Sva tehnologija ima svog prethodnika, ako ne i više njih. Verovatno ste koristili (ili možda posedujete) čitač za elektronske knjige (ili aplikaciju
EdenBooks), ali da li ste se zapitali šta bi moglo da vam obezbedi veći izbor materijala za čitanje pre dva ili tri veka? Da ste živeli u vreme kralja Džejmsa I u Engleskoj i bili bogati, možda biste posedovali
putujuću biblioteku koju smo predstavili 2018. godine, zgodan prenosivi kofer koji je bio pravljen po meri za vaše knjige. Da ste bili Napoleon, koji je podjednako voleo knjige i vojnu moć (on nije samo sakupio ogromnu kolekciju knjiga već je imao svog ličnog bibliotekara koji ju je nadgledao), napravili biste veliki iskorak u tom području.
„Mnogi Napoleonovi biografi su, onako uzgred, spominjali da je […] nosio sa sobom određeni broj omiljenih knjiga kuda god da je išao, bilo da putuje ili ratuje“, piše u
članku iz novina Sakramento Dejli Junjon iz 1885. godine, „međutim, retko ko je spominjao to da je Napoleon napravio nekoliko nacrta za izradu prenosivih biblioteka koje su zamišljene kao deo njegovog prtljaga.“ Glavni izvor ove tvrdnje, bibliotekar iz Luvra koji je odrastao kao sin jednog od Napoleonovih bibliotekara, prisetio se priče svog oca da je „dugo vremena Napoleon nosio sa sobom knjige koje su mu bile potrebne, i to u nekoliko kovčega u kojima je bilo i do šezdeset knjiga“, pri čemu su kovčezi prvobitno bili napravljeni od mahagonija, a kasnije od čvršćeg hrasta obloženog kožom. „Unutrašnjost kovčega bila je obložena zelenom kožom ili somotom, a knjige su bile u povezu od marokena“, veoma meke kože koja se najčešće koristila za uvezivanje knjiga.
Da bi lako došli do određenih knjiga iz ove putujuće biblioteke, Napoleonovi pratioci su konsultovali „katalog koji je napravljen za svaki kovčeg, sa odgovarajućim brojem na svakoj knjizi, tako da nijedna knjiga koju bi Napoleon tražio nikada nije dolazila do cara sa zakašnjenjem“. Izvesno vreme je ovakav sistem dobro funkcionisao, ali je na kraju „Napoleon otkrio da se mnoge knjige, koje je želeo da konsultuje, nisu nalazile u kolekciji“, prvenstveno zbog malog prostora. I tako je 8. jula 1803. godine poslao sledeće naređenje svom bibliotekaru:
„Car želi da napravite putujuću biblioteku od hiljadu knjiga, rađenih u malom, duodecimo formatu, štampanih lepim slovima. Namera Njegovog veličanstva je da ova dela budu štampana za njegovu ličnu upotrebu, a da bi se uštedelo na prostoru, ne treba ostavljati margine. Trebalo bi da sadrže od petsto do šeststo stranica, da budu uvezane u što savitljivije korice i da stranice ne budu fiksirane za hrbat. Trebalo bi da bude četrdeset dela o religiji, četrdeset dramskih dela, četrdeset tomova epske i šezdeset tomova druge vrste poezije, sto romana i šezdeset tomova istorije, a ostalo da budu istorijski memoari iz svakog perioda.“
Ukratko: ne samo da je Napoleon posedovao putujuću biblioteku nego kada se ta putujuća biblioteka pokazala previše nezgrapnom za njegove brojne i raznovrsne književne potrebe, zahtevao je da se za njega naprave ne samo novi prenosivi kovčezi za knjige već i mnogo novih knjiga koje će moći da sa sobom nosi. (Možete da vidite kako je to izgledalo na slici koju je postavila biblioteka okruga Kork.) Ovo je, na veoma analogan način, nagovestilo koncept digitalnog doba u kojem se knjige prebacuju u sasvim drugačiji format, prvenstveno zbog kompaktnosti i praktičnosti – da bi na taj način svima bile dostupnije, i to do stepena koji Napoleon nije mogao ni da zamisli, a kamoli da zahteva od svojih podanika. Možda je dobro biti car, ali je na mnogo načina, bolje biti čitalac u 21. veku.
Članak je objavljen povodom nedavno prikazivanog
filma Ridlija Skota o Napoleonu, koji se nalazi u trci za nagrade Oskar.
Autor: Kolin Maršal
Izvor: openculture.com
Prevod: Kristijan Vekonj