Najveći rulet ikada ispisan: „Crveno i crno“, knjiga smrtonosnih želja

Kroz vekove odjekuje drevni savet o spoznavanju sebe i pronalaženju mere kao suštinskim načelima za dostizanje sreće. Ali, koja je to „prava mera“, za šta smo stvoreni i da li uopšte imamo pravo da od života zahtevamo više nego što nam je dato kada smo rođenjem postavljeni u određeni egzistencijalni okvir? Nekada se prekoračenje granice, u čijoj se pozadini obično skrivala upravo težnja za samoostvarenjem van zadatosti, zvalo hibris i bilo surovo kažnjavano, pa i tada rezervisano samo za bogove ili kraljeve, izuzetne pojedince. Običan svet, „ni bolji, ni gori od nas“, nije smatran za temu dostojnu tragičara i pesnika, samim tim ni dobijao mogućnost pada, najpre u iskušenje, a potom i podleganja istom. Ipak, vremena su se menjala. U nekom trenutku postavljeno je pitanje ko uopšte određuje pojam „običnog čoveka“.

Sigurno je da se nijedan značajan književni lik ne može nazvati običnim, bez obzira na klasnu pripadnost ili socijalni status. Kao mere izuzetnosti nametnuli su se jačina utiska i dužina trajanja izvršenog dejstva, tipičnost i istovremena jedinstvenost, jasno istaknuta pozicija u sledu literarne istorije i, naravno, samo delo iz koga ponikne. Zapravo, sve je pokrenuo onaj Korzikanac koji je, još uvek kruži legenda, drsko uzeo krunu iz papinih ruku i praktično sam sebe proglasio imperatorom. Napoleonova senka čini neizostavan deo oblikovanja znatnog broja književnih figura iz prve polovine devetnaestog veka, a njegov primer dokaz da se može barem pokušati „preko trnja do zvezda“.

Nije potrebno naročito opširno predstavljati siže daleko najčuvenijeg i najznačajnijeg Stendalovog romana „Crveno i crno“ (Le Rouge et Le Noir, 1830). U najkraćem, prati se staza uspona i pada mladog provincijalca, koja vodi kroz Francusku iz doba Burbonske restauracije, preko nekoliko suprotstavljenosti. Između ostalih, u te oprečnosti spadaju: visoke ambicije i sputanost poreklom, dve različite ljubavi (prema udatoj dami iz malog mesta i ćerki ljubimici prestoničkog markiza), selo i grad, želja (vojska) i nužda (sveštenstvo) – odakle potiče najrasprostranjenije tumačenje simbolike naslova, sve do unutrašnjeg, burnog kontrasta koji razapinje dušu verovatno prvog pravog i najsuperiornijeg književnog ariviste.

„Crveno i crno“ predstavlja jedinstveni spoj bildungsromana sa društvenom kritikom na račun doba restauracije Burbona (1814–1830), ali i, verovatno najvažnije – začetak psihološkog romana. Priča inspirisana stvarnim događajem prvi put je tematizovala problemsko žarište epohe: jačanje i slom iluzija, autoinstrumentalizaciju, pronicanje u hipokriziju putem njene aktivne primene, a sve to u rukama ambicioznog (anti)junaka. Jer, Žilijen Sorel je daleko od pozitivne ličnosti: sujetan, dvoličan, proračunat, razume sve poroke društva mada im se ne suprotstavlja, u određenim situacijama se pretvara u pravo amoralno čudovište, u drugima se pokazuje kao romantičarski idealista. Pa ipak, veoma slično svom daljem nasledniku Raskoljnikovu, zahvaljujući piščevoj veštini uspeva da fascinira, uz razvoj istinskog čitalačkog saosećanja koje ne isključuje bar neke vidove poistovećivanja.

Tom mladiću od devetnaest godina priroda je dala najpoželjnije vrline: inteligenciju, lepotu i osećajnost, no, društvo mu je uskratilo onu uglavnom najkorisniju: dobro poreklo kao preduslov za bilo kakvu životnu perspektivu. Više puta podrugljivo obeležen kao plebejac, Žilijen je stolarev sin (kakva briljantna podudarnost!) iz fiktivnog provincijskog mesta Verijer. Najmlađi od tri brata, fizički i duhovno potpuno različit od ostatka porodice, radije od zanatskih poslova (kojima je ionako nevičan, zbog nežne telesne konstitucije) čita i sanjari o Napoleonovim podvizima. Smatrajući ga nesposobnim, podsvesno znajući da je duhom superiorniji, braća i otac ga neprekidno maltretiraju. A on, daleko od žrtve, na tuđi prezir odgovara istom merom. Taktičar, svestan svojih kvaliteta i usredsređen na fiks-ideju uspeha, istovremeno je emotivan, neiskusan, kolebljiv i te će karakteristike ubuduće imati ogroman uticaj na životni put jednog od najkomplikovanijih književnih likova.

