„Naš vijetnamski rat nije se završio“

U četvrtak, poslednjeg dana aprila [2015], navršava se četrdeset godina od kraja mog rata. Amerikanci ga nazivaju Vijetnamskim ratom, a Vijetnamci sa pobedničke strane zovu ga Američkim ratom. Oba ta naziva zapravo su netačna pošto se taj rat, uz strašna pustošenja, vodio i u Laosu i Kambodži, što je činjenica koju bi i Amerikanci i Vijetnamci rado zaboravili.

Kako god bilo, za one koji su ga preživeli, tom ratu nije potrebno nikakvo ime. On je uvek i isključivo „rat“, kako ga i moja porodica i ja nazivamo. Godišnjice su vreme za pričanje ratnih priča, a priče moje porodice i ostalih izbeglica i jesu ratne priče. Ovo je važno, jer kad Amerikanci misle o ratu, najčešće misle na ljude koji se bore „tamo negde“. Tendencija da se ratne priče razdvoje od izbegličkih priča razlog je što većina Amerikanaca ne shvata koliko je imigranata i izbeglica u Sjedinjenim Američkim Državama pobeglo od rata – a u mnogima od tih ratova upravo je ova zemlja imala udela.

Iako su moja porodica i druge izbeglice ponele svoje ratne priče sa sobom u Ameriku, njih gotovo da niko nije čuo niti pročitao osim ljudi poput nas. Za razliku od većine vijetnamskih porodica u dijaspori, a ima ih četiri miliona, moja je porodica imala sreće. Među tri miliona ljudi stradalih tokom rata nema nijednog mog rođaka, niti ih ima među stotinama hiljada onih koji su nestali u moru pokušavajući da pobegnu brodom. Ipak, naša iskustva po dolasku u Ameriku nisu bila laka.

Kad sam došao u ovu zemlju sa četiri godine, oduzeli su me roditeljima i smestili u jedno američko domaćinstvo, među strance, da se tamo staraju o meni dok moji roditelji ne stanu na noge. Sećam se malog stana, ili možda pokretne kuće, i mladog para koji nije znao šta će sa mnom. Potom su me poslali u veću kuću, u porodicu s decom, gde su me pitali kako se koriste štapići za jelo. Siguran sam da su želeli da budu srdačni, ali ja sam bio zbunjen i razočaran u sebe pošto nisam znao kako se koriste.

Što se Vijetnama tiče, on mi je jednako i blizak i tuđ. Mnogo sam o njemu slušao dok sam odrastao u San Hozeu u Kaliforniji, u vijetnamskoj enklavi gde sam jeo vijetnamsku hranu, išao u vijetnamsku crkvu, učio vijetnamski jezik i slušao vijetnamske priče, koje su uvek bile o gubitku i patnji. Moji roditelji, kao i svi koje sam poznavao, izgubili su kuću, imetak, rođake, zemlju i duševni mir. Pisma i fotografije u „par avion“ kovertama sa plavo-crvenom bordurom stizala bi donoseći vesti o siromaštvu i gladi i očaju. Moji su roditelji ostavili u Vijetnamu moju stariju, usvojenu sestru, koju sam znao samo s jedne crno-bele fotografije, prelepu devojčicu usamljenog izraza lica. Uopšte je nisam upamtio. Nisam upamtio ni babe ni dede, koji su umirali jedno po jedno, a dvoje od njih nikad nisam ni upoznao jer su ostali na severu kad su moji roditelji kao tinejdžeri pobegli 1954. godine na jug.

Moj otac nikad više neće videti svoju majku, a oca hoće tek posle četrdeset godina. Moja majka nikad više neće videti svoje roditelje, a sestre će videti posle dvadeset godina. A nasilje od kojeg su bežali ipak ih je sustiglo. Moji roditelji su držali bakalnicu, i na Badnje veče, kad mi je bilo deset godina, ustreljeni su i ranjeni tokom pljačke. Ja sam gledao crtane filmove i čekao da se vrate kući. Moj se brat javio na telefon. Kad mi je rekao šta se desilo, nisam plakao, pa se on izvikao na mene što ne plačem.

