Najromantičnija priča svih vremena

Držim seminar o bajkama za brucoše i studente druge godine na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji, i uvek ih prvog dana, dok sedimo u krugu, zamolim da se predstave i navedu koja je njihova omiljena bajka. Često je to „Pepeljuga“, zatim „Džek i čarobni pasulj“, i povremeno „Petar Pan“, čime se ulazi u raspravu o tome šta je zapravo bajka, ali najčešće se ispostavi da je najpopularnija bajka „Lepotica i zver“. Ovi studenti najčešće misle na Diznijevu verziju jer većina njih zapravo nije ni pročitala bajku.

U neku ruku, ima smisla to što je ovaj Diznijev animirani film iz 1991, iz vremena kada su današnje generacije studenata bile tek rođene, i likovi Bele, Gastona i grube, krivicom opterećene Zveri, oblikovale njihovo poimanje filma, ljubavi i pripovedanja. Mnogi od njih su ovaj film pogledali i više od deset puta. Ali privlačnost ove priče seže mnogo dublje od toga. Kao i sve druge najstarije i najpoznatije bajke, a možda i više od ostalih, bajka „Lepotica i zver“ pogađa neke žice, duboko u nama, u našoj DNK.

Ali šta je toliko specifično kod ove bajke i njenih različitih neobičnih verzija?

Sama priča iz „Lepotice i zveri“ nije u skladu sa dva osnovna standarda uobičajena za većinu bajki. Jedna od osnovnih odlika ove forme je da spoljašnjost likova najčešće odgovara njihovim osobinama. Ako je devojka lepa, znači da je čiste duše i dobra. Ako je princ lepotan, možete biti sigurni da je divan i kao čovek. Sestra po maćehi je zla i grozna, a fizički je ružna i neprivlačna. (U kineskoj verziji „Pepeljuge“, ime jedne od zlih sestara, bukvalno prevedeno znači „Boginjavo lice“.) Ovo je vrlo korisna taktika, budući da su bajke relativno kratke i nabijene akcijom, i nema mnogo prostora za razvijanje i nijansiranje karaktera. Deca dobro reaguju na jasno razgraničene pojave u svetu fantazije. Ali u bajci „Lepotica i zver“ postoji izuzetak: zver je dobra, želi da bude dobra, teži da pokaže svoju dobrotu, ali nosi stigmu i živi sakriven zbog svog zverskog izgleda i ljudi beže zbog same njegove pojave.

Naravno, filmska publika se vezuje upravo za to njegovo zverstvo. Poznata je anegdota da je za vreme prve projekcije predivnog klasika „La Belle et La Bête“, u režiji Žana Koktoa, čuvena Marlen Ditrih, kada se glumac Žan Mare pojavio u širokim pantalonama kao tek preobraženi princ, zgrabila režisera za ruku i pitala: „Gde je moja prelepa zver?“. Mi se vezujemo za zver zato što nam se dopada to ko je i šta je on. Dopada nam se to što izgleda kao zver, što je grub, ćudljiv, zabrinut; ljubazan, dobar, pouzdan i stvaran. Činjenica da Lepotica vidi ko je on u suštini i što je zbog toga nagrađena, čini ovu priču klasikom u kojem se nečija suštinska priroda otkriva tokom vremena, što je svakako karakteristično i za naše svakodnevne živote i ljubavi.

Druga stvar po kojoj se „Lepotica i zver“ razlikuje od većine bajki je činjenica da glavni junaci imaju priliku da se dobro upoznaju. Oni provode određeno vreme zajedno. Oni se, na neki način, zabavljaju. To nije ljubav na prvi pogled, ili ljubav posle prvog poljupca sa nekim uspavanim i/ili mrtvim.

Bajke bujaju poput divljeg cveća, nemaju autore i široko su rasprostranjene, sa sličnim verzijama koje se pojavljuju u različitim zemljama i na različitim kontinentima. Stvarno poreklo bajke „Lepotica i zver“ nije do kraja otkriveno. Neke sličnosti pronalazimo u grčkim mitovima, u priči  „Eros i Psiha“, u kojoj se Psiha plaši stravičnog zmajolikog čudovišta sa kojim misli da deli postelju, ali na kraju otkriva da je on najdivniji od svih muškaraca, sâm Eros.



