Pisci epske fantastike glavne su arhitekte svetova koje stvaraju, svetova koje postavljaju pred čitaoce kao iskrivljen odraz sveta u kojem živimo, poput ogledala u zabavnom parku. Romanom „
Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“
Marlon Džejms je dokazao da je upravo takav pisac.
U drugoj knjizi trilogije
Mračna zvezda Džejms izmamljuje lepotu iz mračnih misli, ostavljajući čitaoca sa konkavnim, mističnim i Afrikom nadahnutim svetom u koji uranjamo slobodnim padom. Zapljusnuti bogatim jezikom, čitaoci su usisani u hladni vrtlog nasilja nad jednom devojkom.
Sogolon smo upoznali u prvoj knjizi trilogije „
Crni Leopard, crveni Vuk“, u kojoj je bila antagonista – prepreka na Tragačevom putu kroz izmišljeno kraljevstvo srednjovekovne Afrike, u Džejmsovoj zajedljivoj reviziji evrocentrične fantastike koja je dominirala ovim žanrom tokom prethodnog stoleća.
Ali Džejms nam odmah daje do znanja da je ovo Sogolonina priča. U drugom delu ovog epa rašomonske strukture došao je red na njenu verziju priče i njen je trenutak. Upoznajemo je dok još nema ime. Tek treba da se iskobelja iz humke pune termita, dospe do jarka, do Kongora, pa do dvora – tu će joj se isprečiti muškarci i magija koji će ostaviti trag na njenom telu, sve dok ne odabere sopstveni put. S vremenom će je prozvati Mesečeva Veštica, ali nije li „veštica“ reč kojom neki nazivaju žene koje prolaze kroz beskonačno zlostavljanje, a i dalje imaju veru?
Već 177 godina Mesečeva Veštica preživljava u patrijarhalnom i brutalnom svetu. Nasilje je užasavajuće, ali nije prikazano bez razloga, niti se odobrava. Ono je tu kao odraz nasilja koje se odigrava u stvarnom svetu, jer ne sme biti izostavljeno. Džejms je odabrao da ga razotkrije kako bismo ga svi mi zalečili – svet u kome se žene i devojke tretiraju kao niža bića; gde čak i najvoljenijim ženama opasnost preti na svakom koraku. Džejmsov izmaštani prikaz surove realnosti podseća na Tupakove reči:
I didn’t create the thug life. I diagnosed it. (Nisam ja izmislio gangsterski život, ja sam ga dijagnostikovao“. Džejms je svojim romanom dijagnostikovao šta znači biti žena.
A istina boli. „Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“ nije za one koji su naviknuti na fantastiku pogodnu za sve uzraste. Džejms je jednom prilikom svoju trilogiju nazvao afričkom „
Igrom prestola“, i premda je kasnije zažalio zbog ovog poređenja, scene sukoba njegovih kraljevstava, porodica i onih koji se bore za vlast mogu lako stati rame uz rame sa nezaboravnim „crvenim venčanjem“ iz pomenutog serijala.
U svetu koji je tako temeljno osmišljen, poput Tolkinovog, utisak je da nije izostavljen nijedan detalj. Kada bi hteo, Džejms bi mogao da povede čitaoca u ljupku potragu za detelinom sa četiri lista koja raste na hobitskoj livadi, i ne samo da bismo taj prizor mogli da zamislimo pred sobom, već bismo i osetili u kostima šta ta šetnja podrazumeva. Džejms nam omogućava da čulima iskusimo svet poput Tragača, da namirišemo osobu koja nailazi. Miriše li na muškarce? Na visoku travu? Balegu? Tako saznajemo o kome se radi i kroz šta je verovatno sve prošla.
Čak i ono što je previše slikovito može da nam se smuči ako je servirano u prevelikim porcijama. Raskošne rečenice umeju da se otegnu u opisu samo jednog trenutka, ali to čitaoca samo tera da prožidere svaku narednu. Svaki korak u ovom romanu je vredan. A tek kad ritam preraste u trk.
Dinamični momenti bude u čitaocu svih pet čula, pa i šesto, možda i sedmo – bukvalno i figurativno, naročito kada se radi o Sogoloninom pokušaju da spase živu glavu. Dinamičnija je možda samo scena iz „Crnog Leoparda“ u kojoj Tragač spašava utopljenog kralja iz opasnog podzemlja.
Ali ipak je ovo Sogolonina avantura. Njena prošlost, pa i sećanja, sukobiće se sa Tragačevim, jer bilo kojih dvoje ljudi koji prisustvuju istom događaju zapamtiće ga drugačije. Konkretan događaj o kome se radi je potraga za dečakom koji je nestao tri godine ranije. Prva i druga knjiga – koje uzgred, ne moraju da se čitaju po redu – nisu toliko delovi slagalice koje je potrebno složiti, koliko nadmetanje za prevlast nad zaboravom, onim što je zapamćeno, namerno izostavljeno, izmanipulisano ili nepoznato; svako od njih dvoje svoju verziju smatra „jedinom istinom“. Ako tražite analogiju između Džejmsovog kraljevstva i trenutnog stanja u Americi – eto je.
Ovo je roman koji se ne usteže od upotrebe „nepodesnih“ reči za delove ljudskog tela; one se često pominju – kao i kod nasilja, ni ovo nije bez razloga tu. Seks i seksualnost predstavljaju prateći hor glasova, duboke tonove koje izranjaju iz same srži romana, poput religijskog pojanja.
Bogat i opojan, roman „Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“ središnji je deo trilogije, koji se, baš kao i Džejmsov talenat, samostalno izdvaja i ističe.
Autor: Nataša Dion
Izvor: latimes.com
Prevod: Borivoje Dožudić