Žilijenova izuzetna memorija i fotografsko pamćenje, zahvaljujući kome napamet zna Novi zavet na latinskom, zalaganjem župnika Šelana donose mu prvo radno mesto. Postaje privatni učitelj dece gradonačelnika, gospodina De Renala. U sklopu odavno razrađenog plana, s vremenom započinje aferu sa gazdaricom, deset godina starijom, madam Luiz. Neminovno opasan ishod ove ljubavne pustolovine šalje ga do bogoslovije u Bezansonu, odakle dalje, zahvaljujući mentorstvu opata Pirara, napreduje do oduvek sanjanog Pariza. Tamo postaje lični sekretar markiza De la Mola, bogatog i uticajnog plemića katolika. U salonu De la Mol (kako glasi naslov čuvenog Auerbahovog eseja) pojavljuje se čitav niz političkih struja, stvarajući idealne uslove za pisca da sa svih strana osvetli društveni kontekst.

Druga polovina romana, shodno izmenjenim okolnostima, prati junakov život u prestonici, gde skromno poreklo i kompleks niže vrednosti neprekidno stoje između Žilijenovih bezmernih ambicija i nove sredine. Uporedo sa izvršavanjem diplomatskih zadataka za markiza, upušta se u vezu sa njegovom ćerkom, svojom vršnjakinjom Matildom, pri čemu se razvija svojevrsna jeu d’amour − igra zavođenja shvaćena kao ratna strategija. Posledice tog odnosa otvaraju mu vrata ka svemu što je želeo, ali jedno inkriminišuće pismo preokreće situaciju. Naime, pod pritiskom ljubomore i svog ispovednika, napuštena madam De Renal piše markizu, raskrinkavajući Sorela kao skorojevića (danas bi to nazvali social climber) koji na svom putu besramno koristi žene i njihovu naklonost. Što, naravno, uopšte nije daleko od istine.

Niti je kraj. Ogorčen i naoružan, Žilijen najpre putuje natrag u Verijer i tokom mise upuca bivšu ljubavnicu, nakon čega biva zatvoren i podvrgnut sudskom procesu sa verovatnoćom smrtne presude. Obe žene se bore da mu pomognu, međutim, sagledavši unutrašnju rastrzanost ili upravo nemogućnost da se dosledno prikloni jednoj od dve opcije, Sorel bira integritet ličnosti i predaje se sudbini. Time završava život onako kako ga je i vodio: u klinču sa društvom.

Kao što je odavno ustanovljeno, naslov romana više nego očigledno upućuje na boje vojničke uniforme i svešteničke mantije, simbole dva puta koja se nude glavnom junaku, dve mogućnosti. Žilijen prvu želi, ali mu druga u datom istorijskom trenutku obećava napredovanje u karijeri. Naravno, ovo nije jedino tumačenje. Crveno kao boja krvi, strasti, ljubavi, suprotstavljena je crnom ništavilu, razaranju, smrti. Crveno-crno je i prepoznatljiva kombinacija boja ruleta, odnosno, hazardnih igara, čija je postojbina upravo Francuska iz 18. veka, a Žilijen se konstantno kocka svojim životom.

Sam Stendal je podsticaj za temu pronašao u crnoj hronici i sudskim procesima koji su potresali onovremenu javnost. Prvi je upamćen kao „afera Berte“ (l’affaire Berthet) i tiče se neuspelog oružanog napada na bivšu ljubavnicu koji je tokom nedeljne mise izvršio Antoan Berte. Ovaj sin siromašnog zanatlije dotle je, zahvaljujući inteligenciji i tutorskim veštinama, postepeno napredovao na društvenoj lestvici. Giljotiniran je 1828. zbog pokušaja ubistva, ali fasciniranost koju je izazvao kod pisca na izvestan način mu produžuje život. Drugi slučaj kao inspiracija za budući roman tiče se zločina iz strasti koji je naredne godine radnik Lafarg počinio nad nevernom ljubavnicom. Nije suvišno spomenuti ni to da je prvobitan naslov bio Žilijen, što nedvosmisleno upućuje na početnu bildungs tradiciju.

Žilijen Sorel je zasigurno i jedan od najpoznatijih „knjiških moljaca“ svetske literature. Njegova prva pojava u romanu neodvojiva je od knjiga, baš kao i mnoge presudne situacije u koje ga slučaj ili sudbina kroz dalji tok priče postavljaju, uključujući uzbudljive verbalne i psihološke „dvoboje“ sa Matildom de la Mol u zadivljujućoj biblioteci njenog oca. Žilijen predstavlja primer pretežno samoukog ariviste, čije se obrazovanje odvijalo posredstvom priručnih, improvizovanih izvora, sabiranjem sugestija i lekcija od nekolicine različitih prolaznih tutora, usled čega se i na tom planu dosta dobro ispoljava znakovita dualnost iz naslova. Naklonost prema knjizi dodatno ga otuđuje od nepismenog oca i braće, utiskujući mu obeležje romantičnog otpadnika.

