Najčudnije književne kreacije: zavirite u „Ludakovu biblioteku“

Luj Renar, izdavač iz 18. veka koji je uzgred bio i britanski špijun, nije baš mnogo mario za istinu.



Kako beleži pisac i kolekcionar retkih knjiga Edvard Bruk-Hičing u knjizi „The Madman’s Library: The Strangest Books, Manuscripts and Other Literary Curiosities From History“, Renar je o indonežanskim životinjama „znao još manje“ nego prosečan Evropljanin iz njegovog vremena. Međutim, knjižar nije dozvolio da mu ova prepreka stoji na putu, te se oslonio na maštu da bi napravio fantastičan pregled vrsta riba sa drugog kraja planete, u kome se mogu naći ilustracije morske sirene, četvoronožne „ribe trkačice“ koja trčkara kao pas, i još mnogo nemogućih, živopisnih stvorenja.

Renarova knjiga „Fishes, Crayfishes, and Crabs“ (1719) jedna je od nekoliko stotina neobičnih knjiga koje se pominju u najnovijoj knjizi kolekcionara Bruk-Hičinga. Od knjiga koje nisu prave knjige – kao što je „20 listića američkog sira“ iz 2018, čiji naslov govori sve – pa do knjiga napravljenih od mesa i krvi, i knjiga spektakularne veličine, „The Madman’s Library“ vodi čitaoce na fascinantno putovanje kroz kutke istorije književnosti u koje se ne zalazi često.

Ljudi iz Smithsoniana su razgovarali sa Bruk-Hičingom kako bi saznali više o njegovom desetogodišnjem sakupljanju i istraživanju koje je bilo potrebno da bi se napravila ova knjiga. Autor je sa nama podelio i utiske o svojim omiljenim literarnim kuriozitetima.

Odrastali ste kao sin prodavca retkih knjiga. Kako je odrastanje u takvim okolnostima uticalo na vaš izbor karijere?

Moj tata se specijalizovao za britansku putopisnu literaturu – dnevnike istraživača i sl. Pošto je bio preprodavac, svakakve stvari su nam prolazile kroz kuću. Dok ste dete, prvo vas ne zanima čime se bave vaši roditelji. Pažnju vam uvek prvo privuku neobične stvari u njihovom poslu, od istorijskih dokumenata o vešticama, do vrha strele kojom je ubijen neki istraživač poznat po svojim pustolovinama – stvari za koje vam nije potreban doktorat da bi vas zaintrigirale.

Najvažnije je shvatiti da se sopstveni put može pronaći u istoriji. Ne morate se držati već utabanog puta koji vam je verovatno u školi bio smrtno dosadan. Ne morate da pamtite imena žena Henrija VIII i slično. Možete potražiti sporedne uličice i stvari koje vam se naročito sviđaju. Za mene su to bili literarni kurioziteti.

Kako definišete literarne kuriozitete?

Moja definicija je očigledno subjektivna, ali što više iskustva stičete, što više knjiga vidite, to će vaš radar postajati osetljiviji na čudnovate stvari. Evo na primer, knjigu koju upravo držim u ruci sam našao na eBayu. Zove se „A Peace of My Mind: Poetry by Charlie Sheen“, i to je samizdat zbirka odštampana u svega nekoliko primeraka koju je [holivudski glumac] Čarli Šin napisao i podelio svojim prijateljima. Jednostavno je bizarna i u njoj se nalaze neke zaista čudne i grozne pesme. Jedna se zove „Heretic Proof“ i završava se stihovima „Turtle, android, pain. / Endeavor, endless, end. / P.S. Janonis.“ Nemam pojma šta to znači, ali zar to nije očigledan kuriozitet?

Kakve knjige su zastupljene u „The Madman’s Library“?

Problem sa kolekcionarskim nagonom je taj što morate imati temu, a ja sam shvatio da ove knjige zapravo nemaju mnogo toga zajedničkog, sem što su veoma, veoma čudne. Volim literarne prevare i kada u ruci držim fizičku laž koja je smišljena da bi prevarila čitaoca. To je laž koju možete da pomirišete i koju možete da prelistate. Zajedno sa piscem znate u čemu je caka i namigujete mu. Prilično je zabavno sakupljati takve knjige, a nisu ni skupe, jer se smatra da nemaju veliki akademski značaj.

