim on žudi. Pa ipak, on je i dalje voli.

Naslikavši kraljicu Sparte Ledu, Leonardo je Mona Lizi podario najbolju prijateljicu. Kakvo je to prijateljstvo?

Želeo je da Mona Liza ima prijatelja koji će preživeti kada svi njeni smrtni saputnici nestanu sa ovog sveta. Leda je i prijateljica, i poverenica, i na neki način ćerka. Ona je drugačiji karakter od Mona Lize – možda sebičnija, ali takođe i odana i zabavna. Ona je Mona Lizina poslednja veza sa Leonardom.



Ovaj roman možemo da čitamo i kao priču o snazi ženskog glasa. Šta nam taj glas poručuje?

Mona Liza je bila zapečaćena iza stakla u Luvru dugi niz godina na početku romana, posmatrana je i fotografisana, ali ne i istinski viđena. Niko je više nije slušao, a želela je da je čuju. Roman je njena šansa da ispriča svoju životnu priču. Roman je i njeno odbijanje da ćuti.

Na koji način Vas je pisanje ovog romana promenilo?

Kao što sam već pomenula, kad sam počela da pišem roman, činilo mi se da sam zatvorena iza stakla kao Mona Liza. Nadala sam se da ću vraćanjem glasa Mona Lizi pronaći sopstveni glas. Proces pisanja je bio isceljujući. Ali na moje iznenađenje, shvatila sam da su i odlasci na turneje i susreti sa čitaocima takođe pomogli. Povezali smo se kroz umetnost. Posle dve godine izolacije susreti sa ljudima i slušanje o tome koliko Leonardo da Vinči mnogo znači mnogima, ponovo sam se povezala sa svetom kroz snagu njegove umetnosti.

„Leonardo me je naslikao i zajedno smo promenili to kako su ljudi posmatrali svet. Posle mene umetnost više nije bila ista“ – stoji na jednom mestu u Vašoj knjizi. Koja su to dela posle kojih Vi više niste bili isti – ne samo slikarska već i književna?

Volim to što kada gledamo neka zaista sjajna dela u različitim periodima našeg života pronalazimo u njima drugačije stvari. Sećam se čitanja Džejn Ostin u tinejdžerskom dobu, kada sam bila zadivljena likovima i romansom, a u njenim kasnijim delima su me opčinili duhovitost, elegancija i tuga. Volim da vodim ćerku da vidi slike u Londonu, i ona voli viktorijanska narativna dela koja sam obožavala kao dete – Lejdi Džejn Grej čeka pogubljenje – toliko je tu drame, bola, začudnog, erotike. Što sam starija, potrebno mi je sve više i više da me nešto pokrene – i shvatam da mi od poezije zastaje knedla u grlu. Simus Heni je oduvek bio moj omiljeni pesnik. Jednom sam se iskrala iz škole da ga slušam i od tada ga volim. Najbolji romani koje sam čitala prošle godine bili su All My Mother’s Džoane Glen i A Tidy Ending Džoane Kanon – krajnje su briljantni i potpuno drugačiji. Sada smatram da su neka od najbolje napisanih dela na televiziji i filmu, jednako kao u romanima. Volim „Uspeh“, a Severance and The Great me uvek nasmeju i lecnu.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 26