U Vijetnam se nisam vraćao narednih dvadeset sedam godina zato što sam ga se, kao i brojni Vijetnamci u Americi, plašio. Ustanovio sam da su mi Vijetnamci u Americi i bliski i tuđi, no da mi je sam Vijetnam prosto stran. Pamtio sam ga iz američkih filmova i knjiga, svih na engleskom, na jeziku za koji sam odlučio da je moj na nekom neizrečenom, nesvesnom nivou. Svuda oko sebe čuo sam iskvaren engleski, kojim su govorile izbeglice koje nisam mogao da gledam drugačije do očima Amerikanaca: tek pristigli s broda, strani, smešni, mrski. To nisam bio ja. Nisam razumeo kako mogu jednako dobro da živim život na dva jezika, te sam odlučio da jedan savladam i usavršim, a drugi da zanemarim. Međutim, izučavajući taj jezik i njegovu kulturu, naučio sam i kako Amerikanci gledaju na Vijetnamce.



Gledao sam „Apokalipsu danas“ i video kako američki mornari napadaju sampan pun civila i masakriraju ih, i kako Martin Šin hladnokrvno puca u neku ranjenu ženu. Gledao sam „Vod“ i čuo kako publika kliče i tapše dok Amerikanci ubijaju vijetnamske vojnike. Od tih scena, iako fiktivnih, cepteo sam od besa. Znao sam da sam u očima Amerikanaca tuđin, žutać, stranac, ma koliko savršeno govorio engleski, ma kako se američki ponašao. U mojoj pretežno belačkoj gimnaziji, nas šačica azijskih đaka zbijala se tokom odmora u ćošak i čak nazivala sebe azijskom invazijom i žutom opasnošću.

Takve su priče uobičajene među Vijetnamcima koje poznajem. Za mnoge od njih, kao što su to južnovijetnamski veterani koji neće naći imena svojih preko dvesta hiljada palih saboraca na Memorijalu vijetnamskim veteranima u Vašingtonu, rat nije završen. To je stoga što oni u očima Amerikanaca nisu „vijetnamski veterani“. Naša je dužnost da budemo zahvalni što smo branjeni i spaseni, i mnogi od nas to zaista i jesu. Sjedinjene Američke Države su, u godinama posle rata, prihvatile na stotine hiljada izbeglica iz jugoistočne Azije. Teško ćete naći grupu većih patriota od nas, od profesora prava koji je pomogao u izradi Patriotskog zakona, do naučnika koji je projektovao betonoprobojnu bombu za rat u Iraku. Među nama je i mnogo veterana iz ratova u Iraku i Avganistanu.

Međutim, dok su se ti vijetnamski Amerikanci borili za Ameriku, borili su se i da stvore sebi svoje mesto u ovoj zemlji. Podigli su svoj memorijal Vijetnamskom ratu u okrugu Orindž u Kaliforniji, gde se nalazi Mali Sajgon, najveća vijetnamska zajednica van Vijetnama. Taj memorijal priča malo inkluzivniju priču pošto se u njemu nalazi skulptura na kojoj američki i vijetnamski vojnik stoje rame uz rame. Svakog aprila na hiljade izbeglica i veterana okuplja se tu sa svojom decom da ispričaju svoju priču i obeleže ono što nazivaju Crni april.

Ovaj Crni april, četrdeseti, trenutak je da se razmisli o pričama o našem ratu. Neki bi moju izbegličku porodicu mogli videti kao živi dokaz ostvarenja američkog sna – moji roditelji su imućni, moj brat je doktor i predsednik Savetodavne komisije u Beloj kući, a ja sam univerzitetski profesor i romanopisac. Ali i naša porodična priča jeste priča o gubitku i smrti, jer mi smo ovde samo zato što su Sjedinjene Američke Države vodile rat u kome je stradalo tri miliona naših zemljaka (ne računajući preko dva miliona stradalih u susednom Laosu i Kambodži). Filipinci su mahom ovde zbog filipinsko-američkog rata, u kom je poginulo preko dvesta hiljada ljudi. Mnogi Korejci su ovde zbog niza događaja koji su se zbili zbog rata u kom je ubijeno preko dva miliona ljudi.

O uzrocima tih ratova i utvrđivanju krivice može se raspravljati, no ostaje činjenica da rat počinje, i završava se, ovde, s podrškom građana ratnoj mašineriji, s dolaskom preplašenih izbeglica koji beže od ratova što smo ih mi podstakli. Pričanje ovakvih priča, ili učenje da se porodične priče čitaju, vide i čuju kao ratne priče, važan je način da se leči poremećaj našeg vojno-industrijskog kompleksa. Jer ideja da je rat pakao ne ublažava taj kompleks, već ga naprotiv pospešuje.
 
24. april 2015.
New York Times
Izvor: nytimes.com