Ostala poglavlja knjige su se prirodno uklopila. Tu su knjige koje nisu knjige i koje u potpunosti ruše tradicionalne definicije knjiga. Prolazimo kroz pra-kodeks [preteča moderne knjige] i istražujemo neke od najranijih formi pisanja, kao što su magične glinene kupe koje izgledaju kao veliki nokti na kojima su klinastim pismom ispisane molitve za blagonaklonost bogova. Imale su praktičnu svrhu: kada se gradila nova građevina u toj oblasti, današnjem Iraku, nekoliko hiljada ovih „magičnih“ kupa se zakucavalo u temelj da bi bogovi štitili građevinu od prirodnih katastrofa.

Istraživanje čudnih knjiga me je odvelo na put po celom svetu, do raznih kultura. Shvatio sam da svaka kultura ima svoje čudnovatosti, a i kao vrsta smo oduvek bili neverovatno čudni i neshvatljivi, ali i veoma zabavni i beskrajno maštoviti. I upravo je to cilj ove knjige – da pokaže beskrajnu maštovitost ljudske vrste i da joj oda priznanje, da pokaže kako je papir neka vrsta psihičkog kondenzatora u kome se nalaze svi ovi ljudi koji ožive čim otvorite knjigu, iako su mrtvi već hiljadama godina.

Kako ste pronašli toliko mnogo naslova za svoju kolekciju?

Tako što sam razgovarao sa mnogo ljudi koji vole da dele svoja saznanja o stvarima koje su im privlačile pažnju. Zatim, kada sam već imao priču o krvavom Kuranu Sadama Huseina, [primerak islamskog svetog spisa koji je navodno napisan krvlju iračkog diktatora] moj sledeći cilj je bio da smislim koja bi knjiga dobro stajala na polici pored ove koja je toliko čudna.

To je pravi izazov. Ali sećam se razgovora sa jednim londonskim prodavcem knjiga u Maggs Brothersu, kada mi je rekao: „O, da, kada govorimo o knjigama napisanim krvlju, imamo primerak brodskog dnevnika iz jedne olupine iz ranih 1800-ih, broda Blenden Hall“. Bila je to fascinantna priča, jer je kapetan uspeo da dođe do obale ostrva [u južnom Atlantiku] koje se zove Nepristupačno Ostrvo. Hteo je da piše dnevnik o tome šta se desilo. Imao je pisaći sto i listove iz novina sa kojih se ispralo mastilo, ali nije imao mastila. Podnaslov ovog dnevnika je „Fate of the Blenden Hall“ i napisan je krvlju pingvina.

A onda sam otkrio da je 1970-ih objavljen Marvelov strip u kome se pojavljuje bend Kiss, koji je napisan krvlju članova benda, i tako sam se otisnuo u ta ekscentrična istraživanja. Razgovarao sam sa ljudima, posećivao sajmove retkih knjiga. To je nešto kao geoda: otvorite je i odjednom ugledate u njoj nešto što svetluca. Ta vrsta otkrića je jako uzbudljiva.

Jedna od najmračnijih praksi koja se opisuje u knjizi je antropodermičko knjigovezništvo, odnosno veština uvezivanja knjiga ljudskom kožom. Odakle potiče ova tradicija i koje je njeno značenje?

To me je oduvek zanimalo, ali sam pretpostavljao da se u najvećoj meri radi o glasinama. Tako nešto izgleda neverovatno jezivo za naš moderan senzibilitet. A takođe budi užasne asocijacije na naciste u 20. veku. Ali to je u stvari vekovima bila prihvaćena – ne znam koliko je bila prihvatljiva, ali bila je prihvaćena – dopunska dekoracija knjige koju su nudili štampari i knjigovesci.

