Nastavak knjige „Sto i jedan dalmatinac“ je toliko bizaran da niko nije poželeo da ga adaptira

Doroti Gledis Smit, poznatija kao Dodi, rođena je u Lankaširu, a nakon prerane očeve smrti odrastala je u Mančesteru. Upisala je Akademiju dramskih umetnosti u Londonu, te se nekoliko godina, krajnje nezapaženo, bavila glumom. Onda je odlučila da piše za pozorište. Dok je pisala svoje prvo dramsko delo, kako bi se izdržavala, radila je kao prodavačica u prodavnici nameštaja. Prva drama koja je izvedena doživela je veliki uspeh. Iako se potpisala pod pseudonimom S. L. Entoni, novinari su, u članku pod nazivom „Prodavačica napisala predstavu“, otkrili ko se krije iza njega.



Zajedno sa svojim suprugom Alekom Bislijem seli se u Ameriku. Nedostaje joj domovina i tu nostalgiju kanalisaće kroz roman „Zamak u mom srcu“, koji je doživeo veliki uspeh. Bračni par je voleo dalmatince. Prvi dalmatinac koga su imali zvao se Pongo. Kasnije ih je bilo pet, a potom i sedamnaest. Ovi psi su bili tako lepi da je jedna njihova prijateljica prokomentarisala kako bi se od tih pasa mogao napraviti divan krzneni kaput.

I to je bilo to – Kruela de Vil je bila rođena.

Uskoro će uslediti i čuveni roman koji će postati još popularniji nakon Diznijeve adaptacije. A zatim i nastavci, varijacije i adaptacije.

Tu su bili direktni nastavak, adaptacija sa Glen Klouz u ulozi Kruele, koji je i sam dobio filmski nastavak, a zatim i televizijsku seriju, da bi sve bilo krunisano i prikvelom sa Emom Stoun u glavnoj ulozi.



Ova priča je toliko puta adaptirana i nastavljana da se postavlja pitanje zašto niko nikada nije adaptirao zvaničan nastavak koji je Dodi napisala.

Možda je manje čudno ako se uzme u obzir radnja romana „Zvezdani lavež“ (The Starlight Barking).

Priča počinje tako što se Pongo budi i otkriva kako su sva bića na planeti zaspala i da su samo psi ostali budni. Ljudi, mačke, ptice, insekti… svi spavaju. Psi su dobili moć da komuniciraju mislima, ali i da koriste snagu misli za letenje, pomeranje i upravljanje stvarima. Nikada ne mogu da budu gladni, žedni ili umorni. Opšta pitomost je takođe jedna od novih karakteristika svih pasa. Čak je i Pongo u jednom trenutku primetio kako uprkos tome što svuda kruže na stotine i na hiljade čopora nigde nije čuo ili video nijednu borbu.

Ako mislite da je ovo pomalo čudno, sačekajte da vidite šta donosi nastavak priče. Ali, pre toga, mala lekcija iz astronomije:

„Sirijus je najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Stari Egipćani su zvezdu Sirijus zvali Sotis. Verovali su da ova zvezda izaziva poplave Nila, jer su one počinjale sa pojavom Sirijusa na nebu, a što je ujedno i označavalo početak nove godine. Posmatranjem dolaska Sirijusa Egipćani su utvrdili da godina ima 365,25 dana. Heleni i Rimljani su Sirijus dovodili u vezu sa Orionom, divovskim lovcem čije se sazvežđe nalazi u blizini. Sirijus se od davnina zove i Pasja zvezda, jer pripada sazvežđu Velikog psa. U susedstvu je i sazvežđe Mali pas. Oba, po mitu, predstavljaju lovačke pse lovca Oriona.“

Dodi Smit je iskoristila to što Sirijus zovu Pasjom zvezdom tako što je celu zvezdu „pretvorila“ u ogromnog psa sačinjenog od energije. Budući da je Sirijus jedini ogromni svemirski pas sa mentalnim moćima u celom kosmosu, to ga je učinilo veoma usamljenim. Zato je posmatrao pse na Zemlji od samog njihovog nastanka.

„Oduvek sam vas voleo i želeo da budete sa mnom na mojoj usamljenoj zvezdi“, kaže Sirijus telepatski se obraćajući svim psima na planeti. „Ali nikada nisam smatrao da imam pravo da vas odvedem sa Zemlje.“

Međutim, sada misli kako je ovo deo njegove dužnosti jer će ljudi atomskim bombama uskoro uništiti celu planetu. Treba imati na umu da je knjiga napisana i objavljena tokom šezdesetih godina u jeku Hladnog rata i neposredno nakon okončanja Kubanske krize koja je pretila da preraste u treći svetski rat.

„Zbog ljudske gluposti uskoro neće biti planete Zemlje ili barem planete Zemlje kakvu poznajete. Mali broj preživelih biće očajan, vaši štenci će umirati od gladi, borićete se međusobno, ješćete jedni druge samo da bi živeli život koji nije vredan življenja. Da li razumete?“



Da li razumete da je u pitanju bila knjiga za decu?

U ime svih pasa Sirijusu će odgovoriti pseći premijer.

„Misliš da će ljudi jednoga dana uništiti celu Zemlju u užasnom ratu“, odgovara pas premijer. „Znam da neki ljudi veruju u to, ali ne i svi. Niko od njih ne želi da se to zaista i dogodi. Ne verujem da će se to ikada dogoditi. Zašto bi najgnevniji pas na planeti uništio sve ostale uključujući i sebe samo da bi pobedio u borbi? Nema nikakvog smisla.“

„Možda za pse i nema“, odgovoriće Sirijus. „Ali pse, kao ni većinu ljudi, niko ništa ne pita. Možda se i neće desiti. Zaista niko to ne želi, ali postoji rizik.“

Takve su bile paranoične šezdesete godine prošlog veka kada je nastala ova knjiga.

Onda Sirijus svim psima na planeti pruži osećaj kompletnog blaženstva, a zatim i užasnog straha. Nakon toga, kao „počasne pse“, probudi dve mačke i jednog dečaka i pita ih da li bi oni želeli da dođu kod njega. Mačke ne pristaju, ali dečak pristaje.

Nakon dosta peripetija psi ipak donose odluku da ostanu. Pre svega zato što su potrebni ljudima, a i zato što osećaj čistog blaženstva, kada je neprekidan, prestaje da bude nešto posebno.

Ali to blagostanje ih i dalje čeka.

„Možda ćemo jednog dana biti spremni da ti se pridružimo, Sirijuse, i prihvatimo blaženstvo. Ali ne još. Kao što vidiš, i ovde ga imamo u dovoljnoj meri.“

Pongo i prijatelji na kraju kažu Sirijusu da će ga oni jednog dana stići na tom putu kroz kosmos.

Veoma lepo od njih. Biblijski.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookmate žurnal