Takođe, roman „Crveno i crno“ donosi klasičan primer edipovske romanse, koja započinje junakovim nečasnim, mada prilično nerazrađenim i maglovitim namerama, da bi se kasnije razvila u iskrenu odanost gospođi De Renal, u velikoj meri utemeljenu na pronalaženju supstitucije za nedostajaću majčinsku figuru i njenu apsolutnu privrženost. Za razliku od pitome seoske sredine gde se javila prva ljubav, junak se kasnije obreo u srcu visokog društva koje vrvi od laži, nezadovoljstva i izveštačenosti. Matilda de la Mol se izdvaja po nečemu muški odvažnom u stavu i razmišljanju, pa mada se Stendal kroz njen lik takođe narugao pozerisanju, zanosi romantizmom koje gaji su iskreni. Ona je, a u čemu se krije najveći deo teškoća, Žilijenov ženski pandan, ravnopravni takmac, skoro pa drugo ja. Deli njegova interesovanja, čita, komentariše politička zbivanja, nepredvidiva je i sa njom nikada nije dosadno. Koliko je madam De Renal topla, verna, iskrena i oličenje sigurnosti, toliko Matilda predstavlja izazov koji umara, ali bez koga se ne može, čim osetimo da nam izmiče.

Stoga je neophodno pozvati se na Stendalovu teoriju ljubavi, veoma važnu za razumevanje uobličavanja ovog motiva kroz njegova dela. Pisac razlikuje četiri vrste: ljubav-strast, ljubav-galantnost (karakterističnu za 18. vek), telesnu ljubav i ljubav-sujetu (najčešću, smatra on, u francuskom društvu tog doba). Posebno se izdvaja pojam kristalizacije, koji podrazumeva da mašta preobražava inače jednostavnu osobu u idealizovano biće. Uglavnom se Žilijenova ljubav prema Luizi posmatra kao prava ljubav, ali i rezultat kristalizacije, dok je ljubav prema Matildi tipičan primer ljubavi kao taštine.

Među prvima ostvarivši neposredan psihološki uvid u ličnosti koje priča opisuje, sagledavajući epohu sa briljantnom ironijom, Stendal je portretisao nenadmašan uzor za mnogobrojne kasnije primere ovog književnog tipa. Žilijen je prvoklasni uzurpator, neko ko ima smelosti da bude društveno ambiciozan u svetu koji isključuje mogućnost uspešnog mešanja staleža. Njegov uticaj je, štaviše, toliko dalekosežan da Niče pozicionira Stendala tik uz Dostojevskog, Sartr u drami „Prljave ruke“ mladom revolucionaru Igou Barinu daje pseudonim Žilijen Sorel (pored zvaničnog koji glasi Raskoljnikov), a poslužiće i kao inspiracija za glavnog junaka filma Pola Šredera „Američki žigolo“ iz 1980. godine.

Današnjica nas je navikla na prihvatanje oportunizma kao uobičajene, čak prilično poželjne pojave, a ljudi kojima ništa nije sveto na putu ostvarenja ličnih životnih ciljeva, obično su okarakterisani kao „snalažljivi“, „sposobni“ i „uspešni“. Tema ambicioznih arivista (iliti laktaroša) odavno je prisutna u brojnim književnim i naučnim delima, doživevši apsolutnu ekspanziju tokom 19. veka. Tada se, usled jačanja individualizma pod uticajem romantičarskog pokreta sa jedne, a opšte fasciniranosti Napoleonom Bonapartom kao primerom uzdizanja ni iz čega sa druge strane, zapitanost pred uklapanjem ovakvih ličnosti u društveni poredak epohe neštedimice koristila kao podsticaj za romane (prevashodno) evropskog realizma. Njihove različite, a u osnovi i polazištem ipak nerazdvojne prozne obrade, rezultovale su značajnim brojem nezaboravnih literarnih klasika i njihovih protagonista, danas pravih simbola određenog psihološkog sklopa i socijalnog miljea.

Sudbina ariviste se zaista može opisati simbolikom, hazarderski shvaćenog, Stendalovog naslova: to je kockanje između junaka i antijunaka u sebi, opasna igra sa sopstvenim životom, srećom, ličnošću. Njihovo crveno (uz izuzetak par srećnika, kao što su Ežen de Rastinjak i Žorž Diroa) neminovno prelazi u crno, jer postoji neravnoteža i nemogućnost usklađivanja želja-vodilja junaka sa realnošću koja im se nudi, odnosno, neravnopravan odnos arsenala kojim raspolažu i kompromisnih ponuda sveta koji nameravaju da osvoje.

---

Napomena: Tekst je izdvojen iz doktorske disertacije pod naslovom „Psihološki portret ariviste u francuskom (XIX vek) i srpskom romanu (s kraja XIX i početkom XX veka)“, odbranjene 2021. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Autor: Isidora Đolović