Na početku dajem kratak istorijat ove prakse i objašnjavam da se uglavnom radi o neobičnim medicinskim slučajevima. Doktor ili hirurg koji radi autopsiju sačuva delić kože sa leša i na taj način beleži neobične slučajeve. Tu su onda i priče o zločincima, kao što je poznati drumski razbojnik iz Masačusetsa, Džejms Alen, iz 19. veka, čija je poslednja želja pred pogubljenje bila da se primerak njegove autobiografije uvezane njegovom sopstvenom kožom u znak divljenja uruči jedinoj žrtvi koja mu se suprotstavila.

Kada su u pitanju zločinci, ova praksa je imala funkciju zastrašivanja, ali je bila i simbolička kazna – kožom zločinca se oblaže sam simbol civilizacije: knjiga. Ali u kasnom 19. veku ova praksa se više povezivala sa shvatanjem da povez od ljudske kože obavija dobru knjigu kao što telo obavija dušu.

Jedna od najupečatljivijih priča je ona o francuskom astronomu i piscu Kamiju Flamarionu, koji je na jednoj zabavi mladoj grofici udelio kompliment zbog lepote njene kože. Ispostavilo se da ona boluje od smrtonosne bolesti i da je njegov veliki poštovalac. Nekoliko nedelja kasnije, nakon njene smrti, neko mu je zakucao na vrata. Bio je to jedan pariski hirurg sa zavežljajem u ruci koji mu je rekao da je dobio uputstva da odere „neverovatno privlačnu mladu ženu“ i eto njene kože za koju je htela da se dostavi Flamarionu da bi njome uvezao primerak svog novog dela.

La Confession Coupée (Ispovednički listići)

Ova religijska knjižica veličine dlana – prvi put objavljena 1677, ali toliko popularna da je nastavila da se štampa do 1750-ih – imala je funkciju sličnu današnjoj knjižici sa kuponima. Međutim, umesto da nudi popuste prilikom kupovine, knjiga je sadržala iscrpan katalog grehova u 17. veku, od kojih je svaki odštampan na jezičku koji je mogao da se savije radi lakšeg pronalaženja. Ako je vlasnik knjige imao zakazano ispovedanje, a nije imao da ispovedi nikakav greh, jednostavno je mogao da okrene bilo koju stranicu i da otcepi neki greh sa spiska.

Bruk-Hičing kaže: „Zanimljivo je kada danas naiđete na ove knjige jer kroz njih imate uvid u živote prethodnih vlasnika i stvari koje su ih plašile... recimo, strah od loših namera ili taštine ili zabrinutost zato što niste mladi kao nekada.“

Compendium of Demonology and Magic (Priručnik za demonologiju i magiju)

Ovaj „izvanredni“ grimorijum, odnosno magijski priručnik, može se naći na Wellcome Collection i jedan je od omiljenih Bruk-Hičingu. Knjiga je napisana krajem 18. veka na latinskom i nemačkom, a „služila je kao upozorenje na opasnosti magije, iako je nastala nakon jenjavanja histerije lova na veštice“, kaže on.

„Tada je i dalje bilo prilično moderno koristiti knjige sa čarolijama u potrazi za blagom“, dodaje autor. „Ideja je da prizovete demona koji će vas odvesti do zakopanog blaga. Postoji ilustracija dvoje ljudi koji su uradili upravo to, ali je nešto krenulo po zlu i pojavio se demon od dva i po metra... zgrabio je jednog lovca na blago za glavu i urinirao im po vatri.“

Dnevnici Konstantina Samjuela Rafineska

Leta 1818, turski naturalista Konstantin Samjuel Rafinesk došao je u prijateljsku posetu ornitologu Džonu Džejmsu Odubonu u Kentaki. Na nesreću po obojicu, Rafinesk je ostao mnogo duže nego što je bio dobrodošao i tako naterao svog nesrećnog domaćina da smisli maestralan plan za osvetu. Rafinesk je „stalno navaljivao da mu Odubon pokazuje lokalni životinjski svet Amerike“, kaže Bruk-Hičing, „i postao je toliko dosadan da je Odubon počeo da izmišlja životinje i da ih opisuje Rafinesku, koji bi sve to lakoverno beležio i verno crtao u svojim dnevnicima.“

Kada se Rafinesk vratio kući, odlučio je da objavi svoja „otkrića“ među kojima su bila izmišljena bića kao što su „đavolska dijamantska riba“ otporna na metke i „velikousti sisač“. Ova smicalica je imala neočekivane posledice po Rafineska i Odubona, i obojica su izgubili kredibilitet zbog ovog incidenta.