Ali ipak je žena, raskošnog francuskog imena – Žan-Mari Leprens de Bomon – 1756. iskrojila priču kakvu danas znamo. Njena pisana verzija (u stvari, nečija verzija koju je ona uredila), najverovatnije je prepričana priča koju je nekad čula, ali forma i detalji su njeni i kao takvi su se prenosili stotinama godina. Oni koji su u to vreme sakupljali priče – Šarl Pero, braća Grim, i nešto kasnije, Džozef Džejkobs, Aleksandar Afanasjev, bili su muškarci, a gospođa Bomon je bila jedina žena iz tog doba koja je napravila veliki doprinos kad je reč o beleženju ovih priča. Francuska naučnica, Džoan Hajnd Stjuart, izjavila je da je njena verzija „nesumnjivo najbolje poznato, objavljeno delo fikcije koje je napisala jedna žena u XVIII veku“, a sudeći po uticaju koji ova bajka danas ima, ova izjava deluje sasvim primereno.

U njenoj verziji, vraćajući se sa puta otac bere ružu koju je od njega tražila njegova najskromnija ćerka.  Ovo je razbesnelo zver koja živi u zdanju, i zastrašujuće stvorenje preti da će ga ubiti zbog ove krađe, osim ukoliko jedna od njegovih kćeri ne zauzme njegovo mesto. Znamo ko će istupiti, i manje-više, sve što će se dalje dešavati. Priča u suštini govori i o porodičnoj privrženosti, koliko govori i o ljubavi. Zver je direktna i ne trpi ulizivanje: „Ne volim komplimente“, rekao je Lepotičinom ocu. On je takođe usamljen i rastrojen. Lepotica ima smelosti da mu se suprotstavi; ona je isto toliko direktna. Odbija njegovo udvaranje. Ali oni uspostavljaju vezu. Vremenom, ona uspeva da od privržene kćeri preraste u odanu partnerku.

Ova priča je iznedrila mnoštvo verzija. Žan Kokto ju je preneo na filmsko platno 190 godina nakon što je gospođa Bomon objavila svoju verziju. U filmu gotovo da nema dijaloga, a priča je ispričana nizom kinematografskih slika duboke tame i titrave svetlosti. Dvorac je predstavljen kao zlokoban, usamljeni zatvor; prikazano nam je mesto na kojem su predmeti začarani, sami sipaju vino i usmeravaju kretanje (što je poslužilo kao inspiracija za još jednu filmsku verziju...); i upoznajemo Zver, razapetu između sopstvenih sukobljenih poriva (ulogu zveri je, slučajno, tumačio Koktoov dugogodišnji ljubavnik). U ovoj filmskoj verziji, koja je prikazivana samo godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata, Zver prekoreva sebe zbog sopstvenih nasilnih poriva i čini se da pati i postaje mekša pod Lepoticinim strogim pogledom, istovremeno punim ljubavi. Ova Zver nije slatka i umiljata kao neka maca – s vremena na vreme, on je krvoločan, mahnit, opijen, neobuzdan i besan. A onda, satima kasnije, on se sredi, postane savršeni džentlmen koji svoju novu prijateljicu prati u šetnji po imanju.

Koktoov film („La Belle et La Bête“) učvrstio je poziciju ove nove interpretacije, postavši prva asocijacija u mislima mnogih. Čuvena Diznijeva verzija pojavila se 1991, a postoji i mnoštvo drugih varijacija na tu temu, kako filmskih, tako i književnih. Ali bez obzira na postojanje različitih verzija, suština ostaje ista, a nama se upravo to dopada. Ova vrsta priča spada u kategoriju „priča o životinjama“: među njima su priče o labudici, o muškarcu zaljubljenom u labuda koji se pretvara u ženu dok se kupa u jezeru. Zatim, „Princ žabac“. A tu je i skaredna italijanska priča „Kralj svinja“, u kojoj žene odlaze u postelju sa ogromnom svinjom koja ih ubija jer one pokazuju svoje gađenje, i tako dok ne pronađe onu koja će mu pružiti šansu. Melanholična japanska priča „Ribar Urašima“ govori o ribaru zaljubljenom u kornjaču koja ga odvodi u zemlju izobilja. Pa i „Šrek“ – zaljubiti se u nekoga ko nije čovek, nekog drugačijeg, u nešto „drugo“, a onda u njemu pronaći sličnost i ljubav.

Razmislite sledeći put kada kažete da vam je omiljena bajka „Lepotica i zver“: volimo je jer znamo kako će se završiti. Možda ćemo poljubiti žapca, nadajući se princu, ali žabac se pretvara u princa baš zato što se princeza zaljubila u žapca. Ne zato što je očekivala nagradu za svoju otvorenost. Lepotica nije znala da se u Zveri krije čovek – kada je konačno shvatila da ga voli takvog kakav je, baš zbog toga što je to što jeste, on doživljava preobražaj. Velika mudrost se krije u tome, mudrost za sva vremena i sva doba.

Autor: Ejmi Bender
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Maja Horvat