Nataša Dragnić, pisac hit romana „Svakog dana, svakog časa“
Roman „Svakoga dana, svakoga časa“ Nataše Dragnić u izdanju Lagune stigao je do čitalaca u prevodu sa nemačkog jezika i sa oreolom međunarodnog hita koji je za godinu dana objavljen u 29 zemalja. Na poziv izdavača Lagune, ova književnica iz Nemačke, rođena u Splitu, nedavno je boravila u Beogradu. Srdačna, razdragana, otvorena, zaljubljena u more, Nataša veruje da materijalistički postulati posrću i da će svet bivati svakim danom sve plemenitiji.
Okosnica vašeg romana je romantična ljubav, na koju se ljudi pozivaju od pamtiveka. Ima li danas takve ljubavi ili je plod umetničke mašte?
Ljubav se može dogoditi samo na pravi način, nema drugog načina. Ovo nije prvi put da čujem takvu zapitanost da se o ljubavi više ne govori, da se pretvorila u nešto drugo. Nemam taj osećaj. Da imam, ne bih napisala ovakav roman. Ljubav je i dalje onaj bazični osećaj, koji nas čini onim što jesmo. Kad je nemamo, tada nam najviše nedostaje.
Savremeni svet karakterišu otuđenje, okrenutost virtuelnoj komunikaciji i materijalizmu. Možemo li da dosegnemo romantičnu ljubav?
Možemo, ali samo ako osvestimo potrebu za istinskom ljubavlju. Treba da znamo da je prepoznamo, a ako sretnemo ljubav, moramo da se trudimo oko nje. Taj virtuelni svet u kome danas puno ljudi živi, otvara prostore za nove vidove ljubavi.
Da li je roman plod ličnog iskustva? Doživeli ste veliku romansu?
Mene u romanu ima na svakoj stranici, što ne znači da sam sve iskustveno prošla, ali sve ono što sam ja čini ovu knjigu. Imam prijatelja koga poznajem od detinjstva iz Makarske, i uvek smo bili samo najbolji prijatelji, kao i danas, ali mi nije poslužio kao inspiracija za junaka romana. U Makarskoj sam radila jedno leto, upoznala sam ljude i imala doživljaje. Delo nije autobiografsko, a ipak me ima unutra.
Da li živite u zajednici ili ste singl?
Živim u zajednici već dvadeset godina, ali nisam udata. U Nemačku sam otišla iz ljubavi, i imam sina koji je rođen u Splitu, a svi smo sad u Erlangenu.
Koliko se razlikuju temperament i pogledi na ljubav u Splitu i Nemačkoj?
Sigurno ima razlika u temperamentu. Neću reći da se u Nemačkoj manje ili slabije voli ali je drugačiji način ispoljavanja ljubavi. Tamo ne možete doći kod prijatelja nenajavljeni. U Splitu mogu da odem kod prijatelja kad poželim, pa ako nemaju vremena oni će reći. U Nemačkoj je sve stvar dogovora. Taj momenat ima veze i s ljubavlju, kao da je i ona deo dogovora. Time se gubi spontanost, a ona zaslađuje ljubav.
Knjigu ste pisali na nemačkom jeziku?
U glavi mi je nastala na tom jeziku, i to je bio jedini način da je napišem. Ne mogu da zamislim da sam je napisala na hrvatskom. U Zagrebu sam studirala i završila germanistiku. Čim sam došla u Nemačku, odmah sam počela da pišem na tom jeziku. U nekom trenutku sam shvatila da mislim, sanjam i celi život mi se odvija na nemačkom jeziku. Predavala sam nemački za strance, suprug, odnosno nevenčani suprug, partner...
Ljubav vašeg života...
(smeh) Ma nećemo preterivati... On je Nemac, ja tamo ne poznajem nikoga iz naših krajeva, nisam imala potrebu za tim kontaktima. Bilo mi je najnormalnije da pišem roman na nemačkom jeziku.
Kako ste se upoznali sa nevenčanim suprugom i kako ste uskladili različite mentalitete?
Bila sam u diplomatskoj školi u Nemačkoj, a on je profesor istorije i držao je seminar diplomatama iz bivših socijalističkih zemalja. Voli Split ali ne ide često, ne voli putovanja. Ne znam da li mu baš odgovara moj temperament, nisam sigurna, ali voli more pa se nađemo na pola puta. Bar četiri puta godišnje odem u Split, a preko leta najmanje mesec dana provedem na Braču, jer je tata s Brača. Kad je sin bio mlađi, oko 10 godina, sad ima 16, rekao je: Kad ti i tata umrete, ja idem da živim u Split. Odgovorila sam: To možemo i pre obaviti, ne moraš da čekaš da umremo pa da se preseliš. Jako sam vezana za Dalmaciju, o moru da i ne govorim, što sam starija more mi sve više nedostaje. Ali, nisam ribar i od mora ne mogu da živim. Meni je i u Nemačkoj super. Mada me Nemci s čuđenem doživljavaju jer lomatam rukama dok pričam, zagrlim osobu kad je upoznam, dodirujem sagovornika tokom razgovora...
Dok ste pisali roman, da li ste nameravali da pošaljete čitaocima neku poruku ili je ona prosto izašla iz vas?
