Najezda slepih miševa u portugalskim bibliotekama – zapravo, to im uopšte ne smeta

Slepi miševi služe vrlo konkretnoj svrsi.


 
U biblioteci Univerziteta u Koimbri, u centralnoj Portugaliji, žive slepi miševi. Proleću kroz gomile naslaganih knjiga, šibaju krilima preko prvog izdanja „Rimskih starina“ Dionisija iz Halikarnasa, ili pored molitvenika iz 15. veka i Homerove „Opera Omnia“ – usput hvatajući insekte.
 
Ovo je jedna od dve portugalske biblioteke iz 18. veka u kojima su slepi miševi rado viđeni gosti, a boravak im je dozvoljen jer se hrane insektima – samim tim, produžavaju životni vek rukopisima. Posetioci Portugalije u sve to mogu i sami da se uvere.
 
U Koimbri, kolonija običnih patuljastih šišmiša pravi gnezda iza polica sa knjigama u univerzitetskoj biblioteci „Žoanina“. Pojavljuju se u sumrak da bi se hranili muvama, komarcima i ostalim štetočinama, pre nego što izlete kroz prozore biblioteke, pa preko krovova studentskog grada smeštenog  na obližnjim brežuljcima, u potrazi za vodom. Usluga koju oni obezbeđuju je nezamenjiva: oni tamane insekte koji bi se hranili rukopisima iz biblioteke.
 

 FOTO: Wirdung - Own work / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
 

Da li su se slepi miševi ovde nastanili pre tri stotine godina, kada je biblioteka sagrađena, ili kasnije – nije poznato. Bibliotekari, međutim, znaju da se tu nalaze sigurno od 19. veka; još uvek se koriste kožni prekrivači, uvezeni iz carske Rusije, kojima se pokrivaju originalni stolovi iz 18. veka, kako bi se zaštitili od izmeta koji za sobom ostavljaju krilati stanovnici biblioteke. I svakog jutra, kako su to činili i njihovi prethodnici, bibliotekari skidaju kožne prekrivače i čiste podove.
 
Želite da vidite slepe miševe sopstvenim očima? Najbolje vreme da ih vidite u akciji je noć: stanite na stepenište tačno ispred teških vrata biblioteke od tikovine i čekajte ih da se pojave i prelete preko kaldrmisanog gradskog trga, ka brdima.
 
Možete, takođe, da posetite biblioteku jednog kišnog dana, i možda ćete čuti njihovo cvrkutanje i kreštanje kako odjekuje iz dubine polica sa knjigama. Bibliotekari kažu da često čuju „pesmu“ slepih miševa – njihovu međusobnu komunikaciju – tokom kišnih predvečerja.

 
 
Oko 200 kilometara na jug, severozapadno od Lisabona, još jedna kolonija slepih miševa obitava u tri stotine godina staroj biblioteci Nacionalne palate u Mafri. Odrediti starost ove kolonije, takođe je veoma teško, ali Hugo Rebelo, biolog specijalizovan za slepe miševe, zaposlen u Centru za istraživanje biodiverziteta i genetskih resursa na Univerzitetu u Portu, veruje da su tu već vekovima. Neko vreme je proveo snimajući ovu koloniju – sačinjenu uglavnom od sivih šišmiša dugih ušiju, kao i određenog broja velikog ponoćnjaka – kako love među gomilama knjiga.
 
Kada padne mrak, proleću između monaških kraljevskih kolekcija incunabula (knjiga štampanih pre 1501. godine nove ere) – među kojima je i primerak knjige „Nuremberg Chronicle“ – i ostala značajna dela poput  prve „Enciklopedije“, Didroa i D'Alambera.

 
 
I ovde je teško videti slepe miševe. Biblioteka se zatvara pre mraka, kada ova krilata stvorenja kreću u noćni pohod u vrtove palate. Ali, biblioteka im je odala priznanje malom staklenom kutijom u kojoj se čuvaju preparirani ostaci tri bivša krilata stanovnika.
 
Čak i da nema slepih miševa, ova biblioteka je vredna posete zbog svoje nesvakidašnje lepote. Više od 36 hiljada knjiga krase police ove biblioteke uređene u rokoko – renesansnom stilu; smatra se jednom od najznačajnijih biblioteka u Evropi –  zauzima istočnu stranu centralnog trga u Mafri, a osnova biblioteke je u obliku krsta.
 

 FOTO: Rosino / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons

 
Podovi su pokriveni ružičastim, belim i sivim mramornim pločama, a police su prepune antičkih rukopisa. Ukoliko vam se biblioteka čini poznato, razlog za to može da bude jer je poslužila kao Liliputanska velika ratna dvorana u filmskoj verziji „Guliverovih putovanja“ iz 1996. godine.
 
I nijedne bube nigde na vidiku.
 
Autorka Džuli H. Kejs
Izvor: smithsonianmag.com