Kampfreime

Knjigu su napravili studenti koji su demonstrirali u Nemačkoj 1968. i ova knjiga „borbenih rima“ i pesama služila je kao oružje koje se moglo lako sakriti u džepu. Njen oštar metalni povez, kaže Bruk-Hičing, dobro dođe za „skidanje propagandnih postera sa zidova ili za samoodbranu kada mračni vladini agenti pokušaju da vas uguraju u kombi“.

Ksiloteke

Vekovima pre nego što je Svalbardsko globalno skladište semena počelo da čuva semenje različitih useva, uzorci biljaka su se čuvali, mada u daleko manjim razmerama, u drvenim posudama oblika knjige – poznatim kao ksiloteke. Među tekstovima su uzorci drveća od kojeg su kutije napravljene, među kojima su suvi listovi, semenke, mahovina i grančice. „To je najraniji primer sakupljanja i čuvanja biodiverziteta“, dodaje Bruk-Hičing. „Fascinantne su i imaju neverovatno jak miris“.

Histoire des Pays Bas

Kad se ukrste „Uncle John’s Bathroom Reader“ i prenosivi toalet, dobije se ova knjiga iz 18. veka, čiji se francuski naziv prevodi kao „Istorija donjih država“. Kako autor objašnjava, sa prodavcem retkih knjiga Danijelom Kraučom je razgovarao o „knjigama za wc“, ili naslovima koji su idealni za odlazak u toalet, kada mu je Krauč pomeuo da prodaje „pravu wc knjigu“. Ogromna knjiga od hrastovine sa povezom od pozlaćene kože može da se transformiše u prenosivi toalet. „Otvorite knjigu i ona se pretvara u komodu ispod koje može da se stavi posuda“, kaže Bruk-Hičing.

An Historical and Geographical Description of Formosa

Pred kraj 18. veka, Džordž Salmanazar, plavokosi, plavooki belac sa jakim francuskim naglaskom, obmanjivao je londonsku elitu da je on prvi čovek sa Tajvana (tadašnje ime Tajvana je bilo Formoza), koji je kročio na evropsko tlo. Da bi podržao ovu nategnutu priču, Salmanazar – koji je, gle čuda, zapravo bio francuski prevarant – napisao je ilustrovanu knjigu o svojoj „domovini“ u kojoj je i detaljna, vešto izmišljena verzija formožanskog jezika.

Salmanazarova priča o tome kako su ga na Formozi kidnapovali Jezuiti koji su na njega vršili pritisak da pređe u hrišćanstvo budila je veliku sumnju, tako da su skeptici poput Edmunda Haleja (poznat po Halejevoj kometi) dovodili u pitanje delove njegove priče. Ali Bruk-Hičing ističe da „niko nije mogao da ga ispravi, pošto niko nije bio na Formozi.“ Autor dodaje, „imao je ugled u londonskom visokom društvu i sprijateljio se sa Semjuelom Džonsonom, koga su pitali, „Da li Vam je ikada palo na pamet da je uljez?“ A Džonson je rekao, „Pre bih posumnjao u papu nego u njega.“

Disillusion of Sinners

Bruk-Hičing je jednom prilikom šetao kroz londonski Kovent Garden kada je naišao na štampariju koja prodaje ilustracije iz rariteta „Disillusion of Sinners“ Aleksandra Perijera, jezuitskog sveštenika iz 18. veka. U tekstu su prikazani detalji o „mučenjima koja očekuju grešnike u paklu i sva su zasnovana na čulima“, kaže on. „Tako da su tu slike demona koji duvaju u svoje paklene trube i demonski psi koji laju, svi ti grozni zvukovi... Mislim da su to najužasnije slike koje sam ikada video – neverovatno efektne, čak i danas.“

Autor: Meilan Soli
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Borivoje Dožudić