Jednostavno je izašla, moja intencija nije bila nikakva poruka, ali sigurno unutra ona postoji. Ono što bih volela kao autor jeste da se čitalac, dok je čita, oseća dobro. I, drugu stvar koju želim, kako je meni forma jezika važna, da čitalac zastane, ne zbog sadržaja, nego zbog jezika. Kad pročita lepu rečenicu, da se zapita šta je ovo, to još nikad nisam čuo, da ga izbacim iz toka, reke čitanja, da ga jezično zaustavim.
Reči nose snažnu energiju. Na prostoru Balkana, posle sukoba, došlo je do velikih promena u jezicima. Koliko to utiče na pojedinca?
Jezik određuje naše mišljenje, zato se kaže, koliko jezika govoriš toliko vrediš. Kroz poznavanje jezika se šire horizonti, misli, svest o samom sebi. Zato je jezik izuzetno važan, treba da se vodi velika briga o njemu. Način na koji govorimo ili nas sputava ili širi, tako nastaje tolerancija, fleksibilnost u glavi.
Mislite da će ljubav, kao univerzalna vrednost, uspeti da ponovo iznikne na našim prostorima?
Mi svi znamo koliko je na ovom području bilo mešovitih brakova, ljudi o tome nisu razmišljali pre tih nesreća koje su se desile. Znam za brakove koji su opstali i u tim uslovima, kroz ta teška vremena, neki od tih parova su morali da odu u inostranstvo. Narodima koji iz vida izgube ljubav, kao univerzalnu kategoriju, ne piše se dobro, ma gde bili u svetu. Ljudi su ljubav, stvoreni smo iz nje, ne zbog toga da budemo materijalni, da imamo najviše novca, nego da volimo samog sebe pa onda i sve druge. Čvrsto verujem, budući da je ljubav jaka osnova, da ćemo joj se vratiti. Te promene se već dešavaju.
Da li je vaša knjiga, zbog toga što nosi energiju ljubavi, prevedena na 28 jezika?
Neću reći da se nadam, jer kad ljudi kažu, nadam se, to znači da više ne veruju, ja verujem da je tako. Knjiga je našla toliko izdavača jer tu prevladava opšti osećaj i potreba za ljubavlju. Svi su, bez izuzetka, naveli kao razlog univerzalnu priču koja donosi veru u mogućnost ispunjenja iskonske potrebe čoveka za ljubavlju. I uz to su naglašavali jezičku formu kojom je ta priča ispričana. Čuvam ta pisma.
Roman ste objavili tek kad ste našli agenta...
Posle odgovora jednog izdavača koji je rekao da ne može da se odluči jer njegov unutrašnji osećaj ne reaguje, zapitala sam se kako ću da prepoznam taj njihov osećaj iz stomaka. Teško je naći književnog agenta, kao i izdavačku kuću. Agent želi da uzme rukopis za koji je siguran da će ga prodati, od toga živi. Sa svojim agentom se super slažem.
Da li ste na početku pisanja verovali da ćete postići ovakav uspeh?
Pišem od kad imam šest godina i meni je pisanje nešto najnormalnije. Nisam fanatični autor koji mora svaki dan da napiše bar jednu stranicu, mogu mesecima da ne pišem. Kad je moj agent našao izdavača, prva reakcija mi je bila: E, pa napokon je neko shvatio kako sam ja genijalna i kako je moj tekst najbolji na svetu. A, s druge strane sam mislila: Ne mogu da verujem, 40 godina to čekam, ipak se ostvaruje ono što sam želela.
Pišete li novi roman?
Novi roman izlazi u aprilu sledeće godine u Nemačkoj. Dat je Laguni na čitanje, još nisam dobila odgovor – videćemo (smeh). Nova knjiga je gotova, sad bih u glavi trebalo da počnem da spremam treću.
Šta je tema druge knjige?
Ne mogu da pišem a da nije o ljubavi. Novi roman je o tri sestre i roditeljima koji žive na različitim stranama sveta. Naravno, sestre imaju svoje emotivne partnere, ima i te vrste ljubavi. Bez obzira kako će roman biti prodavan, ili kako će marketinški biti plasiran, što se mene tiče, to je porodični roman.
Da li ste ranije bili u Beogradu?
Skoro mogu reći da mi je ovo prvi put. Bila sam ovde kad je Tito umro. Ostalo mi je u sećanju da je ovde, u centru grada, na uglu bila velika knjižara gde je bilo stranih knjiga, kojih u Splitu nije bilo. Kako sam veliki ljubitelj filmova, tu sam kupila dve knjige na engleskom o filmovima. To mi je najjača impresija iz Beograda i uvek se toga setim.
Kakve filmove volite?
Volim klasiku, pozorište, filmove iz četrdesetih, pedesetih, crno-bele, koji su prekrasni. Od savremenih, romantične komedije jer me opuste, nema nasilja, strašnih stvari koje dovoljno gledamo u životu.
Moć i dominacija materijalizma jenjavaju. Da li osećate da se nešto menja?
Materijalizmu se tresu noge. Ah, kad bi svako... ne pada mi na pamet reč koja bi to mogla tačno da opiše, bio dobar iz duše prema drugome. Ako to budemo vežbali, radili na tome, da tražimo dobro a ne loše, svima će nam biti bolje.
Verujete da će dobrota i ljubav oplemeniti svet?
Bez toga ne možemo, bez toga ćemo se srušiti, kao ove noge što se sad tresu kod materijalnog načina života. Ona
Autor: Violeta Dimitrić Aleksić
Izvor: Ona