Najveća misterija Agate Kristi i dalje nije rešena

Kao i većina svih dobrih priča, i ova je započela jedne hladne, mračne noći. Agata Kristi, koju su čuli da se prepire sa suprugom, poljubila je svoju usnulu ćerku oprostivši se od nje i, uz škripu šljunka, odvezla se u noć. Sledećeg jutra, njen automobil marke Moris kauli pronađen je na ivici kamenoloma nakon udara u stenu pokraj puta, farovi su i dalje bili uključeni, a njen kaput i boca na kojoj je pisalo „olovo za trovanje i opijum“ bili su ostavljeni na zadnjem sedištu.



Za novinare, ovo je bio senzacionalistički događaj: čuvena spisateljica detektivskih romana nestala je pod veoma sumnjivim okolnostima. Naslovi širom sveta prenosili su da je došao trenutak u kom Život podražava Umetnost; veliki broj ljudi uključio se u potragu; a kako su dani prolazili, čak su i čuveni pisci detektivskih romana predlagali različite teorije. Da li ju je njen suprug, koji je imao ljubavnicu, ubio? Da li se utopila u obližnjem veštačkom jezeru i njemu smestila ubistvo? Da li je to bio dobro promišljen trik kako bi njen poslednji roman dobio na popularnosti?

Svim fanovima Agate Kristi ova priča je i te kako poznata. Ali za mene, najinteresantnije nisu paralele koje se mogu povući sa njenim romanima, već baš suprotno.

Njeni detektivski romani uvek imaju rešenje. Raspleti se najčešće dešavaju u salonima. Detektiv, ili osoba koja bi trebalo da ima ulogu detektiva, na jednom mestu okupi sve koji su na bilo koji način bili upleteni u zločin ili koji su bili pod sumnjom; zaglađuju se brade, oči se cakle, a počinilac je naposletku otkriven. Ubica je, ispostavlja se, osoba u koju ste najmanje sumnjali, čak iako, kada vratite film unazad, to ima najviše smisla i bilo je tako očigledno. Jedan obožavatelj romana Agate Kristi pročitao je kao tinejdžer svih njenih šezdeset šest knjiga i samo jednom je uspeo da pogodi ko je ubica. Neki se trude da pogode, u stvari, svi mi to pokušavamo. U svim tim slučajevima, kada je „istina“ napokon otkrivena, red je ponovo uspostavljen, a haotična dešavanja nestala su kao rukom odnesena.

Međutim, prava misterija iz života Agate Kristi nikada do kraja nije bila rešena. Kada su je pronašli nakon jedanaest dana u Harogejt hotelu, tvrdila je da ima amneziju i nikada više nije želela da priča o tom incidentu. Čak i u njenoj „Autobiografiji“, koja je posthumno objavljena, na tom događaju zadržala se veoma kratko ne dajući mu na značaju, baš kao i u čuvenom zaokretu u „Ubistvu Rodžera Akrojda“ (koji je objavljen, gle čuda, iste te godine).

Rešavanje misterije svodi se na uklapanje delova, deo koji se jedini uklapa u slagalicu – reši je, a onda je odložimo po strani. Fascinantno nam je sve do onog trenutka kada treba uklopiti poslednji delić, onda osećamo zadovoljstvo zbog rešavanja, ali imamo i osećaj kao da smo nešto završili. A po završetku su svi delovi spremni da ih vratimo u kutiju.

Kada je u pitanju nerešena misterija, pitanja lebde u vazduhu.

Toliko toga moramo da naučimo iz detektivskih romana Zlatnog doba, ali čini se da bi u ovom trenutku trebalo reći nešto o ovoj misteriji koja nije sasvim rešena.

Teško je suočiti se sa pričama koje nemaju kraj. Čitaoci mogu da se osete prevarenim, što je takođe razumljivo. Nakon toliko „udvaranja“ – zadirkivanja, blefiranja i pogrešnih nagađanja – čini se da je zadovoljavajući kraj pravi način da se delo završi. Ali kada je u pitanju slučaj Agate Kristi i njenog nestanka, ono što me iznova i iznova privlači tome nisu delovi zagonetke koji se uklapaju, već oni koji se nikako ne podudaraju. Određene činjenica se izdvajaju. Kristijeva se u hotel prijavila pod imenom gospođice Tereze Nil – koristeći prezime ljubavnice svoga supruga za koju ju je on nedavno rekao. Pod istim imenom je objavila oglas u londonskom Tajmsu, tražeći rođake sa kojima bi stupila u kontakt. Nestala je baš u trenutku kada je pisala svoju, bez pogovora, najbolju knjigu, u kojoj se samom pripovedaču ne može verovati. Plesala je u baru hotela skoro svako veče i nije uopšte odavala utisak žene ophrvane ljubavnim jadima.

I zato – šta je to što se vrzmalo u glavi Agate Kristi, bilo to na svesnom ili podsvesnom planu? Da li je polako tonula u ludilo i bila u stanju šoka koje su prouzrokovali nedavni gubitak majke i otkriće da je muž vara? Ili je u pitanju bilo nešto promišljeno, nešto što bi podsećalo na osvetoljubivo ubistvo u napuštenom Kauliju, a tu je i šifrovana poruka upućena njenom suprugu, želja da se otkrije ovaj emocionalni zločin ili je samo javno trebalo osramotiti ljubavnike?

Ubice u romanima Agate Kristi uvek imaju motive za počinjena ubistva. U stvarnom životu, motivi su često neuhvatljiviji. Misterija šta je to što se mota u nečijoj glavi – pitanje je zašto je neko nešto učinio, ne ko je to počinio – često je mučno nedokučiva. Moguće je i da u Agatinom slučaju njoj samoj nije bilo jasno zašto čini to što čini.

Čini se da su detetktivski romani Zlatnog doba ponovo u žiži interesovanja. Godinama su ih uzimali zdravo za gotovo, smatrani su nižom literaturom, oni su u knjiškom svetu bili ekvivalent sapunicama. Sada ljude privlači taj njihov zapetljani narativ. Međutim, rekla bih, da je tih jedanaest dana tokom kojih se nije znalo šta se dešavalo sa Agatom, zanimljivije i intrigantnije njenim obožavaocima od svih njenih romana, baš zato što taj nestanak nudi nešto više nejasnoća i ostavlja mogućnost za različita tumačenja.

Trajna misterija života Agate Kristi jeste to kako je neko koje bio toliko uspešan, neko ko je bio globalno poznat, toliko značajan u životima stotinama miliona ljudi, ne, zapravo, u pitanju su milijarde ljudi, poživeo toliko dugo, a ipak ostao nepoznat javnosti. U njenim pričama, karakteri svih osoba u romanu budu razotkriveni. Kada je u pitanju njen život, mi moramo da nagađamo.

Autor: Kejti Vajnberg
Izvor: crimereads.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Foto: Berit from Redhill/Surrey, UK - Nice car / CC BY 2.0 / Wikimedia commons